Moram biti poseban

U doba najveće slave Duško Trifunović je pitao tadašnje Jugoslovene: Što bi dao da si na mom mjestu i to uvezao sa dve nespojive balkanske posvećenosti. Da te mrze a da ti se dive. “Bijelo dugme” je to otpevalo kao odgovor muzike. Ipak, u Bosni je presudio ključ. Svako je udario granice i na svoj deo njegovog stiha.

Duško Trifunović, 1933, Sijekovac kod Bosanskog Broda, pisao je poeziju koja je doživela muziku. Komponovano je oko 300 njegovih pesama. Za pedeset godina napisao je dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama.

A, kada je počelo i ko je upalio svetlo?

- Nikakve šanse za razvoj nisam imao u tadašnjem načinu življenja i na prostorima na kojima sam živeo. Usamljen dečak, mršav, bez zaštite. Učio sam zanat i mislio šta ja to mogu sam da uradim. Kako to ja mogu bez oca, sa nepismenom majkom, sa ujacima koji su rasuti po svetu, sa stričevima koji imaju samo jedan cilj a to je rad u fabrici. Šta ja mogu sam a da ih ne oštetim? Dođem do zaključka: ako pišeš nešto, onda to možeš sam. Biće mogućnosti da budeš nešto, da opstaneš. Sve ostalo je izgleda bio talenat. Verovatno je to ta samouka sposobnost da savladaš neko područje koje ti pomaže da živiš. U fabrici sam radio dvanaest godina kao bravar. Pravio sam vrata za vagone. Pesme sam pisao tako što sam ih krio od drugih. Sredina u kojoj sam živeo mogla me ugušiti skroz: Šta on sada piše i šta ima da saopšti. On zna da priča i da govori i moguće je da to iskoristi na konferenciji, pa da mu duša bude mirna. Na konferencije nisam išao. Jedina veza sa svetom u to doba bilo je to što sam u radnom odnosu i to što sam igrao fudbal. To su dve veoma važne kategorije da ne budeš smešan.

Još uvek smo bez priče o drugovima i poeziji?

- Znao sam nešto što je njima bilo neobično. Nisam se prilagođavao toj sredini iako su ljudi od mene tražili tek toliko da ne rovarim, da ne budem pogrešan. Posle je došlo vreme kada su otkrili da pišem, a već sam bio u Sarajevu. Onda sam čuo kako jedan kaže: To je onaj što nešto piše, treba videti šta on to piše. Jer, taj posao je bio na rubu neprijateljstva. Sada znam da je to stvarno bilo neprijateljstvo, jer sam i počeo da pišem zato što nisam bio prijatelj realnim, normalnim ljudima koji su se muvali oko mene. To su bila čudnovata previranja u mojoj glavi. Pokušavao sam biti kao ostali. Onda sam video da mi nije potrebno. Biti kao drugi znači završiti svoj posao. Pogledaj kako radi komšija i odmah znaš kako se živi. Važno mi je bilo da moram biti svoj, da moram biti poseban.

Kako se u to vreme u Sarajevu snalazi bravar, a kako pesnik?

- Objavio sam prvu knjigu 1958. godine. Napisao sam je u strahu, čisto hormonski. Krio sam je u železničkoj radionici od kolega koji su bili dobri prema meni, ali ne bi oni shvatili šta ja to sada pišem. Onda su prelistali knjigu i začudili se da ne pišem o njima, nego da imam neku temu izvan njih. Nisam bio hroničar radnog dana u fabrici i iznenadili su se, pa me više nisu dirali. Znali su da znam nešto što znaju i učeni ljudi. Kod ove knjige su mi pomogli Izet Sarajlić i Risto Trifković. Druga knjiga se mora pisati po pameti i za nju sam našao oslonac u narodnoj poeziji, a objavio je Meša Selimović. Onda je izašao zakon da se bez škole može upisati fakultet. Ja sam prva generacija koja je to iskoristila.

Jeste li bili sumnjivi režimu?

