Neiskusni hardlajner

Opisivan kao jedan od najoštroumnijih kosovskih političara ili pak dokaz da na Balkanu praktično svako može da se bavi politikom i pri tom dospe do samog vrha lestvice moći, Bajram Kosumi će svakako ostati upisan u istoriju ovog čudnovatog podneblja, ako nikako drugačije, onda kao treći i najverovatnije poslednji premijer međunarodnog protektorata Kosova. Posle njega, kako se nadaju tamošnji Albanci potaknuti mnogobrojnim signalima sa Zapada, lideri budućih vlada Kosova će biti birani u nezavisnoj državi, koju će od ostatka sveta deliti čvrsta granica, kosovska policija i vojska. Nasuprot davnašnjoj Kosumijevoj viziji konfederalne državne tvorevine zvane Balkanika, koju bi činili Srbija, Crna Gora i Kosovo.

Kosumi je u prvi plan kosovske političke scene, poput mnogih Albanaca, izbio ranih 80-ih zaslugom tadašnjeg jugoslovenskog sudstva koje ga je, zbog učešća u studentskim demonstracijama, osudilo na petnaest godina zatvora. U ćelijama raznih kazneno-popravnih ustanova, među kojima vredi pomenuti beogradski Centralni zatvor, proveo je nekih deset godina, nakon čega je postao novinar. Ubrzo zatim prilazi Demokratskom savezu Kosova (LDK), ali nezadovoljan Rugovinim oklevanjem da “gandijevski” otpor zameni delotvornijim sredstvima, zajedno sa tada mladim prištinskim intelektualcem Vetonom Suroijem osniva Parlamentarnu partiju Kosova, ali lidersko mesto nedugo zatim ustupa znatno iskusnijem i među širokim narodnim masama popularnijem Demaćiju, nakon čega PPK prerasta u drugu najuticajniju albansku stranku na Kosovu. Demaći 1996. godine odustaje od projekta PPK te se Kosumi vraća na lidersku poziciju, zalažući se za što širu saradnju sa DSK.

Početkom sukoba na Kosovu 1998. godine, Kosumi se snažno protivio širokoj autonomiji Kosova, birajući radije magloviti koncept konfederalnog rešenja kosovske krize, nalik na postdejtonsku Bosnu i Hercegovinu, pri čemu bi tri zasebna i ravnopravna entiteta prema Kosumijevoj viziji činili Kosovo, Srbija i Crna Gora. “Dejtonski sporazum nije omogućio izdvajanje entiteta, nego ih je primorao da formiraju labavu zajedničku državu. Pošto ni spoljne granice Jugoslavije ne mogu lako da se promene, mi nudimo konfederaciju po imenu Balkanija”, lobirao je svojevremeno Kosumi. Ipak, pred početak pregovora u Rambujeu, već značajno “tvrdolinijaški” raspoloženi Kosumi, pridružuje se Reyepu Ćosji i Ujedinjenom demokratskom pokretu. Istovremeno, zapaženo je njegovo učešće u pregovorima o rešavanju kosovske krize koji su početkom 1999. godine održani u Rambujeu i Parizu. “Kosumi se u tim komplikovanim okolnostima iskazao kao mudar i oštrouman političar”, pričao je kasnije jedan od zapadnih diplomata uključenih u šatl-diplomatiju američkog izaslanika Kristofera Hila i njegovog evropskog kolege Volfganga Petriča.

Za razliku od Haradinaja i Tačija, te čitave plejade kosovskih političara koji su na scenu kročili tokom rata i neposredno nakon njega, Kosumiju se ne pripisuju značajnije zasluge vezane za uspehe Oslobodilačke vojske Kosova (UČK), već je, kako pišu kosovski hroničari, početkom NATO bombardovanja otišao u Tiranu. Tokom rata, zabeleženo je svega nekoliko njegovih javnih nastupa, uključujući i tvrdnju da Glavni štab UČK u potpunosti kontroliše sve jedinice. U Tačijevoj prelaznoj vladi, koju je ubrzo po dolasku na Kosovo ukinuo UNMIK, Kosumi je bio ministar informisanja. Ćosjin strahovit poraz na prvim kosovskim parlamentarnim izborima 2000. godine i njegovo povlačenje sa političke scene, doveli su do pristupanja PPK savezu manjih stranaka pod okriljem jednog od najistaknutijih komandanata Oslobodilačke vojske Kosova (UČK) Ramuša Haradinaja. Takođe, bio je poslanik u kosovskoj skupštini od prvih izbora 2000. godine, a Haradinaj ga je prošlog decembra imenovao za ministra za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje. U međuvremenu je magistrirao albanistiku na Prištinskom univerzitetu i napisao tri knjige: Koncept subpolitike, Rečnik varvara i Koncept novog političkog mišljenja. Kako navode kosovski analitičari, Kosumi tokom dvadesetogodišnje političke karijere nikada nije igrao značajniju ulogu, što bi moglo da predstavlja ozbiljan nedostatak uzevši u obzir da je na čelu vlade zamenio tvrdorukaškog Haradinaja.