Večno vraćanje istog

I čin- Tasić

Kritika je komentar, jedna vrsta umnosti koja u razmerama književnih konvencija nastoji da opiše i smesti književno delo u književni i kulturni kontekst, da opiše njegovu ideologiju i morfologiju i da ga sa odgovarajućim rizicima vrednuje, bez mogućnosti da iscrpi i ponovi delo sopstvenim jezikom. Izvan ovoga imamo kritiku koja učestvuje u igrama moći, koja svoja ograničenja poriče, neznanje i nemoć skriva, da bi nam se prikazala kao znanje, bez intelektualnih figura skromnosti i relativizacija.

U provizoriju vremena u kome se mešaju stari mitovi, nove utopije, vapaji realista, skepsa, cinizam i novi hedonizam, u polju tzv. kritike pojavljuje se nova socijalna i mentalna tvorevina koja se od čistunstva postmodernističke zadrtosti preobražava u činovnike uspeha, bezobzirnog takmičarstva, analnog zgrtaštva koje spaja nespojivo, zastupajući istovremeno niske žanrove, domaće kuvare, visoku književnost, sitnu politiku bezbednosti i vodiče po globalizovanom svetu.

Takav unikum u pojavi Vase Pavkovića već se nebrojani put oglašava, da odigra ulogu tržišnog odvraćanja, da inventariše ogrešenja o stil u romanu Vladimira Tasića Kiša i hartija, koji je dobio dve najznačajnije nagrade za književnost, NIN-ovu i Vitalovu. Ako prenebregnemo Pavkovićevu moralnu nelagodnost, jer ulazi u sukob interesa kao urednik Narodne knjige, uočićemo da je njegov inventar proizvod nesistematičnih neurotičkih udara, gde je slika realnosti podrivena zbunjujućim radom nesvesnog i nespretnim zamasima želje. Takav rascep nužno uzrokuje suženu percepciju gde se predmet nejasno opaža, budući da je neželjen izložen je strastvenom komadanju, a smisao delovanja je oštro polarizovan na dobitnu prijatnost i gubitničku zimogrožljivost. U tom osiromašenom poretku Tasićev roman je sveden na niz nepovezanih i izopštenih sintagmi i rečenica koje bez uslova u kojima postoje ne govore ništa o romanu, ali svedoče o aspiracijama izvršioca inventara.

Da Pavković ne razume značenje kontekstualizovanih i metaforičkih iskaza navešćemo nekoliko primera. Pavković navodi kako je Tasićeva junakinja uvek brojala knedle u supi, pa se potom pita koliki bi to tanjir mogao da bude (iako se tanjir u romanu nigde ne pominje), nemajući na umu opsesivno brojanje kao posebno stanje psihičke prinude, koje se može obavljati i samo sa dve knedle. Potom: timario je nabreklog delfina, u pitanju je metaforički argo, koji svaki gradski adolescent razume. Potom: kanadske topole su sejale tragove svoje požude. Zna li Pavković da se kanadske topole razmnožavaju semenom i vegetativno, da sazrevaju u maju i junu i da imaju muški i ženski cvet. Ako ne može razumeti elementarnu stilistiku rečenica i sintagmi, kako možemo očekivati da zna šta govori kada upućuje primedbe o stapanju pripovedačkih glasova, i kako da shvati složenu naraciju romana. Kako da shvati njegovu sižejnost, dinamičku evokativnost, govor pripovedača i junaka koji se oblikuju u diskursu esejizma, istorije, mitološkog, do emocionalizma, argoa... od slika iskustva, preciznih i ekspresivnih opisa do predstava i refleksija o kulturi, slučaju i nužnosti, znanju i neznanju, parodijskom, pastišu, crnohumornosti u čijim obrisima se konstituiše svet subjekta kao znak jezičke i kulturne rascepljenosti.

Ovo je roman sa amblemom Plejada koje lutaju, u sudaru sa deziluzijama u svetu visoke tehnologije, urbanizovanosti, mitova sreće, kulture, sa melanholičnim i strastvenim evokacijama i traganjem za utopijom zavičaja, rodnog grada, svetom koji žele bezuspešno da ožive. Kiša i hartija je roman čiji su jezik mnogi čitaoci razumeli, jer on više nego na doličan način (zašto bi potresnost bila norma) obznanjuje poreknutu i skrivenu stvarnost našeg društva, njegovu dramatičnu prinudu rasejanja. Pavković u svojoj kratkovidosti pati od realističke iluzije, od normativnosti, od paragramatičke opijenosti koja mu kao grimizna iznutrica zamračuje pogled. Kako je on kritičar koji se izražava bez elementarne hermeneutičke opreznosti, apodiktički, smisao književnosti se izgleda jedino može postići preko njegove overe. Tasićevi romani, kao izraz moćne kulture i dara, početak su kraja ovakvog i sličnog nasilja koje je uzelo maha u srpskoj književnosti poslednje dve decenije.