- Ne. Ja još nisam znao da postoji režim. Režim je milicija. Ne smeš prelaziti ulicu na krivom mestu. To je sve što sam znao o režimu. Ja sam sada u žiži događaja. Dobijem “Brankovu nagradu”. Tada su mi rekli: Kada si ti dobar Novom Sadu onda si sigurno dobar pesnik. Odlazim na književne večeri na kojima čitaju Andrić, Davičo, Crnjanski, Zogović. Imali smo tu pokretnu školu poezije. Znao sam da, ako sam ja jedini pisac, a mnogi su me hvalili, onda to nije dobro. Moram da stvorim podmladak svojih pristalica ili pesnika koji pišu.

Da vas hvale i veličaju? Šema autoriteta?

- Nije. Nisam smeo. Onda sam sebi smrdim. Rekao sam im: Jednom svetu jedan pesnik jedne vrste je sasvim dosta. Samo sam ih ohrabrio. Krčio sam put, posle su svi mogli da prođu. Ali, sve ono što sam ja uspeo da preskočim da se izvučem, da ne budem žigosan, da ne budem na crnoj listi, oni nisu shvatili. I došli su na crne liste. A država da bi se rešila njih, tako borbenih i agresivnih i sposobnih da kažu tešku reč, mene zaposli na televiziji – muzički omladinski program. To je bilo posle 1968. godine. Ti ćeš raditi tu, i šta ti imaš sa onim mangupima.

Ko su bili mangupi?

- Rajko Nogo, Abdulah Sidran, Radovan Karayić, Drago Jovanović, Todor Dutina, Stevan Tontić i drugi. Sjajnih momaka je bilo. Svi su bili na granici neke jeze, strogoće. Hteli su da poprave svet. A ja ih to nisam učio. Ja znam da pesnici ne mogu ništa svetu. U muzičkoj redakciji zateknem manijaka koliko hoćeš a tek je počela priča o rokenrolu. Pisci iz čijeg društva sam otišao smatrali su da sam to uradio zbog žena i para, a muzičari su smatrali da sam poslat od nekog komiteta da ih kontrolišem. Tako sam bio skroz ugrožen njihovim improvizacijama. Onda sam uljudio muzičare tako što im nisam dao da pevaju gluposti već sam počeo da pišem reči za njih. Od bivših mangupa danas je samo Sidran u Sarajevu i akademik je.

Jeste li se sretali sa Sidranom?

- Godine 1992. uzeo sam svoju torbu i izašao preko tog koridora. Komšija mi pre toga pokazao pištolj i pita me imam li ga i ja. Nemam, kažem, šta će mi. Onda je on meni rekao: Ako imaš pištolj, oni će doći da ti ga uzmu. A, ako nemaš, doći će da ti uzmu sve ostalo. Vidim, oni tu igraju neku svoju igru. Ja nemam ništa sa tim. Uspeo sam da žena i deca odu iz Sarajeva. Onda sam i ja izašao, posle sam saznao da je to bio snajperski koridor. Izašao sam i više se nizašta interesovao nisam.

Imali ste pun život u ovom gradu i nije baš lako razumeti potpuni prekid s njim?

- Jeste. Morao sam, ako hoću da ostanem živ. Nemam ja vremena da se bavim prošlošću. Kada sam došao u Sarajevo 1958, bilo je u njemu sedamdeset hiljada stanovnika. Kada sam morao da odem, bilo je 570 000 duša. Znači, pola miliona ljudi je došlo da vidi šta ja to radim. E, onda sam ja bio višak. Otišao sam i, kao što se ne vraćamo svojim bivšim ljubavima, tako se ni tamo ne mogu vratiti. Znam istoriju Sarajeva i znam da je uvek tako bilo. Meni je drago da su ljudi živi i da rade svoj posao.

Misleći na taj nesrećni rat, ipak pitam za mir koji se na ovim prostorima naziva jugonostalgija.

- Ništa. Nostalgiju sam izbacio iz upotrebe. Reč nostalgija znači – povratak bolu. Šta sam ja tamo uradio i ostavio, to ne bih mogao da preživim. Mogao bih, kako ne bih, evo, ovo sam preživeo. Nema nostalgije. Ja sam proleter. Oni kažu – gde mi je dobro, tu mi je domovina. Ja sam to doživeo kada sam došao u Novi Sad. Mene su ljudi ovde hranili.

