Zemička na četiri noge, u obliku krave

Svojim tekstom “Večno vraćanje istog”, objavljenim u prošlom broju NIN-a, Jovan Zivlak je na najočigledniji način potvrdio moju tezu da u SCG na jednog stanovnika dolaze barem dva kišologa. Fenomen neobjašnjiv ne samo iz ugla estetike, već i iz ugla fizike. Elem, i Zivlak, kao i njegov duhovni lider A. Jerkov, pokušava da dokaže vrednost Tasićevog nagrađenog romana tako što napada moju knjigu “Lažni car Šćepan Kiš". Kad naš čovek ne zna da uradi jednu stvar, on se obično lati još jedne stvari koju takođe ne zna da uradi.

Zivlakov tekst koji se sporo čita a teško pamti, tužan je primer amaterskog pokušaja u oblasti književne kritike. Dok Jerkovljev polemički stil zrači komsomolskom urgentnošću, dotle Zivlakova rečenica podseća na kloparanje nekog voza u provinciji. “Originalnost” Zivlaka kao kišologa jeste u njegovoj strasti za kvantitativnim sagledavanjem umetnosti i života uopšte. Veliki nedostatak moje knjige – smatra Zivlak – jeste u tome što je u pitanju knjižica od 150 stranica krupnog sloga. Elem, tu moju knjižicu od 150 stranica krupnog sloga on je odlučio da sahrani u jednom tekstu od dve stranice sitnog sloga. Ostaje mu još dosta da napiše kako bi me osporio u ravni kvantiteta na kojoj toliko insistira. Moje tumačenje Kiša je “nedoučeno i neproduktivno”, tvrdi Zivlak. Kako neproduktivno kada sam upravo produkovao, kao na traci, još jednog kišologa, Gospodina Zivlaka, sa svim onim osobinama koje jedan kišolog obično ima – osećaj sveznanja, čoporativni instinkt koji ga navodi da se uvek u društvu ostrvljuje na svaku novu ideju ili procenu nekog književnog fenomena. Nastavlja Zivlak: “Ne znam kako bi koristio svoje privilegije da ispituje Horacija ili Lazu Kostića.” Nije mi jasno šta ovde treba da znači reč “privilegija”, ali reći ću da ja Kiša nikada nisam ispitivao, već sam samo analizirao njegovo delo. Ne vidim zašto bih na Zivlakovo iščikavanje napadao Kostića i Horacija koje ni u pijanom stanju ne bih poredio sa Kišom. Ali, očekujem da nam Zivlak u nekom svom tekstu, od najmanje 150 strana krupnog sloga, otkrije šta ga je inspirisalo da Kiša uporedi sa ovom dvojicom.

Prebacuje mi Zivlak i to što sam uzeo ulogu “sociologa književnog života” kako bih sugerisao da je Kiš živeo u blagostanju. A, nije tako bilo, primećuje Zivlak: “Kiš je stanovao u sobici od 20 kvadrata.” Kad je Zivlak u ulozi “sociologa književnog života”, koja mu očito više leži nego meni, išao da premerava Kišovu sobicu koja za standarde francuske gradnje nije nikakva sobica već sobetina, ostaće tajna svetske književnosti. Ono što Zivlaka preporučuje kao mogućeg nastavljača naučne metode Doktora Jerkova to je upravo njegova preciznost, Jerkov bi rekao “akribičnost”. U poređenju sa našim najvećim piscima, Kiš jeste živeo kao bonvivan, i to niko, pa čak ni Zivlak kao stručnjak za francuske sobice, neće moći da ospori. Dok je Crnjanski radio fizičke poslove, kad je uopšte imao prilike da radi, Kiš je – teškog li posla – malo lektorisao a malo promenadisao francuskim gradovima. Zivlak brani i Kišovo opredeljenje da, uprkos svom lagodnom i bezbrižnom životu, piše na temu holokausta. Nikada nisam birao temu nijednom piscu, pa ni Kišu, ali sam tvrdio da je Kišovo bavljenje ovom temom više stvar pomodarstva negoli umetničke neminovnosti. Povodom teme holokausta, Zivlak nastavlja: “Svakako da je ljudska patnja univerzalna i da postoje i drugi narodi (osim jevrejskog, N.V.) koji su bili i sada su izloženi patnji.” Gud morning Kolumbo! I nemoj se iznenaditi ako te uskoro napadnu za antisemitizam, uprkos tome što si otkrio čitav jedan kontinent. No, šalu na stranu, sada kada smo od Zivlaka saznali da je ljudska patnja univerzalna, možemo s puno prava očekivati da makar jedan strani pisac obradi temu Jasenovca, kao što su naši pisci u svojim delima obradili temu jevrejskog holokausta. A ako se to ne desi, onda će i Zivlakova ideja o univerzalnosti ljudske patnje morati da padne u vodu. Ali, bože moj: da nema vode, ne bi bilo ni Kolumba!