II čin - Kiš

Podržavajući koncept sveznajućeg kritičara Pavković, kao urednik knjige Nebojše Vasovića Lažni car Šćepan Kiš, navodi kako je ta knjiga napisana vrlo dobro i strasno. Sve drugo je nebitno, što će Pavković reći, njegov intimizacijski stil u polemici sa Jerkovom, njegovo sitno teturanje u odbrani neobičnog revizionističkog poduhvata. Kiš je kanonizovan pisac u srpskoj književnosti. Vasović, skoro tri decenije posle, ne nastoji da sa distance objektivno sagleda konsekvence minulog spora. Možemo pomisliti: evo još jednog epohalnog popravljača koji će nas osloboditi zabluda. Da se Vasović ne šali, jasno je od prvog reda njegove knjižice od 150 stranica krupnog sloga. On tvrdi da je Kiš svoj uspeh gradio prvo na manipulaciji jevrejstvom pa potom srpstvom. Prema Vasoviću, Kiš je bio u Beogradu dok ga je srpska kritika podržavala, kada je prestala on je pobegao u Francusku predstavljajući se kao žrtva progona. Ove Vasovićeve tvrdnje su zasnovane na pukom mnjenju i duhovnoj skučenosti. Kiš je vrlo rano otišao u Francusku i boravio je tamo, sa prekidom od četiri godine, sve do svoje smrti. Zašto je izmišljeno ovo dramsko bekstvo? Da bi se pojačale nesimpatije prema Kišu? Vasović će potom ubaciti izgnaničku sudbinu Crnjanskog, sugerišući da je Kiš živeo u blagostanju. Poznato je da je Kiš stanovao u sobici od 20 kvadrata. Vasović nije nikakav sociolog književnog života, niti sociolog književnog uspeha da bismo prihvatili neodgovorne spekulacije o tome zašto je Kiš postao prevođen u Francuskoj. Ne može se sakriti da je prevođen na trideset jezika, zar je svuda stizao da se žali na torturu? Slične priče od kulturnih autsajdera već decenijama se plasiraju i o drugim piscima i Vasovićeva nauka je samo jedan besramni kliše.

Kišovo jevrejstvo je kulturno. Kao i Tišmino. Dela ove dvojice pisaca mogu se uključiti u širi korpus književnosti o holokaustu, ali, pre svega, ne samo zbog srpskog jezika, u korpus srpske književnosti. Skup zajedničkih predstava određuje kulturnu i nacionalnu pripadnost. U tom polju nema čistih pojava, i u samom jeziku postoji izoglosija, učinci kontakata, aproprijacije, pa se različiti govori svrstavaju u jedinstveni jezik. Tako i delo Danila Kiša, iako u mnogo čemu osobeno, pripada srpskoj književnosti. Da li Vasović drži da postoji jedan dopušteni i deklarisani modus, pa bi Kiša trebalo isključiti. Da li se morao baviti, rekao bih, nespretnim Palavestrinim spekulacijama o jevrejstvu da bi Kišu pripisivao rasno jevrejstvo, ili je trebalo da kod Kiša, u njegovom delu, traži odgovor.

Da bi potkrepio svoje negatorstvo Vasović se bavi Kišovom polemikom, njegovim kritičkim radovima, iskazima o nacionalizmu... Sa distance od tri ili četiri decenije, mnogo šta može biti sporno. Ali, ako Vasović hoće da vrednuje Kišove doprinose pomenutim stvarima, trebalo bi da ih izloži verodostojno u odnosu na ukupnu klimu i skup ideja koje su u tom trenutku zastupali i drugi pisci. Videli bismo šta bismo dobili i da li je bilo više etike i poetike u drugih pisaca. Sravnjujući Kišove autopoetičke iskaze, Vasović pada u impliciranu napast da pretpostavi da je pisac bez ostataka najbolji tumač sopstvenog dela. Na tome gradi svoju biološku oholost i ironiju. Pisac je jednako nesavršen tumač svoga dela kao i drugi kritičari. Nesporno je da kod Kiša ima izvanrednih opservacija u odbrani sopstvenog književnog projekta, koje i danas imaju važnost, a Vasovićevo ispitivanje je nedoučeno i neproduktivno. Ne znam kako bi koristio svoje privilegije da ispituje Horacija ili Lazu Kostića.

