Tragovi

Sredinom januara zaputih se u Muzej primenjene umetnosti. Nekoliko meseci sam odlagao da posetim izložbu poetičnog naziva “Trag u drvetu”. Valjda sam čekao da odluka postane želja. I već od ulaznog hola uvideh da nisam pogrešio. U sedam, ne naročito velikih sala – nizali su se potom primeri “tehnika ukrašavanja nameštaja”. Ne, nisam naročit poznavalac ove vrste eksponata. S druge strane, u nekim drugim, većim muzejima, u nekim drugim, većim prestonicama, koje su imale “istorijske sreće” da se u njih više donosi nego da se iz njih raznosi, razgledao sam daleko raskošnije komade stilskog nameštaja, čak toliko mnogo takvih, da čovek izlazi otupelih čula.

Ovde, u našem Muzeju primenjene umetnosti, međutim, kao da sve beše drugačije. Postavka takva da trbušasti tabernakli dišu. Različite vrste ležaljki, fotelja i stolica, kao da je samo tren pre neka ovdašnja baka baš odatle ustala. Ormari kojima nedostaje samo da budu ovenčani redovima dunja i teglicama sa slatkom od majskih ruža. Stočić za kartanje, kao da je maločas završena prijateljska partija, pa je poraženi upravo izveo pobednika na večeru “Kod tri šešira”. Dabome, zajedno za gospođicama koje su naporedo plele svoje priče uz stočić za šivenje. Ogledala, velika i mala, lampe, škrinje, delovi oplate tavanice, “sedmodnevne komode” za odlaganje finog rublja, gde je svaka fioka za jedan dan sedmice, pa i paravan koji je, kao svadbeni dar prijateljici, “uljanim” pticama i leptirima ukrasila Nadežda Petrović... Marketerija, intarzija, duborez, prepleti, pozlata, oslikavanje... Orah, lipovina, šimšir, ptičiji javor, šljiva, trešnja, brest, kruškovina, koren topole, abonos, palisander, klen, cvetni jasen, limunovo drvo, višnja, tikovina... Čitava šuma – koja kao da je svakim svojim godom pristala da je čovek preoblikuje i iznova užlebi, a da pri svemu nije izgubila ništa od drevne ćutljivosti, ujedno i raspričanosti nekadašnjih stanovnika, koja pri svemu nije ništa izgubila od svoje senovitosti, ujedno i onih mekih proseva sunca kroz krošnje stabala. Jedan drugi svet, nekako otmen, a skroman. Tako usamljen u nametljivosti svega što se tiska i propinje, što huji i buči izvan zgrade muzeja. Jedan svet koji je trag, postojaniji od svega što se naših dana prsi da bude viđeno i zapamćeno.

Ipak, ovaj opis nije samo pohvala starim majstorima, restauraterima i autorima izložbe. Nije on ni neki lament nad starim vremenima, plač nad “ispošćenom politurom” građanskog... Povod svega ovoga nije ni žal zato što imamo malo, zato što nismo više sačuvali od sopstvene gramzivosti i otimačine drugih... Sve ovo pišem zbog dva mladića koja su me prestigla u trećoj sali Muzeja primenjene umetnosti, zbog dva posetioca koja su razgledala izložbu mnogo brže nego nekolicina prisutnih. Momci su gotovo “protrčali” kraj svakog od predmeta. I, koristeći nepažnju čuvara, otvorili su gotovo svaku fioku ili vrata na onim komadima nameštaja koji si imali fioke ili vrata. Bili su vidno razočarani. Uostalom, svako takvo razmetljivo otvaranje su glasno komentarisali podsmešljivim rečima: “Pa, šta im je ovo?! Ništa! Sve je prazno, ovde nema ama baš ničega!” Pomislio sam: “Kako nema ničega? Pa ovo je možda sve što nam je preostalo. Odnosno, u tim fiokama i iza tih vrata je svuda ležala neka pažljivo odložena tajna, ali sada, posle vas, zaista nema ničega. Mala, užlebljena tajna, o narodu koji nema mnogo, jedva trag sačuvan od crvotočine vremena...” Da, to sam pomislio, ali nisam izustio, mada se delimično kajem i zato što to sada kazujem. Jer, malo ko ima strpljenja. Nas zanima samo praznina. Što veća, što nametljivija, što gluvlja i samim tim podesnija da nadobudno uživamo jedino u “veličanstvenom” odjeku sopstvenih glasova.