A sada glavni prigovor Zivlaka mome tumačenju Kišovog dela. Ja sam se, tvrdi Zivlak, u mom tumačenju Kišove proze, rukovodio principima realističkog predstavljanja stvarnosti, pa je tako moja kritika promašila cilj jer kritikujem jednog postmodernistu iz ugla realističke poetike. Zivlak očito ne zna da umetničke slobode nisu isto što i umetnost, zaboravlja da je i sam Kiš, iz istog ugla iz kojeg ja kritikujem neubedljivost njegove proze u “Ranim jadima”, kritikovao prozu Šćepanovića. U svom “Času anatomije”, Kiš piše: “Šćepanović se čuva kao od žive vatre da u bilo kom detalju, u bilo kojoj reči da neku konkretnu, sociološku, antropološku, etnološku, geografsku ili lingvističku činjenicu, neki mogućni kod koji bi proizvoljnosti priče nametnuo neku umetničku obavezu, neko nužno, stvaralačko ograničenje.” (“Čas anatomije”, s. 316) Elem, da vidimo kako stvari stoje u prozi samog Danila Kiša koji toliko mrzi proizvoljnosti. U “Lažnom caru Šćepanu Kišu”, povodom Kišovog dela “Rani jadi”, primećujem: “Ali, ako je sve moguće u snovima jednog dečaka, nije sve moguće i u umetničkoj prozi o snovima. To Kiš zaboravlja, pa sebi dozvoljava neviđene besmislice. Već i sama imena ljudi, predela, biljaka i životinja, ukazuju na potpunu izveštačenost Kišove književne tvorevine. U mađarskom selu (a to je ‘mesto radnje’ ove knjige) u kojem žive Ahasveroši, Hermani, Molnari i sl. jedna od junakinja Kišove proze, inače krava, zove se ni manje ni više nego ‘Naranya’. A jedna manje značajna krava od Naranye – zove se ‘Zemička’. Eto kako ljudi u jednom mađarskom selu krste svoje krave” (Lažni car, s. 10).

