Pomoć iz Beograda izbezumljenoj naciji

Nedavno osnivanje parlamenta i vlade “Republike Srpske Krajine u egzilu” redak je i neočekivan poklon za Hrvatsku. Četrdesetorici razvlašćenih političara nepostojeće države pošlo je za rukom da iz beogradskog Doma sindikata pošalje u Zagreb tempiranu bombu sa nedefinisanim vremenom eksplozije.

Ideja “velike Srbije” smesta je uzbunila državne činovnike, a u glavi prosečnog domaćeg patriote poprimila je fantastične razmere. Ko još može da misli na evropske standarde, Haški tribunal i pravnu državu kad mu “četnici” plešu na vratima? Kako da hrvatska policija traži Antu Gotovinu kad joj prete obnavljanjem države koju je haški begunac oružjem dotukao pre deset godina?

Za 97 odsto građana koji su se pre nekoliko dana na državnoj televiziji javno izjasnili protiv ulaska u Evropsku uniju i za dodatnu podršku glavnom komandantu “Oluje”, odgovor na ovakva pitanja jasan je kao i 1991. ili 1995. godine. Za preostalih tri odsto građana Hrvatske koji žele da im Evropa bude uzor, a ne bauk, pojam “agresora” već je doživeo niz političkih i nacionalnih revizija. Da li je u pravu većina ili manjina, manje je važno za trenutnu situaciju u Hrvatskoj.

Jedino što je ovde danas izvesno jeste da posle 17. marta ipak stiže 18. mart i to je sve. Šta će biti sa Evropom, sve više postaje evropsko, a sve manje hrvatsko pitanje. Beogradska skupština bivših krajiških političara u Hrvatskoj zato i predstavlja najbolji alibi za sve koji su ovde iskreno sumnjali da bi mogli da se snađu u temama koje se više ne tiču balkanskih ratova, Stjepana Radića i Puniše Račića, šestojanuarske diktature i Pavelićeve države, “balvan-revolucije” i bele maršalske uniforme pokojnog predsednika Franje Tuđmana. Prosečnom poborniku “kućnog ognjišta”, koji svoju zemlju doživljava kao pastirsku idilu iz narodnih epova i junačkih pesama, savršeno je jasno da u Evropi više ne bi imao s kim da priča o tim vražjim Srbima kojih Hrvatska, sve i kad bi to iskreno želela, nikako ne može da se otrese.

U situaciji kad izbezumljena nacija više ne zna da li treba da lepi ili da skida plakate sa likom generala Ante Gotovine i koliko to može da utiče da bi njena vlast 17. marta počela da pregovara o pristupanju zemlje Evropskoj uniji, pokazalo se da radikalne struje u Srbiji imaju leka i za ovu hrvatsku “dvoumicu”. Politička bomba iz Beograda pažljivo je pohranjena u srodnim slojevima hrvatske radikalne desnice koja ne krije oduševljenje i zahvalnost nad ovakvom pošiljkom.

Teorije zavere podupiru do sada marginalni političari koji zabrinuto vrte glavom nad naivnošću premijera Sanadera i predsednika Mesića. Rečenica prvog čoveka izvršne vlasti u Zagrebu da je “velikosrpska ideja mrtva i da te ljude u Beogradu ne treba shvaćati ozbiljno”, koliko god da je promišljena i pragmatična, ne može da se svidi čak ni šefu hrvatskog parlamenta Vladimiru Šeksu koji je ubeđen da “ideja ‘velike Srbije’ nije mrtva”.

Dr Vojislav StanimiroviĆ, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke: Nepoželjni sagovornici “Hrvatski mediji dali su prevelik i nezaslužen publicitet ljudima koji više nemaju ni legalitet ni legitimitet da išta poduzimaju u ime srpskog naroda u Hrvatskoj”, smatra predsednik Samostalne demokratske srpske stranke Vojislav Stanimirović. Komentarišući za NIN skup u beogradskom Domu sindikata, Stanimirović je rekao da je reč o bivšim političarima bivše RSK, koji su na tadašnje funkcije izabrani pre dvanaest godina, a događaji su pokazali koliko je njihova politička opcija bila pogrešna i koliko je štete nanela ljudima koje i danas žele da predstavljaju. “Ovde se radi o radikalnoj, desnoj političkoj opciji”, precizirao je dr Vojislav Stanimirović. “Wihov je problem što su svakom ozbiljnom političaru danas nepoželjni sagovornici. Istina je da je ostalo još dosta nerešenih pitanja oko povratka Srba u Hrvatsku i vraćanja njihove imovine, ali to se ne postiže na način kako je to pokušano. Ti ljudi ne žive u Hrvatskoj i ne mogu znati kako je njihovim sunarodnicima ovde i kakvi ih konkretni problemi muče”, zaključuje predsednik Samostalne demokratske srpske stranke. Ova stranka i dalje podržava reformski kurs premijera Sanadera, a nedavno je imala izbornu skupštinu koja je za predsednika stranke ponovo izabrala Vojislava Stanimirovića, a uz njega i tri potpredsednika – dr Milorada Pupovca, Milana Horvata i Jovana Ajdukovića. Za održavanje ovog skupa u Hrvatskoj odabrano je simbolično mesto – Plitvice. U hrvatskoj verziji novije nacionalne istorije Plitvička jezera poznata su po “krvavom Uskrsu” 1991. godine, kada je hrvatsko-srpski sukob definitivno prerastao u međunacionalni rat.

