Čuvari slavine

Nedavno zbližavanje Srbije i Amerike u vojno-diplomatskom smislu izazvalo je dosta nervoze kod balkanskih zemalja, pre svega u Hrvatskoj koja se tokom devedesetih uporno predstavljala Zapadu kao prvi front odbrane prema Istoku. Izgleda da je taj koncept ipak zastareo, jer prema rečima Predraga Simića, profesora na FPN-u, Srbija i Hrvatska odavno ne predstavljaju front Zapada već su one duboko uvučene u unutrašnjost nečega što se naziva Zapadnom civilizacijom.

Srbija danas može Americi i Zapadnoj Evropi pre svega da ponudi svoj prostor za potrebe transporta, kaže Simić. To su famozni Koridor 10, pravac sever-jug i Koridor 7 tj. Dunav za koji Simić predviđa da će biti sve značajniji. Jedan od bitnih razloga za sve što se događa na Balkanu jeste balkanski ogranak kaspijskog naftovoda. O definitivnoj trasi za taj naftovod u javnosti se licitira još od druge polovine devedesetih godina. Po prvoj varijanti trebalo je da prelazi preko Turske ali je predviđena cena za to bila previsoka, oko dve milijarde dolara. Sledeća opcija nastala je formiranjem američke kompanije AMBO u kasnu jesen 1998. godine čije je ime nastalo od početnih slova zemalja kroz koje je naftovod trebalo da prolazi. Tako, AMBO je skraćenica za Albanian Macedonian Bulgarian Oil Compandž. Ta opcija bila je osetno jeftinija, sa pocenjenom vrednošću od oko 700 miliona dolara. U to vreme Srbija je bila još pod Miloševićem, a NATO se spremao na rat sa Jugoslavijom.

Sledeći korak na ovom planu prošao je gotovo nezapaženo u domaćoj javnosti. Nedelju dana pošto je vlada u Beogradu isporučila Miloševića u Hag, visoki zvaničnik hrvatske naftne kompanije INA dala je izjavu za jedan beogradski radio gde je rekla da je sada potpuno izgledno da će balkanski ogranak kaspijskog naftovoda biti postavljen od rumuske luke Konstanca, preko Beograda i da će se nastaviti na postojeći naftovod u Hrvatskoj, sve do Jadrana. Kasnije je zvanični Beograd intenzivirao rad u tom pravcu, kada je zajedno sa hrvatskom stranom započet rad na studiji izvodljivosti takvog projekta. U trenutku kada se za ovu opciju zdušno zaležu zvanični Beograd, Zagreb i Bukurešt čini se da je prolazak naftovoda ovim krajevima vrlo moguć. Ako ništa drugo, u Naftagasu se već govori o mogućem početku priprema u sektoru zaduženom za montažu naftnih postrojenja. U slučaju da to toga dođe, Srbija će dobiti priliku da kupuje kvalitetnu naftu po povoljnim cenama, dobijaće određen iznos nafte na ime godišnje rente i što je možda još važnije, postaće neka vrsta ‘garanta sigurnosti’ naftovoda.

Kada je reč o Americi, interes Stejt departmenta u ovom trenutku jeste smirivanje situacije u Iraku dok je Balkan već neko vreme u drugom planu. Srpski premijer Zoran Živković je tokom leta ponudio vojnu saradnju državnom sekretaru Kolinu Pauelu za koga poznavaoci prilika u Vašingtonu kažu da ima manji uticaj na stvaranje i vođenje spoljne politike od svoje prethodnice, Medlin Olbrajt. Vojska Srbije i Crne Gore već ima vrlo intenzivne kontakte sa vojskama NATO-a, posebno sa američkom. Naši oficiri redovno idu na specijalnu obuku za članstvo u Parnerstvu za mir koja se održava u blizini skijaškog centra Garmiš-Paternkirhen. Pored toga, seminari manjeg obima u saradnji sa armijama NATO organizuju se u Beogradu, Briselu, Češkoj, Austriji, Floridi i Nemačkoj. Pored interesovanja za 63. padobransku brigadu, NATO vojske veoma su zainteresovane za 72. specijalnu brigadu VSCG stacioniranu u Pančevu. Prošle nedelje, njima su u poseti bili predstavnici grčkih oružanih snaga. Pre njih tu su bili i Rumuni, Austrijanci i Amerikanci. Upravo je interesantna poseta američkog Univerziteta nacionalne odbrane (National Defense Universitdž - NDU) 72. specijalnoj brigadi VSCG, jer govori o načinu na koji Amerika vidi Srbiju u vojnom smislu. Naime, reč je o instituciji za specijalističku obuku visokih oficira i zvaničnika Ministarstva odbrane (Department of Defence) američkih oružanih snaga, nešto slično Generalštabnoj školi kod nas. Kako smo uspeli da saznamo, članovi američke delegacije bili su vrlo impresionirani onim što su videli u Pančevu i zatražili su da sledeće godine pošalju svoje oficire na specijalističko usavršavanje za protivterorističku borbu u jedinicama i školama Vojske SCG. O tome se, kako saznajemo, razgovaralo i u Generalštabu posle čega je američkoj strani sugerisano da se čitav proces “pusti u proceduru” preko ministarstava odbrane kako bi se taj zahtev uvrstio u plan za sledeću godinu.