Na moj prigovor umetničkim proizvoljnostima u “Ranim jadima” D. Kiša, Zivlak mi odgovara: “Procenite motivisanost imena Naranya, u dečačkom sluginskom i ubogom izgnanstvu. Koji se efekat time u pripovedanju kontrastno proizvodi, može li to jedan neinventivni i narogušeni tumač da razume.” Dakle, ja kao “narogušeni i neinventivni tumač” ne razumem kakav je efekat Kiš postigao kada je “kontrastno”, na fonu izgnanstva ubogog dečaka, junakinju kravu nazvao Naranyom. Ali, ko ovde govori iz ugla realizma, Zivlak ili ja? Gledajući u kravu koja se zove Naranya, Kišov junak – veruje postmodernista Zivlak — utoljuje svoju glad i to na dva nivoa: najpre na simboličkom planu: izgnan iz zemlje naranyi, on i u kravi vidi naranyu (to jest domovinu). Ovo je tim “ubedljivije” što Kiš zemlju izgnanstva nigde nije ni dotakao, pa se naranya pojavljuje kao idealni simbol za nešto o čemu možemo samo da nagađamo. No, to nije sve, kako je dečačić još i sluga, a sluga je uvek gladan, Kiš ubija dve muve jednim udarcem, pa koristi kravu Naranyu da bi utolio i fizičku glad svog junaka. Da je Kiš zaista hteo da svoj književni lik izbavi od gladi, govori nam i jedna druga junakinja Kišove proze – krava “Zemička”. Zašto se krava u “Ranim jadima” zove Zemička? Pošto zemička kao takva utoljuje glad, ima li išta logičnije iz ugla postmodernizma (koji ne “ferma zakone stvarnosti”) nego da se krava nazove “Zemička”. Doduše, mogla bi se zvati i “Kruhička”, s obzirom na to da joj je vlasnik, ako se dobro sećam, niko drugi do Gospon Molnar. “Zemička” na četiri noge, a u obliku krave, eto kako je Kiš izašao na kraj sa realističkom iluzijom u “Ranim jadima”. Ovde treba reći i to da prisustvo realističkog dočaravanja stvarnosti u Kišovim delima nema estetsku već ideološku osnovu, jer je Kiš hteo da svedoči izvesne istorijske istine kao neosporne. U svojoj knjizi “Lažni car Šćepan Kiš" se posebno bavim Kišovom raspetošću između realizma koji je u funkciji istorijske istine, i modernizma koji je u funkciji literarnog eksperimenta, a eksperiment, ako je pravi, ne mari ni za kakve istine. Kiš je hteo da pomiri “odgovornost pred istorijom” i slobodu književne imaginacije, a to je nešto što nisu uspeli da pomire ni mnogo veći talenti od njega.

Dok je Kiš iz francuskih enciklopedija saznavao kako su ljudi patili u logorima pa nam potom to nudio kao svoje veliko “umetničko” otkriće, dotle kišolog Zivlak iz rečnika saznaje kako cvetaju kanadske topole. Braneći estetsku vrednost jednog mesta iz Tasićevog romana koje se ne može odbraniti ničim osim ljubavlju prema kiču, evo kako Zivlak tumači sledeći literarni biser: “Kanadske topole su sejale tragove svoje požude”: Pita Zivlak: “Zna li Pavković (koji zbog ove slike kritikuje Tasića, N. V.) da se kanadske topole razmnožavaju semenom i vegetativno, da sazrevaju u maju i junu i da imaju muški i ženski cvet?” Evo dokle je dogurao postmodernista Zivlak, da se u tumačenju jedne literarne činjenice služi najbanalnijim realizmom, realizmom rečnika. Jedini njegov argument u odbrani jedne estetske činjenice jeste ono što je zapisano u rečniku, jer nemojte mi reći da je ovaj “ljubitelj prirode” lično gledao šta rade kanadske topole u maju i junu. Zivlak želi da kaže sledeće: kad bismo kao čitaoci i tumači književnosti znali kako stvari stoje sa topolama u realnosti, onda bismo bili inicirani u književnu vrednost navedenog kičeroznog odlomka. Zivlak se dakle poziva na “realne” radnje muških i ženskih cvetova kako bi objasnio Tasićev “požudni” postmodernizam! A meni prebacuje da literaturu svodim na realističke premise!

Okvir Zivlakove estetike jeste provincijski konformizam, realizam ubuđalih rečnika i kišovskih referenci, zato Zivlak i jeste vodeći svetski stručnjak za kanadske topole. A ako mu se jednoga dana omakne da jedan od svojih rečnika otvori na slovo I, možda će postati stručnjak i za iguane, zašto da ne. Bez onog što je već kodifikovano kao “realno”, postmodernista Zivlak ne bi imao šta da kaže. Da bi uopšte nešto rekao, on mora da citira. A to što on citira, mogao bi citirati i neko drugi. Pod uslovom da je jedan od ona dva kišologa po glavi stanovnika.