Ono što je najžalosnije u Vasovićevoj avanturi je pokušaj da ospori Kišovo pripovedaštvo i njegov romaneskni opus. Pored svih stilističkih i ideoloških zahvata, pozvao je kao svedoka i jednog od retkih koji problematizuje Kišov pripovedački ton u odnosu prema holokaustu, G. Josipovica. Međutim, pri tom skriva čitavu biblioteku stranih pisaca koji su drugačije pisali o ovom velikom piscu od Gi Skarpete, A. Alvareza, Morela, Magrisa, Kundere, S. Sontag, Kornhauzera, Ricantea... Zamera Kišu što sugeriše da je istorija Jevreja tek varijacija za jednu temu progona i pogroma. Kiš se bavio problematikom jevrejstva, njegovim najponornijim trenucima, on je i sam bio talac takve istorije. Vasović ne može ni u kom slučaju moralno osporiti razloge za takav Kišov izbor. Ako hoće da vidi drugačiju prirodu jevrejstva neka čita Singera. Jevrejstvo u Kišovim romanima je proizvod njegovog bavljenja fenomenom žrtve. Kišov odnos prema toj tematici nije na nivou pukog saosećanja i patosa, posebnog interesa, nego je književno problematizovan u sferi mogućeg evociranja istorijskog evropskog nasilja, u primeni različitih narativnih i romanesknih postupaka od lirske naracije, preko diskursa isleđivanja, do fenomenološkog realizovanja različitih tipova deskriptivizma, korišćenja dokumenata, kataloga, intertekstualnosti, ironije, crnog humora, parodije i paralogike zla. Da li u našoj književnosti ima još takvih ostvarenja. Da li je Kiš sve trebalo da obavi, ili neki drugi traumatizovani potomak, koji ima moć da promisli ulogu književnosti u gestovima svedočenja. Relativizovati progone i holokaust spekulacijama da su Jevreji bili sukrivci i komunisti je neodrživo, pa makar se pozivao i na pouzdane svedoke. Svakako da je ljudska patnja univerzalna i da postoje i drugi narodi koji su bili i sada su izloženi patnji. Za eventualne revizionističke poduhvate Vasović bi trebalo mnogo bolje da se naoruža.

Vasović nastoji da ismeje Kišov stil i jezik. Osim nekoliko kržljavih zahvata, nije se naročito proslavio. Povodom Ranih jada pita se zašto se krave zovu Narandža i Zemička, zašto se junaci zovu Molnari, Hermani, Ahasveroši. Potom navodi nizove rečenica, u duhu paranaučnog egzorcizma, nastojeći da nas ubedi da se pripovedanje može mehanički svesti na svoje delove kao neki mrtvi materijalni entitet. U Francuskoj je davna polemika oko Kornejovog Sida dovodila u pitanje verovatnost, verodostojnost i doličnost pojedinih aspekata ove tragedije. Pitanje je bilo: zašto se Kornej ogrešio o pomenuta načela? Pravi odgovor je bio: zato, koji je formulisao Sorel, jer to je piscu potrebno. Procenite motivisanost imena Narandža, u dečačkom sluginskom i ubogom izgnanstvu. Koji se efekat time u pripovedanju kontrastno proizvodi, može li to jedan neinventivni i narogušeni tumač da razume. On traži evidenciju u iskustvu, izvan dela, opčinjen realističkom iluzijom. Ima se utisak da je njegov polemički sastavak, sam za sebe, nekakva knjiga žalbi, ljudske osporenosti i tuge. A kad se sameri sa invencijom i raskoši Kišovog dela, naprosto potone.

Vasović kao jednu od ključnih zamerki uvodi temu plagijata. Zar ponovo! Polovinom devetnaestog veka zapamćena je polemika između izvesnog doktora filozofije Milovana Spasića koji je napadao Steriju, koji je tada živeo u Beogradu, za plagijatstvo u njegovim komedijama, za nepismenost, kao i šta jedan Švaba traži u srpskoj književnosti. Eto, taj Sterija-Švaba je preživeo, a od Spasića ni traga. Naravno, i Kiš je preživeo i preživeće kao nesporan pisac naše moderne književnosti. Ponovo gledamo komediju Sudbina jednog razuma, koju je Sterija napisao da bi katalogizovao jedan tip srpske gluposti. Konačno, zna li gospodin šta je intertekst. Sve priče su ukradene. Niko ne počinje prvi. Umberto Eko kaže: knjige govore uvek o drugim knjigama i svaka priča kazuje priču koja je već kazivana. Od Getea, Tomasa Mana, do Eka, DŽona Barta i Doktorova, uključivanje različitih tekstova, dokumenata, priča... u prozna dela osporilo je mit originalnosti i klasičnu predstavu autora. Fikcija i istorija se mešaju i književnost postaje beskrajno pozivanje i povezivanje tekstova. I naše znanje se zasniva na tekstovima i naša tuga, jad i nesreća, i predstave i moć i ideologije. To je Kiš znao i njegova etika i estetika u Ranim jadima, Bašti, pepelu, Peščaniku, u Grobnici za Borisa Davidoviča... podrivaju vladavinu velikih kanonskih i unilateralnih tekstova, osnažuju naše znanje o političkom i rasnom nasilju, i gorko ga relativizuju kao nemoć pred večnim vraćanjem istog.

Jovan Zivlak