Prema onome što smo uspeli da saznamo, ono što Amerikance pre svega interesuje jesu metode protivterorističke borbe kojima vlada Vojska Srbije i Crne Gore. Tu se misli na taktiku upotrebe graničnih jedinica i specijalnih snaga kopnene vojske, pre svih 72. specijalne brigade. Naime, gubici na Kosovu tokom krize 1998. i 1999. godine su prema svetskim standardima zapanjujuće mali. Primera radi, ruske snage u Čečeniji, sastavljene uglavnom od pripadnika vojske Ministarstva unutrašnjih poslova (Vojska MVD) procentualno gledno imala je daleko veće gubitke od dejstva čečenskih pobunjenika. NJima se događalo da u zasedi izgube ceo vod specijalnih snaga što se Vojsci Jugoslavije na Kosovu nikada nije dogodilo. Maksimalni gubici u takvim situacijama bili su jedan do tri čoveka. Pri tom, ne treba zaboraviti da Rusija ima potpunu kontrolu vazdušnog prostora iznad Čečenije dok su iznad Kosova osmatranje, izviđanje i kontrolu u potpunosti vršili avioni i sateliti snaga NATO-a. Dalje, u uspehe borbe protiv albanskih terorista, uvrštava se i to da je VJ uspela da sačuva sve komandante do bataljonskog nivoa, iako su oni bili posebna meta napada OVK.

Iskustvo u protivterorističkoj borbi koje poseduje Vojska Srbije i Crne Gore višestruko je značajno za Ameriku. Prvo i osnovno, borba protiv terorizma se visoko postavlja na listi prioriteta većine zapadnih vojski. Ono što je daleko opipljivije, jeste problem koji Amerikanci imaju sa statusom svojih snaga u Iraku. Najmanje jedan američki vojnik dnevno strada u zasedama, a taj broj zna da naraste i na pet i više. Tu se ne računaju Iračani lojalni novoj vlasti koji su takođe na meti. Naravno, ne treba očekivati da će iskustvo Vojske SCG da reši sve probleme Amerikanaca u Iraku, ali je interesovanje za saradnju tj. transfer iskustava već pokazano. Treće, ono što je daleko značajnije za nas, jeste činjenica da Srbija i Crna Gora sa svojom vojskom mogu da garantuju bezbednost budućeg naftovoda. To može da bude jedan od ključnih argumenata za to da se cevi postave baš ovde.

Rusi imaju velike probleme u Čečeniji kroz koju takođe prolaze neki od najznačajnijih naftovoda za trasport kaspijske nafte. Tim povodom se početkom prošle nedelje oglasio “Lukoil” tražeći od Amerike i Rusije da “ujedine snage kako bi se zaštitili ključni međunarodni naftovodi od napada gerilaca”. “British petroleum” (BP) je u strahu od nestabilne situacije u Čečeniji odlučio da ne iskoristi postojeći sistem ruskih naftovoda i sagradi novi pravac prema turskoj mediteranskoj obali. Međutim, i pored toga će naftovod prolaziti kroz Azerbejdžan i Gruziju zbog čega BP namerava da angažuje specijalizovane američke firme da garantuju sigurnost.

Predrag Simić tvrdi da su posle Avganistana i Iraka odnosi zvaničnog Vašingtona i Moskve bolji nego ikada. U postojećoj raspodeli snaga i moći, Simić veruje da će Srbija najbolje proći ako bude uspešna u nuđenju svog prostora za transport kao najvećeg strateškog bogatstva kojim raspolažemo. U tom svetlu, po njegovim rečima, treba posmatrati i odluku da se “Lukoil” na određeni način veže za ove krajeve kupovinom Beopetrola. Simić kaže da su “hlađenje” od strane Evropljana u Solunu i naknadna letnja diplomatska inicijativa srpskih vlasti prema Vašingtonu izazvali pozornost suseda. U narednom periodu, nastavlja Simić, treba očekivati diplomatske inicijative u formi “udvaranja” posebno iz Prištine i Zagreba.