Nahrane te, ali ti natovare da si dođoš?

- Jesam dođoš. Pitao sam taksistu kada ističe dođoški rok? Kaže mi: nikad. O meni se ovde piše i dobro i loše. Onaj što o meni piše loše, dođe pa mi kaže: jesi li video što sam te srezao. Ja njemu kažem da nisam čitao. Ima jako dobra formulacija. Ti izbaci, ali ja ću ti je reći: U neznanju popinje se na nju. E, to neznanje je meni mnogo više koristi donelo nego znanje. Ja to kažem i to je moje istorijsko “ne”. Što da čitam nešto što neko protiv mene piše.

Iz ove epizode se baš ne vide argumenti dotičnog.

- Argumentacija je da sam ja ovamo doneo miris baklave. To je tipično dođoška odrednica. Jer ja sam višak. Ja sam njima zauzeo prostor. Ali, nisam im zauzeo ništa. Ja jedva čekam da ne radim ništa.

Kako je sada ovde reći: ja sam Duško Trifunović?

- Više to i ne govorim, već to rade drugi. Ja sam vrlo nečitan pisac, ali sam slušan. Moje se pesme pevaju, ali se ne zna da su moje. “Bijelo dugme” i Zdravko Čolić pevaju moje pesme, ali mene nema nigde. Sada me polako uvlače i ja se toga bojim. Zato, čim čovek počne da postoji, očito je da ga uskoro neće biti. Da će umreti.

Kod Srba vladaju pesme koje moraju zarađivati?

- Ovde ljudi sirotinjski posmatraju život. Uvek se tražilo to od čega će se živeti. Pojavila se šansa za razvoj. Naši nisu zaradili ovde pare, ali ima puno naših nesrećnih ljudi u svetu. Kod njih je ona nesrećna nostalgija i želja da se čuje glas odavde. Folk pevači su otišli u svet i to je postalo privreda. U vreme kada sam pisao za Vajtu, za Čolića, to nije bio biznis. Kod ovih narodnjaka nije to naš jezik i naša muzika, ali je to otišlo tamo gde je biznis i gde vlada nostalgija. Posle je i ovde došlo da se može napuniti stadion od 80 000 ljudi. Tako su zaradili finih para i ja se ponosim njima.

Jeste li, devedesetih, i vi postali nacionalista?

- Ma jok, ja ne priznajem ni nacije a kamoli nacionaliste. Nacija je neka francuska izmišljotina koja nam je poturena da bismo bili stoka. Taman posla. Ja to znam po ženama. Kada sam bio momak nije bilo nikakve nacije. Dobra je, nije dobra. Prijemčiva, društvena ili ne. To je bila sva nacija. Ali, ubacili se politikanti. Ja i mala jedne vere nismo, mi kujemo bratstvo i jedinstvo. I to na jebenoj bazi. Tako da mene nikada nisu uvukli. To ti je kao faširana šnicla. Imaš komad mesa i staviš ga u mašinu, pa samelješ. Svako zrno nešto znači, onda ga ti opet spojiš, e da bi napravio šniclu.

Zahvaljujući naciji, neke borbe izgledaju kao briga za srpski narod, za srpske zemlje?

- To je politika. To nema veze sa duhom i umetnošću. Treba da postoji jer se veliki broj ljudi bavi time. Borba za srpski narod je isto što i borba za hrvatski narod. To ti je ta faširana šnicla. Goranova “Jama” je uybenik kako se to radi. Jame su ponovo pune nesrećnika. Jedni su jači pa to rade. O tome mislim kada sam sa sobom sam. Pretražujem šta sam to radio. Koliko sam brljao po životu i jesam li se upetljao u nešto od toga. Ja sam srećan čovek jer se moja reč ne poklapa ni sa jednom njihovom, političkom. Ja nisam tendenciozan. Moja namera je da poživim zdrav i da nikoga ne povredim, da ne obrukam bližnjega.

Pustimo mašti na volju i ovoga časa ste u Sarajevu?

