Atak na širinu srpske kulture

Znamo li koju nam sudbina poslednju stranicu određuje”, pitao se kao dvadesetogodišnjak Danilo Kiš pišući Izlet u Pariz. Sedeći u kafeu kao u intimnoj “Luci Spasa” i “štedljivo ispijajući svoj konjak, svestan svoje finansijske inferiornosti”, Kiš je kao brodolomnik tragao za slikom Pariza koju je godinama gradio. Tragao je i za “mramornom spomen-pločom što ju je u snovima utisnuo na grudi Pariza”. Na njoj su bila imena svih stranaca koji su opijeni Parizom i nostalgijom još nedavno tuda lutali. Čitao je Bodlera, Prusta, Malarmea i Verlena, a jedan stranac ga je “otrovao čežnjom” od koje je i sam umirao. Na toj mermernoj ploči Kiš vidi imena bliskih “brodolomnika nada i snova”, Matoša, Tina, Bore Stankovića i Crnjanskog. Stranac je veliki mađarski pisac Endre Adi čije stihove i izvanredno “Pismo iz Pariza” je Kiš u Izletu u Pariz, napisanom septembra 1959. godine i objavljenom godinu dana kasnije u časopisu Delo, pretvorio u svoju i našu književnu tradiciju.

Ako je pristajao na finansijsku inferiornost, Kiš nije pristajao na duhovnu inferiornost i palanku kao meru književne sudbine. Izletom u Pariz u kojem se sreću esej i kritika, putopis i lična priča – to su istovremeno neka od najvažnijih poetičkih uporišta njegove proze – Kiš kao da sebi i svakom budućem čitaocu odmah hoće da kaže kako je ukupno iskustvo modernizma srpske i hrvatske, francuske i mađarske književnosti rodno mesto njegove književne sudbine. Tako će ostati i četiri decenije kasnije kada se u pariskom samoizgnanstvu bude sklapala završna stranica njegove životne sudbine. To je poetički identitet Danila Kiša, mera njegove književne doslednosti koja je neuporedivo važnija od svake doslednosti u izjavama o sopstvenom identitetu. Ko se bavi književnošću, taj proučava poetiku i poetičke identitete, a nacije, kulture i identitete onako kako ih književnost gradi i predočava. Ko se brine o srpstvu i jevrejstvu nekog čoveka, bio on veliki pisac ili slučajno anketirani prolaznik, taj se ne bavi književnošću.

Ima li pravo Kiš da u svojoj književnoj prošlosti vidi hrvatske i srpske pisce, francuske i mađarske skupa, i da li srpska književnost gubi ili dobija time što Kiš uz Boru Stankovića i Crnjanskog ne vidi samo pariske senke Vinavera i Drainca ili, recimo, Qubomira Micića i Dušana Matića? Da li je smisleno da srpska kultura, kojoj srpska književnost daje nešto nenadoknadivo dobro, što nigde drugde nije dostignuto, odbaci Kišovu “otrovanost” tuđinom i tuđim piscima? Napokon, je li za našu kulturu bolja književna sudbina Ive Andrića, pristiglog iz hrvatske mlade lirike, ili Petra Preradovića, ostavljenog u hrvatskoj ilirici, o Gunduliću da i ne govorimo? Može li naša književna kultura da prihvati nemački jezik ranih stihova Branka Radičevića i mađaronsku politiku Jakova Ignjatovića, može li da izdrži tragove zapadne varijante srpskohrvatskog kod Desnice? Može li današnje doba da prihvati partizanštinu i islam u delu Meše Selimovića? Može li zapravo ovo doba u kojem živimo da podnese išta osim samog sebe, ako sa sobom uopšte može da bude u miru?