Kad predsednik države Stjepan Mesić desetak dana pre “dana D” za Hrvatsku izjavi da se “ne opterećuje 17. ožujkom”, a u razgovoru sa strancima legionara Antu Gotovinu upoređuje sa teroristom Osamom bin Ladenom, uzrujane diplomate sa zagrebačkog Zrinjevca vraćaju se onome što im najbolje polazi za rukom. Ambasador Srbije i Crne

Gore u Hrvatskoj Milan Simurdić poziva se u domaće Ministarstvo vanjskih poslova i evropskih integracija gde mu zabrinuti domaćini izražavaju “razočaranje i prosvjed zbog izostanka adekvatne reakcije Vlade Srbije i Crne Gore na događaj koji zasjenjuje uzlaznu putanju razvitka bilateralnih odnosa Zagreba i Beograda”.

Ni hrvatske diplomate, ni ambasador Simurdić nisu uspeli da shvate da li je ovde reč o “protestnoj noti”, a diplomatsko predstavništvo Srbije i Crne Gore u Zagrebu bilo je neprijatno iznenađeno činjenicom da hrvatska diplomatija nije obznanila da je ambasador susedne države jasno i nedvosmisleno osudio osnivačku skupštinu bivše “RSK u egzilu” i to u ime državnog i političkog vrha Srbije i Crne Gore.

Umesto toga, javnu i političku scenu preplavile su strašne prognoze zasnovane na polovično citiranim izjavama predsednika Srbije Borisa Tadića i šefa diplomatije SCG Vuka Draškovića. Kad se ambasador Milan Simurdić ponovo pojavio u sedištu zagrebačke diplomatije i sastao sa državnim sekretarom Hidajetom Biščevićem, pokazalo se da vrag nije tako crn kao što izgleda.

U javnosti su se odnekud pojavile “zagubljene” rečenice ambasadora Srbije i Crne Gore kojima je i prvi put obavestio hrvatske kolege da sastanak u Domu sindikata nije neprihvatljiv samo za Hrvatsku, nego je štetan i za njegovu zemlju, za regionalnu stabilnost, za uključivanje u Evropsku uniju i razvoj dobrosusedskih odnosa Zagreba i Beograda. U diplomatskoj arhivi pronašao se i deo u kome Simurdić ponavlja stav zvaničnog Beograda, predsednika Borisa Tadića i ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića da “Srbija i Crna Gora i dalje podupiru uključivanje Republike Hrvatske u Evropsku uniju i početak pregovora u skladu s odlukom Evropskog vijeća”.

Državnom sekretaru Biščeviću preostalo je da se složi sa kolegom Simurdićem da obe države treba da nastave rešavanje svih otvorenih pitanja i da porade na očekivanom dolasku premijera Srbije dr Vojislava Koštunice u Zagreb radi razgovora o obostranoj zaštiti prava manjina, saradnji pravosudnih organa Srbije i Crne Gore i Hrvatske i humanitarnih pitanja kojima je blokiran svakodnevni život ogromnog broja ljudi koji i dalje ne znaju čiji su građani.

Diplomate su se složile, političari uzajamno podržali, ali je šteta ostala. Lideri Srba u Hrvatskoj prvi su optuženi zbog pokušaja obnavljanja organa vlasti bivše RSK u Beogradu. Kad su se od toga javno ogradili, dodatno su napadnuti. Desnica u rasponu od ksenofobično raspoloženog evrofoba Nenada Ivankovića, čelnika antievropskog pokreta SIN, pa do bivšeg Tuđmanovog intimusa, a onda i desne ruke bivšeg premijera Ivice Račana dr Zdravka Tomca, tvrdi da je 4,5 odsto Srba, koliko je od “Oluje” ostalo da živi u Hrvatskoj, veoma zainteresovano za ideje iz Doma sindikata u Beogradu.

Šef misije OEBS-a u Hrvatskoj, ambasador Peter Semneby, ostao je zapanjen nad takvom procenom i političkim fiksacijama neprimerenim univerzitetskom profesoru.

Svakodnevna iskustva s terena koja pristižu u OEBS u Zagrebu govore da se u Hrvatsku uglavnom vraćaju ljudi od 70 i više godina, a trenutno ih najviše zanima kako da prežive zimu u napola obnovljenim kućama.