Brisel na potezu

Prema slovu Ustavne povelje jedan od ciljeva državne zajednice Srbija i Crna Gora je pristupanje evropskim integracijama. Sa druge strane, i sama EU je aktivno učestvovala u stvaranju državne zajednice sledeći svoje interese za očuvanjem stabilnosti na Balkanu. EU je želela da učestvuje u rešavanju krize, koja je od rata 1999. godine, vidljivo potresala bivšu SRJ. Weni najodgovorniji političari su forsirali kompromis između nepomirljivih stavova koje je, sa jedne strane oličavao tadašnji predsednik SRJ, a sadašnji predsednik srpske vlade Vojislav Koštunica, a sa druge vladajući politički vrh Crne Gore, u svemu oličen u Milu Đukanoviću. Kompromis je postignut beogradskim dogovorom u martu 2002. godine, u čemu je uticaj EU bio odlučujući. Problem je što tim dogovorom nisu rešena ključna sporna pitanja koja su zastupale suprotstavljene strane. Najvažnije od njih je da li će Srbija i Crna Gora biti jedna država ili će se konačno razdvojiti? EU tada nije imala interesa i (ili) snage da to pitanje reši. Bilo joj je dovoljno da ga odloži, makar na tri godine, i time pribavi sebi vreme za potrebnu bezbednost i stabilnost u regionu zapadnog Balkana. Kupovinom vremena se, međutim, sve stvari ne mogu rešiti.

Realnost međunarodnih odnosa, ali još i više sposobnost integrisanja država u EU, zahtevaju relativno čiste javnopravne oblike. Iz razloga što EU ima tendenciju da svoje nadnacionalne strukture pretvori u stabilne oblike čvršće od nekadašnjih konfederacija, članovi takve unije mogu da budu samo stabilne i funkcionalne države. Beogradskim kompromisom, Ustavnom poveljom proizašlom iz njega, a najviše dvogodišnjim ponašanjem Crne Gore, državna zajednica Srbija i Crna Gora to nije. Zato smo svedoci da, posle dve godine od osnivanja, ta tvorevina jedva da i funkcioniše. Skupštini državne zajednice je prestao mandat, a time što je izgubila legalitet, lagitimitet joj je opasno narušen. Ne želeći da se upuštam u šire obrazlaganje uzroka zašto je beogradski kompromis bio jalov, želim da napomenem da je Srbija bila suštinski hendikepirana zbog duboke podele koja je od sredine 2001. godine nastupila u nekadašnjem DOS-u. Vladajući vrh Crne Gore je tu podelu iskoristio što je omogućilo da postignuti kompromis ne sadrži odgovor na najvažnije pitanje. I u toku rada na samom tekstu Ustavne povelje odgovor na pomenuto pitanje je odložen. Sa jedne strane je državna zajednica označena kao jedini subjekt međunarodnog prava, ali je sa druge strane, njen demokratski legitimitet postao nedovoljan. S obzirom da je institucionalni skelet državne zajednice skroman, ona je legitimitet mogla da stekne samo demokratskim izborom svojih institucija. Ali, upravo je način izbora Skupštine državne zajednice ostao predmet spora: oni koji se zalažu za opstanak zajednice ne vide za to drugu mogućnost, osim da izbori za poslanike budu neposredni; oni drugi, kojima je na umu državna nezavisnost i samostalnost Crne Gore (kod nekih, doduše malobrojnih, i Srbije), smatraju da se legitimitet takve zajednice stiče dogovorom političkih vrhuška dveju država koji se ispoljava delegiranjem poslanika iz parlamenata država članica u tzv. zajednički parlament. Za ove druge, državna zajednica je samo tranziciona tvorevina koja neće izdržati probno vreme od tri godine. Po njima, tranzitornost državne zajednice se iscrpljuje “u reformi vojske, ekstradiciji haških optuženika, učvršćivanju reformske opcije u Srbiji” (kao da se podrazumeva da ona nepovratno postoji u Crnoj Gori), itd. Takvom karakteru državne zajednice dovoljan je legitimitet što se preko nje ubrzava saradnja sa Haškim tribunalom i time priprema put ka evropskim integracijama. To međutim ne predstavlja želju onih koji smatraju da Srbija i Crna Gora imaju mnogo više zajedničkog i da to preteže nad separatističkom ideologijom, ma koliko ona bila zaodenuta u diskurs modernih i evropskih integracionih procesa.

Argument koji ogromna većina u Srbiji ističe je da politika koja stvara veštački i u svemu poseban identitet, uz nasilje prema tradiciji i istoriji, ne može biti u saglasnosti sa racionalnim ciljevima i vrednostima evropskog zbližavanja i zajedništva. I dalje, kako je stvarno moguća kultura pregovaranja, kao i poštovanja dogovorenog, koja karakteriše formu postojanja evropskih institucija, a da ona u isto vreme ne postoji između objektivno bliskih Beograda i Podgorice? Krajnje pojednostavljeno on se može izraziti i sledećim pitanjem: zašto bi se viševekovna bliskost nasilno raskidala, da bi se zatim, skoro i uporedo, u širem okviru, ponovno uspostavljala? Zvanični Beograd zato odgovornost za sprovođenje dogovora želi da prebaci na Brisel. Pošto EU nije samo bila činilac koji je suštinski uticao na dolaženje do kompromisa, već je preuzela i garanciju da će dogovoreno biti ispoštovano, ona mora da kaže poslednju reč – hoće li se Ustavna povelja poštovati ili ne! U konkretnom slučaju to znači – da li će neposrednih izbora za Skupštinu zajednice biti, kako je to Poveljom i određeno? Dodatni argument koji sledi je: kako EU može da univerzalni princip vladavine prava, koji s pravom nameće Srbiji ( kao i Hrvatskoj, uostalom) kada je u pitanju ispunjavanje međunarodnih obaveza koje nameće Haški tribunal, selektivno primenjuje kada su u pitanju ustavne obaveze proizašle iz jednog konstitucionalnog akta prema kome ona ne može biti indiferentna?

Zato se, sama po sebi nameću pitanja: da li će EU ispoštovati pozitivnopravni propis, u čijem je kreiranju i sama učestvovala, na uštrb političke budućnosti Mila Đukanovića? Da li će stati iza duha integracija, koji je na prostoru bivše SFRJ, zbog idelogije dezintegracija i zapao u ratne sukobe? Da li su sve posledice krvavog raspada SFRJ još poznate i sagledane i da li je taj proces rastakanja dovršen? Da li će on biti završen tek kada se i državna zajednica raspadne po republičkim ili možda pokrajinskim šavovima?

Evropska unija je nastala kao odgovor na krizu evropskih nacionalnih država. Neki procesi na Balkanu kao da fatalno kasne za Evropom. Novonastale države u našem regionu tek pokušavaju da steknu snažniji legitimitet. Sa BiH, Makedonijom, SCG uključujući i Kosmet, to teško ide. Evropa nije uspela da jednu neuspelu integraciju na Balkanu spase 1991. Da li će imati volje i snage da dezintegracije danas zaustavi?

Aleksandar Simić

(Autor je savetnik premijera Srbije)