Književno delo Danila Kiša koje je sudbina rođenja mogla ostaviti i u mađarskoj književnosti, veličanstven je dobitak srpske kulture. Knjiga Nebojše Vasovića Lažni car Šćepan Kiš na nesreću autora, urednika i zamenice ministra kulture nije nikakav dobitak. Vasović se žali da njemu nije mesto u našim prilikama jer odavno živi u Kanadi, a upravo zato, i sa nadom da ima još nešto brodolomničko a ne oholo u sebi, nije mu bilo odmah rečeno kako njegova knjiga proširuje i upotpunjuje neke od argumenata Vojislava Šešelja o delu Danila Kiša koje smo pre neku godinu slušali u jednoj televizijskoj raspravi o književnosti. Samo što se Šešelj o Kišu lepše izražavao nego Vasović. Ko ima volje da potraži snimak ove emisije može na jednoj strani da navede nekoliko stavova dr Šešelja, na drugoj Nebojše Vasovića i divi se sličnosti.

Naravno, svako je slobodan da im se pridruži nekim posebno duhovitim komentarom, a može početi od prve rečenice knjige Nebojše Vasovića: “Umetniku Kišu, koji se na međunarodna zvona odrekao srpske sredine i srpske književnosti Š1Ć, sprdajući se između ostalog i sa pravoslavljem Š2Ć, palo je na pamet da bi bilo zgodno da pred smrt (Kiš koji je bolovao od neizlečive bolesti znao je da mu se bliži kraj) pređe u ‘slatko pravoslavlje’ Š3Ć, kako bi našu javnost još jednom izmanipulisao, a u svoju korist Š4Ć. Da podsetimo: Kiš je svoje mesto u literaturi gradio najpre na jevrejstvu Š5Ć, a potom na prelasku u pravoslavlje Š6Ć.”

Lažni car Šćepan Kiš je, kao što vidimo iz ovih šest premudrih tvrdnji, ozbiljan, još malo pa naučni pokušaj da se protumači i prevrednuje delo Danila Kiša, a ne pamflet koji ne zastaje ni pred smrću – uostalom, ko zna da Kiš nije i umro da bi imao koristi? Ključna reč, KORIST, kao osnova identiteta, već je tu izrečena, docnije se samo upotpunjuje shvatanje identiteta kao puke koristi. Kako, međutim, nijedna od Vasovićevih tvrdnji nije istinita, već prva rečenica otkriva pravu prirodu ove knjige.

O svemu se može, i o svemu treba da se kritički raspravlja, pa i o vrednostima i eventualnim nedostacima književog dela Danila Kiša. Nije nikakav problem ni to da neko ima sasvim drugačije mišljenje od svih ostalih, ali ovo što ovde čitamo nije mišljenje, to je laž, obmana, kleveta. Knjiga Nebojše Vasovića je pamflet napisan sa očiglednom željom da se Danilo Kiš, podli Jevrejin, prefrigani i lažni pravoslavac, čovek koji ima “poliglotsku gubicu”, odstrani iz srpske književnosti i našeg književnog pamćenja. Zato Vasovićeva paškvila tako počinje, a evo i kako završava: “Kao što provincijske lepotice vole da sebe zamišljaju u društvu najvećih diva, filmskih i ostalih lepotica, tako isto Kiš voli da sebe zamišlja u društvu najslavnijih imena svetske literature.” Sve sama nauka, ozbiljno mišljenje, težak hermeneutički trud. Sušta dubina misli.

Osim što u čitavom opusu Danila Kiša ne pronalazi ni jednu jedinu dobru osobinu, Vasović usput vređa svakoga ko se bavio Kišovim delom kao neznalicu i budalu. Svi pisci koji su u književnom opusu Danila Kiša pronašli nešto što im je zajedničko, što ih pokreće i traži novi odgovor – od Albaharija do Radoslava Petkovića, od Basare do Gorana Petrovića, od Velikića do Milete Prodanovića, od Bajca do Predraga Markovića, od Vladimira Tasića do Saše Ilića, ali isto tako i Radoslav Bratić i Milisav Savić, pa čak i Vidosav Stevanović i Jovan Radulović koji su se iz drugačije perspektive osvrnuli na delo Danila Kiša – svi oni su za Vasovića obmanuti slepci. Šta su to svi videli u Kišu, šta su to umislili stvaraoci poput Gasa, Konrada, Magrisa, Esterhazija, šta su desetine stranih i domaćih tumača imali da traže u toj književnoj obmani? Suludi profesori i tumači koji su pisali studije, magistranti i doktorandi koji su sticali naučne titule, sve je to smešna družina koja niti šta zna niti šta razume. Filozof Peter Sloterdajk koji u svoju antologiju stavlja Kišovu priču je, valjda, glup, samo je Nebojša Vasović u pravu, i to u svemu.