- Da sada odem, bio bih veoma nesrećan. Ne bih mogao da nađem ljude koje sam susretao. Mnogi su ubijeni, kao pesnici Slobodan Samaryić i Žarko Šipka. Žarko je napisao onu prelepu pesmu Sve smo mogli mi da je duži bio dan. Verovatno bih napravio grešku i pitao za nekog koga više nema. Ja sam svojoj ženi dao punomoć, ona je u inostranstvu, da izganja stan. Telefoniram joj i kažem: Stara, ako mogneš ući u stan, u mojoj sobi na stalaži ima sedam fascikla, žute su, i uzmi makar jednu. Da vidim šta sam to pisao. Kaže ona meni: Stari moj, ni radijatora nema, ni parketa nema a kamoli tvoje sobe, a kamoli tvojih žutih fascikla. I sada, šta ja tamo da tražim. Nemam ja više mašte. Mogu izmisliti. Kao dođem ja a tamo moji rukopisi koje sam pisao 15 godina. Ali nisam ja toliko glup da bih maštao. Znam da je mašta nešto što nas zavodi u stranu isto kao istina. Mi istinu govorimo samo kada nemamo mašte. Ja ne maštam više. Izvan svojih reumatičnih mogućnosti ja nikakvih potreba nemam za nekim drugim svetom i za nekim drugim događajima.

U kući, u dobroj atmosferi i dok pravite ručak, osim dnevnosti koja nas netremice prati, šta vas još veže za taj čas?

- Mene su pustili da ostarim a da ostanem siromašan. A tako sam plemenitih reči imao. Toliko izuzetnih i finih od kojih bi se moglo lepo živeti. Ja sam zaradio penziju a go sam k’o pištolj a silne sam poslove sam uradio. Kada je bio onaj ZAM (Zabava miliona pr. aut) moji saradnici i ja, muzika je bilo njihovo delo a reči moje, dobijemo honorar. Gradacija zarade je strašna. Jedan od njih je kupio pola kilometra obale Neretve od tog honorara, a drugi kupio jahtu dugu 13 metara i dve kuće popravio. Ja sam dobio toliko da sam mogao bratu kupiti sedam lesonit ploča da pokrije svoju vikendicu. Da nije bilo mene, oni ne bi mogli dobiti te pare, jer od mojih tekstova su uobličili svoje delo. Sve te pesme postaju velike samo ako ih pametni muzičari provuku kroz svoj orkestar, kroz svoje pevanje.

Vaša priča se meša sa mnogo usuda. Kao da je bila po zamisli nekog višnjeg? Šta je vaša verzija?

- Još mi se nije prijavio i tražio od mene da mu se zahvalim što mi je pomogao. Ja se nisam mučio dok sam pisao, ali nije bilo lako. I onda, ako me on naveo na to da se toliko patim, onda je on grešan. Ako se njemu sviđa to što sam ja radio, onda sam ja grešan što tako mislim o njemu. O sudbini, o Tvorcu. Možda je sve to božja ruka, ali ne mogu da budem takav, pa da ja mislim da sam delo neke Tvorčeve ruke. Nije. Mene devojke nisu htele kada sam bio mlad. Ja sam o tome pisao. Da ne bih pisao o njima, pošto me one neće, ja sam pisao svoje pesme. Uglavnom, od te nesreće sam počeo da pišem prve pesme. A onda kada su one promenile kriterijum, pa su pristale na saradnju, tada sam ja već bio pametan da treba poštovati svaku svoju emociju i zapisati je. Ja sam skoro prestao da nosim notes, onaj u kome zapisujem reči. Sve sam napisao baš tako što sam zapisivao kada naiđe božanska reč. Smatram da je božanska reč, jer sam napisao stih do koga mi je strašno stalo i svi se u njemu mogu naći. A on glasi: Naša se ljubav sastoji u tome da svoju ženu ne damo drugome. To je tako prosto, tako prostački. To je suština. I to je odgovor na božanske ljubavi prema ljudima, prema domovini.... Ne damo je drugome. Moj svet je pun surovih događaja.