Zemlja

U jeziku klasične likovne umetnosti nema savremenog zvuka ako u njemu izostane rezonanca umetničkog konceptualizma. Ali, isto tako, jezik konceptualne umetnosti nema stvaralačke rezonance ako iz sebe izluči trag klasičnog likovnog izraza.

Ovako bi, u dve rečenice, mogla da se sažme poenta stvaralačkog iskustva Rade Selaković, svedoka savremenika “starog” i “novog” poimanja likovne umetnosti. Za nju sa jednako razloga može da se kaže da je slikar u tradicionalnom značenju reči, i vizuelni umetnik, vičan tehnikama novih medija.

NJena izložba u galeriji Kulturnog centra predstavlja svojevrsnu demonstraciju sinkretizma ovih inače divergentnih i uzajamno opstruktivnih umetničkih “brendova”.

Tema kao što je “Zemlja”, koju obrađuje Selakovićeva, svojom sadržinom isključuje jednostran pristup i obavezuje na multimedijalni tretman. Takva tema, u svojoj grandioznosti, prevazilazi nivo ekološke recepcije i doseže kosmologijsku dimenziju. Ona, u poimanju Selakovićeve, obuhvata integrisane fizičke komponente prostora, mase, pokreta, energije, i metafizičke premise, život, svest, lepotu, simboliku, svetinju. Rad koji je Qiljana Slijepčević u katalogu ove izložbe nazvala simfonijskom etidom, jeste monumentalni poliptih rađen akrilom na platnu, u kome Selakovićeva sintetiše konceptualni format svoje teme i njen vizuelni, likovni, slikarski izraz. Wen koncept a priori isključuje i samu mogućnost ilustrativnog tretmana teme, a formalna struktura dela, njegov pikturalni artizam, poentira njegovo simbolično značenje. Dvanaest segmenata poliptiha povezuju u celinu površine sferičnog oblika, svetlocrvenkasto obojene, čije unutarnje dimenzije simbolično dosežu galaktičke razmere. Pošto formu identifikuje kao znak, Selakovićeva se, u ostalim izloženim radovima, obraća i prepoznatljivim, predmetnim, “prirodnim” oblicima, među kojima je i ljudsko telo. Znakovitost takvih “motiva” kao što su ženski akt, školjka, orlovo krilo, nimalo ne remeti konceptualnu zamisao Selakovićeve. Izražena estetska senzibilnost u recepciji njihove “slikovitosti”, i njihova artistička medijska projekcija, statična (kolaži) i dinamični (video), daju posebnu originalnost radovima Selakovićeve. Ova umetnica rečito svedoči da, u okviru konceptualnog sistema stvaralačkog mišljenja, opstaje i prirodna “težnja ka lepom” (izraz LJ. Slijepčevićeve). Neskriveni estetizam u Selakovićeve, inače iznimno redak fenomen “radne prakse” konceptualne umetnosti, po predubeđenju čak nespojiv sa tom praksom, pokazuje na ovoj izložbi da može da deluje kao kohezioni element koji otkriva mogućnost prevazilaženja “starog” i “novog” poimanja vizuelne umetnosti.