Azijski test

Azijska turneja Kondolize Rajs – posete Avganistanu, Indiji, Pakistanu, Japanu, Južnoj Koreji i Kini – izgleda da je bila teži test za Bušove spoljnopolitičke namere, nego njena evropska misija. U Evropi ona je sondirala teren za mirenje sa saveznicima. U Aziji je preuzela na sebe odgovornost da obezbedi podršku azijskih sila za Bušov strateški prioritet: da se Iran i Severna Koreja prinude na odricanje od nuklearnih programa.

Poseta Avganistanu trebalo je da pokaže kako se, u jednoj od nekadašnjih zemalja nasilja i bezakonja, uspešno ostvaruje ideja o širenju slobode i demokratije. Demonstracija nije bila ubedljiva. Dok je gošća obilazila avganistanske institucije, po Kabulu su praštale bombe. Izveštači su mogli da konstatuju da Osama bin Laden, zbog kojeg su Amerikanci i došli u Avganistan, još nije uhvaćen, da su talibani i dalje aktivni i opasni, da je zemlja, pod okriljem SAD, postala svetski rekorder u proizvodnji heroina i da se ne zna kad će američke trupe iz nje izići.

U NJu Delhiju i Islamabadu Kondoliza Rajs je izrazila zadovoljstvo što su se odnosi između Indije i Pakistana, starih političkih i vojnih rivala, poboljšali (na čemu je inače dosta radio njen prethodnik Kolin Pauel), ali joj je glavni cilj bio da privoli obe zemlje da se odreknu saradnje sa Iranom.

NJu Delhi je u pregovorima sa Teheranom o izgradnji gasovoda od Irana, preko Pakistana, do svoje teritorije. Projekt je vredan 4,5 milijarde dolara. Amerikanci se nude da u Indiji izgrade nekoliko nuklearki čija bi energija zamenila energiju gasovoda. Tako bi SAD i Indija – kako je objasnila Kondoliza Rajs – “objedinile svoje interese kao potrošači energije”.

Indija je odgovorila da ne želi da odustane od izgradnje gasovoda niti da, pod američkim pritiskom, obustavi ili ograniči saradnju sa Iranom uopšte. “Mi sa Iranom nemamo problema”, rekao je svojoj gošći šef indijske diplomatije Natvar Sing.

Pakistanci priznaju da su nekad, između 1989. i 1995, prodavali Irancima centrifuge za proizvodnju obogaćenog uranijuma, ali tvrde da više nuklearnom tehnologijom ne trguju. U slučaju američkog napada na Iran, Pakistan će biti neutralan, rekao je predsednik Mušaraf. Amerikanci su tražili i da njihove vojne obaveštajne službe budu prisutnije u Baluyistanu, duž pakistanske granice sa Iranom. Pakistanci su to, po svemu sudeći, uslovili dodatnim isporukama američkog naoružanja.

Iako je Japan glavni uvoznik iranske nafte, a Kina glavni strani investitor u naftonosna polja u Iranu, Kondoliza Rajs je u Tokiju i Pekingu, kao i u Seulu, učtivo usmerila koplje prema drugoj “ispostavi tiranije”. Tražila je da se objedine napori da se Severna Koreja, koja se nedavno hvalila da poseduje atomsku bombu, prinudi na demontiranje svojih nuklearnih postrojenja.

Pjongjang više ne želi da učestvuje u šestornim razgovorima o svom nuklearnom programu, koji se od 2003. vode u Pekingu, zbog, kako kaže, neprijateljskog stava SAD. Povod je izjava same Kondolize Rajs, koja je Severnu Koreju svrstala među “ispostave tiranije”. Šef američke diplomatije odbija da se za to izvini, jer, kako kaže, nema vremena da se sa Pjongjangom upušta u “semantičke rasprave”. Zato mnogo očekuje od Kine – da privoli Severnu Koreju da se vrati za pregovarački sto.

Ta karta je vrlo jaka u kineskim rukama i znatno je doprinela da se kritike, koje se inače iz Amerike upućuju na račun Kine zbog modernizacije njene armije i zaoštrenijeg stava prema tajvanskim secesionistama koji teže nezavisnosti ostrva, u toku ove posete ublaže. Kondoliza Rajs čak smatra da odnosi između SAD i Kine nikad nisu bili tako dobri kao sada i očekuje da Peking igra još odgovorniju ulogu u bezbednosti regiona.

Upravo zbog bezbednosti, odnosi unutar trougla Peking – Tokio – Vašington zasenili su, u toku ove posete, bilateralne odnose SAD i sa Japanom i sa Kinom.

Kad tvrdi da strepi od opasnosti iz Severne Koreje, Japan u poslednje vreme sve češće misli na opasnost iz Kine. SAD i Japan su ojačali svoj savez obavezom da sprečavaju napetost u Tajvanskom moreuzu, što smatraju zajedničkim strateškim ciljem. A iza američke podrške Japanu da uđe u stalno članstvo Saveta bezbednosti UN otkriva se i uslov koji se ne pominje. SAD žele, kako je to prošle godine u Tokiju otvoreno rekao Kolin Pauel, da Japan revidira svoj pacifistički ustav i da se remilitarizuje. Naravno, oružje bi, kao i za jačanje tajvanske vojske (poruybine vredne 16 milijardi dolara), dolazilo iz Amerike. Tako bi se u regionu održavala vojna ravnoteža, koju bi inače, tvrdi se u Pentagonu, Kina mogla da poremeti.

Zasad niko ne govori o trci u naoružanju. Oko Tajvana Kina pravi razliku: SAD govore o “mirnom rešenju”, dok ona, uprkos podignutom tonu, insistira na “mirnom ujedinjenju”.