Mali grad u Americi

I kako su ono govorili o tzv. Dnevniku nekadašnje TV Bastilje – a sada dva minuta o kulturi! A ni reči o Kišu i Vasoviću.

“Holivudski rukopis” Nebojše Pajkića je instruktivna knjiga. Na nekoliko načina. Najpre otud što su knjige o filmu domaćih autora vanredno retke. Premda su tekstovi sabrani u

“Holivudskom rukopisu” izvorno pisani za stručne filmske časopise, ili će predstavljati delove buduće Pajkićeve doktorske disertacije, oni se, donekle pročišćeni od naučnih natuknica, sada javljaju u formi neke vrste praktikuma za buduće filmske kritičare.

Naime, premda potkovan i u teoriji i u praksi, Pajkić je možda naš poslednji (ili bar jedan od poslednjih) pisaca na filmske teme koji je, s onu stranu svoje profesorske karijere, ali uz njenu značajnu posrednu podršku, posedovao crtu pozitivnog ludila, to jest osobeni pogled na svet srebrnastog ekrana, a to, ovako u retrospektivi, dokazuje njegovu (ili bilo čiju) teoriju da cilj filmske kritike (ili šta li je već) nije u prostom ocenjivanju viđenog dela, ideološkom ili estetskom, sasvim svejedno, da su film i pisanje o njemu doduše međusobno uslovljeni, ali ipak dve potpuno različite discipline, te da ovo drugo ima nekog smisla jedino ukoliko je grana filozofije, način originalnog promišljanja sveta.

Šta je, u tom smislu, “Holivudski rukopis”? Sudeći na prvi pogled, onaj koji se zaustavlja na koricama knjige, to je zbirka međusobno nezavisnih eseja o nekolicini holivudskih (i

Holivudu naklonjenih) reditelja. Zabluda. Reč je zapravo o jednoj osobenoj istoriji holivudskog načina (filmskog) mišljenja kroz analize opusa reditelja različitih epoha i različitih žanrovskih predispozicija, uz iznalaženje onih mitoloških referenci/konotacija koje ih, te reditelje, ujedinjuju u paradigmu holivudskog rukopisa.

Simptomatično je to kako su reditelji kojima se bavi Pajkić većinom autodidakti ili njihovo obrazovanje nije bilo u neposrednoj vezi sa filmskim zanatom. Isto tako, njih povezuje i činjenica da praktično svi poseduju prethodne biografije, kakve opet nisu vezane za kinematografski biznis. Za jednog se pričalo kako je jahao sa poslednjim desperadosima velikih prerija (i da je tumačio lik Panča Vilje u izgubljenom filmu D. V. Grifita), drugi je bio matador, treći je u mladosti pisao za bečke tabloide, ima ih sa diplomom iz matematike i fizike, bavili su se podučavanjem engleskog jezika, ili bili lovci na krupnu divljač, pozorišni eksperimentatori, uglavnom emigranti iz fašističko-staljinističke Evrope u pravcu slobodnog sveta, uz izuzetak onog koji je, pre nego što se posvetio filmu, emigrirao u suprotnom smeru, ka starom svetu, da bi postao vojnik Legije stranaca, zatim pilot, noseći u duši gorku melanholiju “pionirskog predlinkolnovskog tradicionalizma” jedne Amerike “izvan buržoaskih kriterijuma”. Jesu li oni, postavši filmayije, zaboravili svoj prethodni život? I jesu i nisu.

Drugi nivo srodnosti ovih reditelja – Volša, Mamuliana, Betikera, Zigela, Reja... jeste da je opus jednog proizlazio iz opusa drugog, bez obzira što su snimali različite žanrovske filmove u različita vremena. Tako da su se, u tom preplitanju, uspostavljala žanrovska pravila kakva danas poznajemo. Reditelji iz Pajkićevog izbora nisu otvoreno kršili postojeća pravila – takvim poslom se inače bave tzv. umetnici – ali su ih menjali, uvek skrupulozno pazeći da promena ne ugrozi žanrovski kodeks.

Rezultat ove evolucije jeste da su se pravila jednog žanra javljala kao inicijalna kapisla promene u drugom žanru, od gangsterskog filma, preko film noire-a (crnog filma), do vesterna. Crni film je i dalje bio priča o otpadnicima, o ljudima sa margine zakona, privatnim detektivima ili alkoholičarima, ali težište pripovedanja nije na akcionom potencijalu kriminala, ubistvima i jurnjavi automobila, već – premeštanjem težišta pripovedanja sa priče na likove – u melodramskoj (o)poziciji muškarac-žena, koja je metafora životne superpozicije usamljeničkog altruizma i hedonističkih poriva. A to se ponavlja u vesternima onog bivšeg matadora, Bada Betikera: “Ne čini li se da je žena, u muškom svetu, samo ‘makgafin’ za raščišćavanje kompleksa unutar muške grupe u kojoj se ženski princip kristališe kroz transformisanje jungovskog pojma anime u čisto muške atribute... u erotiku sukoba u kojem se suočavanje sa smrću pretvara u orgazmički ritual.”

Bez obzira koliko tematika filmova svih ovih reditelja bila šaržirana nasiljem, sa ideološkim predznakom/pozadinom ili bez njih, njihov stil se karakterisao elegancijom samozatajnosti. U tom smislu, na crti suzdržane elegancije, koja je – uzgred budi rečeno – gospodska karakteristika, Pajkić posebno ceni doprinos Rubena Mamulijana, smatrajući ga jednim od najpotcenjenijih međuratnih holivudskih sineasta. Mada je snimio i jedan od antologijskih gangsterskih filmova (Uspon i pad Legsa Dajmonda), i završnim kadrom Kraljice Kristine smestio Gretu Garbo u legendu, a u Pesmi nad pesmama pridao Marleni Ditrih novi ključ putenosti, Mamulijan je prvenstveno bio reditelj mjuzikla i melodrama, odnosno spoja melodrame i mjuzikla, “a taj se odnos čini najslojevitijim, ujedno i idealnim žanrovskim konceptom”. Veliki broj eksperata za taj žanr, poput – recimo – Vinsenta Minelija, smatra Mamulijana osobom koja je na njih najviše uticala. No – kaže Pajkić – “taj uticaj nije iscrpljen žanrovskim paradigmama”, već je reč o “jednom generalnom osećanju filma, o jednom otvorenom modelu stilizacije čije je propozicije mogao postaviti samo režiser visoke kulture”, dakle umetnik par ekselans. Kako? “Kao što je mjuzikl prevashodno koreografija fizičke akcije, tako je melodrama koreografija emocionalnog pokreta... u tom smislu, mjuzikl je spoljni izraz unutrašnje, melodramske akcije.”

Krajnji rezultat te evolucije-u-diskontinuitetu jeste konstituisanje posebnog state of mind (stanja svesti) koje Pajkić označava terminom americana, kao neku vrstu mitskog prostora. Filmovi u duhu americane služe se elementima istorijskih klišea ili prizorima američke svakidašnjice, ali su na svoj način, u duhu americane kao autentičnog holivudskog rukopisa, u suprotnosti sa propozicijama onoga što čini american njay, bez obzira što se katkada čini da povlađuju važećim formulama uspeha i sreće. No, radi se o mitizaciji tih formula kojom se razotkriva njihova lažnost u stvarnom životu, u sferama protestantske etike i dha kapitalizma. Prvo je veće od drugog. Mislim da je baš Pajkić bio taj koji je jednom rekao da Holivud nije mali grad u Americi, već da je Amerika velika zemlja u Holivudu. Amerika je maklatura, Holivud je proizvod, trade mark, “fabrika snova”.