Mehanizmi uspomena

Uobličena dvema grupama tekstova, Fascikla 1999/2000 će najverovatnije biti priknjljučena naslovima koji su, u obimnoj Raičkovićevoj bibliografiji, imenovani kao zbirke poetskih i proznih zapisa. Nastajali su novi zapisi u godini bombardovanja naše zemnjlje i u narednoj (naslov knjige na to upućuje), sa njim su u neposrednoj, ili u posrednoj vezi. Isponjljavajući se različito, neposredna je veza uočnjljivija u proznim i poetskim tekstovima prve grupe, “Prolećni dnevnik 1999”. Posrednu, kao mogućan refleks prethodno doživnjljenog, naslućujemo u drugoj, “Torzo umetnika u starosti”.

U odnosu spram opštih, tragičnih smerova i ishoda našeg bivstvovanja, Raičković je konsekventan svojoj temenjljnoj pesničkoj poziciji. A to će u ovom slučaju reći: da je misao o “nacionalnoj samoći” u dužem kontinuitetu njegovog stvaranja nedenjljiva od misli o “sopstvenoj”, izrečeno je u komentaru uz pesmu na čelu drugog bloka. Sunovrat države i nacije, razaranje i smrt se najvećma podrazumevaju, trebalo bi da su “čitnjljivi” u meri pesnikove ugroženosti. Mogućno je, dakle, da su “neprobojni elementi” autorovih “očaja”, njegovi “ojađeni trenuci” neposredno uzrokovani zbivanjima od sudbinskog značaja za kolektiv, ali nije isknjljučeno da, kao izraz osobenog autorovog senzibiliteta, sa njima koincidiraju... Uostalom, u ovim su zapisima, gotovo kao poetička načela, najdejstveniji koincidentni podaci i, uz njih, “mehanizmi” uspomena, literarna uobrazinjlja, nadovezivanje fragmenata sna i jave – sam Raičković ih u različitim kontekstima spominje.

Posredi su, u stvari, načini na koje stvaralačka imaginacija “radi”. Omogućuje informacijama i utiscima, uspomenama i spoznajama, aktuelnim i memorisanim događanjima, književnim fragmentima i epizodama iz stvarnog života (i čemu sve ne) da se slože po svome. Da se integrišu u celinu obelodanjujući smislove koji proizlaze iz nepredvidnjljive povezanosti, ili ponovnjljivosti pojava. Tako, na primer, u jednom proznom zapisu sirene prizivaju upamćenu anegdotu o Andriću koji, za vreme bombardovanja 1941, nije silazio u sklonište; traganje za “literarnom opservacijom” koja bi se mogla poklopiti sa “nezamennjljivim životnim iskustvom” vodi autora zapisa do jednog pasaža u romanu “Na Drini ćuprija” koji svedoči da je Andrić “sklonište” ipak koristio, nalazio ga je u mudrosti koja je pretrajala od davno minulih vremena. Ponovnjljivost tragičnog iskustva se, u stihovima, na drugačiji način sugeriše: replika “odocnelog saputnika” o vremenima ružnijim “Od onih/Koja smo jedva preživeli” aktivira pesnikovo sećanje na slične, davno izgovorene očeve reči, a preko njih mu stiže “Daleki eho/Nekog našeg još davnijeg pretka”.

Iz sličnih razloga, među poetskim i proznim zapisima drugog bloka, posebno nas se doima pesma “Tisa(V)” inspirisana novinskim vestima o zatrovanosti voda koje stižu u ovu našu reku. Ili, po autorovom doživnjljaju, u “krvotok” njegove “autobiografske lirike”. Dočarane slikama mrtve prirode, sa aluzijama na Odozgo poslatu presudu, posledice incidenta se prelamaju u egzistencijalnom toku pesnikovog života. Wegova “kontaminirana lirika”, u stvari, deli sudbinu sveta koji umire... Nagovešteno tekstovima prve grupe, osećanje usamnjljenosti i unutrašnje pustoši intenzivirano je u zapisima svrstanim u “Torzo umetnika u starosti” do svesti da je nekadašnja biološka, pa i stvaralačka vitalnost nepovratno minula. Slutnju da je “javna epizoda” okončana, izrečenu u jednom proznom zapisu, poentiraju dve pesme u završnici knjige. Pesnik se, u prvoj (“Ako još ima”), zapravo oprašta od poštovalaca svoje lirike jer mu se čini da neće više biti kadar da im ponudi “kakav jači dokaz” svoje “nove uzvratne njljubavi”. A u drugoj, koja kazuje autorov san (“U zalasku sunca”), čak se i “stvari” koje je opevao, i same urušene i onemoćale, neumitno udanjljuju ne bi li stigle u vidokrug “novih pesnika”, pa i onih koji se “još nisu ni rodili”. Stari mudrac bi, pored ostalog, rekao Vita brevis, ars longa.

Zanimanje za nova dela Stevana Raičkovića – nesumnjivo jedne od najmarkantnijih ličnosti srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka – obezbedila su prethodna. Po svemu sudeći, prvenstveno pesnička dela. Zbirka poetskih i proznih zapisa Fascikla 1999/2000 nedavno je ovenčana prestižnom nagradom “Meša Selimović”. Razložno bi bilo shvatiti je i kao poziv da se Raičkovićeva stvaralačka galaksija obuhvatnije i pouzdanije sagleda, da se merila primere množini žanrova sadržanih u njenom sklopu.