Ko tako misli, eto mu Vasovića i njegove knjige, biće odličan par. Ali to ne znači da se sme lagati. Niko nije napao Vasovića, nego je besmisleno i grubo Vasović napao ne samo književno delo Danila Kiša, već i samog mrtvog pisca. Ako se njegovoj knjizi uputi smirena kritika, što priznaje i njegov urednik koji se pretvorio u vodećeg advokata jednog propalog slučaja, to nije u redu? Dobro je da Vasović bezumno napada ličnost i delo pisca, ali nije dobro kritikovati Vasovićevu knjigu? To je tehnika da se svim tumačima i čitaocima Kišove proze pošalje poruka da ćute i brinu svoju brigu. Naravno da nije dobro ako se kritički piše o Vasoviću, jer će se onda videti kakva je to obmana, koliko je to jedan nedopustivi atak na širinu srpske kulture u kojoj se može biti različit i u kojoj ima mesta za stvaralački susret sa svim piscima sveta, pa i sa hrvatskim književnicima.

Vasovićeva knjiga nema skoro nijednu osobinu književne studije. Niti se tumači književnost, niti je tumačenje zasnovano na teoriji književnosti, niti obuhvata literaturu o Kišu. Ali čim je istina Vasovićevog pamfleta počela da izlazi na videlo, pompezno se traži naučna kritika knjige, kao da išta može da spase pamflet od savršeno jasno obrazloženih ocena. Vrlo rado ćemo piscu i njegovom uredniku odmah pokazati šta od vreće laži i uvreda ostaje kada se ma i na trenutak počne sa naučnom proverom. Na svoj najodvratniji izraz u Lažnom caru Šćepanu Kišu Vasović je toliko ponosan da ga i u prošlom javljanju ponavlja kao svoj najvažniji lingvostilistički patent: “Relativno značenje religioznih i drugih mitova shvatio je Kiš još kao dete u Mađarskoj, gde provodi jedan period svog detinjstva. Wega isprva zbunjuju i muče časovi veronauke, crkvene mise, biblijske legende. Seća se i svečanosti prvog pričešća iz kojeg je – njegovim rečima – ‘bio izopćen’ (s.39) Iako piše na srpskom, Kiš ne želi da bude ‘izopćen’ iz Lingue Croata kojom takođe barata poput nekakve poliglotske gubice.”

A šta Kiš zapravo kaže na početku Časa anatomije? Prvo Kiš objašnjava kako je naučio da stvari vidi sa različitih strana i šta je to tačka gledišta: “Imao sam sreću (ili nesreću) da godine kada se stiču pojmovi o svetu, kada se u dušu utiskuju mitovi i predrasude, kada se formira čovekovo mitsko i društveno biće, da shvatim snagom empirijskog saznanja relativnost svih mitova (počev od onih, najranijih, da su, na primer, momci iz Bemove ulice najjači i najbolji pajtaši, da su njihovi ciljevi odbrambeni a njihovi napadi uvek samo odmazda za nanete uvrede, njihova teritorija sveta i neprikosnovena zemlja, terra nostriana, gde je pristup svakom drugom školcu zabranjen i kažnjiv kao svetogrđe...).” Seleći se iz ulice u ulicu kao “romaneskna ličnost kojom se poigrava moćni stvaralac”, on je morao da “menja tačke gledišta, taj sudbinski point of vienj”. Posle stilski briljantne rečenice koja se nastavlja kao da nema kraja, Kiš napominje da su ga mnoga “neshvatljiva seljakanja” dovela do “saznanja o relativnosti mitova, ne samo dečijih”. Kiš vidi mađarske mitove, da su “‘Mađari najgostoljubiviji narod na svetu’, najradiniji, najpobožniji; mađarski vojnici najpravičniji u ratu, i najhrabriji, Talpra Magyar hi a haza – mađarska ravnica najlepši predeo na svetu”, da su “Mađarsku okrnjili stranci (Nem, nem soha!), a sad je (deco) naša domovina ponovo velika i lepa kao u doba sentištvanska, opet je zemlja naša bokor cveća na Božjem klobuku, jer Dobri Bog Mađara nosi šešir kao kakav čikoš sa puste, i na šeširu, bogme, ima bokor od cveća s mađarskih livada”. Očigledno je da dok Kiš ironijski odbacuje mitove, govori i neko drugi ko u njih veruje i obraća se deci, dakle i samom Kišu. Promena tačke gledišta uslovljava i promenu jezika, i taj drugi glas u tekstu govori svojim, mađarskim jezikom.

Premda Kiš upravo to i objašnjava i pokazuje, Vasović zaslepljen mržnjom neće da razume, on samo nakrivi svoj šešir, na kome nema mađarskog, jevrejskog, hrvatskog i drugog cveća, pa i ne gleda šta se zatim dešava. Kiš veli da je “u romanesknoj formi, progovorio u romanu Bašta, pepeo” o “dugogodišnjim religioznim krizama koje su me mučile, o toj religioznoj, mladalačkoj, dečijoj krizi u senci katoličkog rituala, malog katehizisa, dečje biblije, Gyermekszivek hodolata, harmonijuma što ga je svirala naša učiteljica, crkvenih misa, časova veronauke, biblijskih legendi, svečanosti prvog pričešća (iz kojeg sam bio izopćen)”. Tako u Kišov poliglotski tekst uz latinski i engleski prvo prodire mađarski, a zatim, jer je reč o tački gledišta vezanoj za katoličku misu, i zapadna varijanta: da je “izopćen” Kiš kaže gledajući sam sebe očima onih koji pripadaju katoličkoj veri. Tako se samo pojačava njegovo osećanje različitosti.

U ovaj katolički ritual Kiš će biti pripušten “milošću i dobrotom gospođe učiteljice” koja je time želela da “zadobije za nas indulgenciju seoskih fašista”, ali Vasović u nastupu mržnje ne može da oseti kako se briga za goli život utiskuje u dušu i kako oblikuje identitet. Vasović umesto toga tvrdi da se Kiš sprda sa pravoslavljem, a Kiš već u sledećem pasusu piše: “S druge strane, uz svoju majku, u kući, ja sam slušao za dugih zimskih večeri jednu drugu legendu, gde bejaše neki drugi Bog, manje strog i manje surov, skoro paganski, a Očenaš sam izgovarao, kod kuće, na staroslovenskom (crkvenoslovenskom, zapravo) i taj Očenaš bejaše mojim prvim prevodom (usmenim) i mojim prvim, ranim saznanjem ne samo o paralelizmima među nobilissimarum Europae linguarum, nego i nekom slutnjom o snazi zaumnog jezika”. Da nije ispunjen mržnjom, Vasović koji je pišući pre dvadeset godina o Koderu razmišljao upravo o zaumnom jeziku, morao bi da razume šta Kiš govori o čarobnoj moći jezika i kako se sve njime služi.

Kiš dalje govori o svojoj srpskoj duhovnoj i književnoj tradiciji i kako je svega nekoliko godina kasnije u kući svog “dede s biblijskim imenom Jakov, na Cetinju, unosio badnjak kao ‘muška glava u kući’, pod bejaše posut slamom, a moja me tetka blagosiljala šećerom i orasima, i krstila se i metanisala, i izgovarala čarobne reči blagoslova, magijske formule na staroslovenskom – ‘da priidet carstvije Tvoje’". Šta to vredi kad Vasović Kišu ne dozvoljava da bude pravoslavni dečak, jer kako bi onda tek na kraju života iz puke koristi prešao u pravoslavlje. Šta vredi što su Kiša krstili u najranijoj mladosti da mu spasu život i što je na Cetinju odrastao kao i svako drugo dete. Vasović neće da vidi kako sve ovo odiše toplinom i blagošću. Iako se istim književnim postupkom navode i tetkine reči, Vasovića ni Očenaš ne može da otrezni. Vasoviću je i Očenaš u toj mešavini jezika deo “poliglotske gubice”.

I šta ga sada vredi pitati da li je “baratanje poliglotskom gubicom” kada se iste ovakve mešavine jezika i promene tačke gledišta javljaju kod Dositeja i Wegoša, kod Sterije i Jakova Ignjatovića, kod Matavulja i Bore Stankovića, kod Laze Kostića i Vinavera, kod Andrića i Crnjanskog, kod Desnice i Meše Selimovića, kod Pekića i Pavića? Ili je Vasović samo ispunjen beskrajnom mržnjom šoviniste i denuncijanta?

Pošto od mržnje ne vidi književno delo, Vasović kaže da Kiš u jednom poznatom odeljku iz Peščanika “zloupotrebljavajući humor kao literarno sredstvo, saopštava kroz literaturu pa na mala vrata, da je opstanak jevrejske rase doveden u pitanje”. Vasović ne priznaje plan o “konačnom rešenju” jevrejskog pitanja i Aušvic čija slika stoji iza ovog romana, a književnost je za njega saopštavanje “na mala vrata”. Sve što se govori u ovom odeljku iz Beležaka jednog ludaka Vasović pripisuje Kišu, što je moguće samo u Vasovićevoj metodologiji književnosti kao malih vrata. U Beleškama jednog ludaka tekst pripada Kišovom junaku Eduardu Samu i vireći kroz mala vrata svojih sposobnosti, ne shvatajući humor, ironiju i promene tačke gledišta, Vasović ne razlikuje ni autora i pripovedača, Kiša i junaka romana. Zbog onoga što govori književni junak Eduard Sam, pa još i to pogrešno protumačeno, Vasović nasrće na autora Danila Kiša.

Sad je sasvim jasno: Dostojevski je ubio babu i mirna Kanada. Kiš je na isti način ubio babu, ali ne zato što je zelenašica, nego zato što nije bila jevrejskog porekla.

Za Vasovića književnost su mala vrata jevrejske zavere, a kome je do jevrejske zavere taj će je svuda naći. Kakav humor, kakva ironija, kakvi književni junaci, samo treba pogledati kroz mala vrata. Da je to jedino što Vasovića stvarno zanima vidi se i po tome jer je – opet uz jednu prostačku aluziju koja ima isključivo politički smisao – odmah i za mene vezao jedinu svoju dilemu: da li “govorim u ime svih Semita”, da li sam sada ja “ujedinitelj svih Semita”. Danilo Kiš je veliki srpski pisac i, naravno, ne samo to, a šta je čovek kome se svuda priviđaju veliki ujedinitelji i oni koji govore u ime svih Semita, lako je zaključiti.

Zna se šta je takva opsednutost Semitima i nema smisla dalje dokazivati uredniku ili zamenici ministra da je objavljivanje ovakve knjige tužan događaj u srpskoj kulturi. Jedini njen rezultat je taj da razotkriva pritajenu netrpeljivost prema Kišu i drugim kulturama i to što je izgleda ponekoga ipak uspela da zbuni. Sam Vasa Pavković je toliko zbunjen da sada tvrdi kako je “Kiš realistički prozni pisac”, što je još gore od onoga što je u prvom svome javljanju napisao. Da je to ozbiljno rekao, bilo bi to elementarno nerazumevanje savremene srpske književnosti.

Ko je hteo da vidi o čemu je ovde reč, video je, ko je mogao da razume, razumeo je.