Brend Hitler

Iznad glava partijskih drugova, okupljenih na velikim skupovima NSDAP-a (Nacionalsocijalistička radnička partija Nemačke) u berlinskoj Palati sportova, uvek je visila jedna parola. Bila je to parola novog doba, velika i bela, na jarko crvenoj podlozi: “Ledeno hladna koka-kola”.

Nacistima to nije naročito smetalo. Marketinška tehnika “plutokrata” s druge strane Atlantika nije im predstavljala kost u grlu.

Herman Gering slikao se 1937. godine na izložbi “Radni narod” u Diseldorfu sa koka-kolom u ruci.

Kada je “Zakon o staklenoj ambalaži Rajha” propisao jedinstvenu nemačku normu za flaše, “Koka-Kola” je dobila posebno odobrenje za svoju prepoznatljivu ambalažu. Za uzvrat, sva poslovna prepiska nemačkih punionica sa matičnom kućom završavala se sa “Hajl Hitler”.

Nekoliko godina kasnije u Palati sportova rešavala su se neka druga pitanja u kojima nije bilo mesta za ledeno hladno. Nekoliko godina kasnije jedan mršav čovek bolešljivog izgleda, sa severnorajnskim dijalektom i kraćom nogom, postavio je pitanje: “Želite li totalni rat?” i, umesto odgovora, dobio grmljavinu: “Daaaa....!”.

Međutim, isti taj Jozef Gebels imao je sa američkim umećem reklamiranja i političkim marketingom više zajedničkog nego što to odaje njegova partijska knjižica. Još za vreme studija, dvadesetih godina, Gebels je proučavao klasike tehnike reklamiranja.

Od komunista je učio o mobilišućoj moći slogana i hipnotičkom dejstvu parada. A od proizvođača bezalkoholnog napitka iz Atlante, da reklama mora da prožme sve oblasti života, da mora da bude totalna. Što se propagande tiče, Gebels je bio dete Marksa i “Koka-Kole”.

Gebelsov proizvod nije donosio osveženje. Wegov proizvod imao je pramen koji mu je ukoso padao na čelo i potkresane brkove.

Hitlerova glava postala je marketinški logo, razvijen na temelju najpreciznijih proračuna. Brkovi i pramen kose, četvorougao i trougao, sve je to Hitlerovo lice učinilo prepoznatljivim i izdaleka.

Što su bolji bili izborni rezultati partije, to je dublje pramen “firerove kose padao na čelo, da bi na plakatima za referendum 1934. godine dostigao ugao od 45 stepeni. “Šta bi bio naš pokret bez propagande?”, zapitao se Gebels nakon preuzimanja vlasti.

Wegov novi, totalni pojam propagande pretvorio je političku grupicu sa velikonemačkim idejama u pokret, a par kafanskih filozofa okupilo u najbolje organizovanu masovnu partiju Vajmarske Republike.

Gebels je umeće političke propagande doveo do nestvarne perfekcije. Od tada je svaki oblik političkog uticaja sumnjiv.

Nedavno je na filmskom festivalu u Berlinu prikazan dokumentarni film Luca Hahtmajstera i Mihaela Klofta pod naslovom “Eksperiment Gebels”. Tu se Gebels prikazuje kao neverovatno efikasan stručnjak za PR. “Jozef Gebels”, kaže Hahtmajster, “simbol je specifične modernosti nacionalsocijalizma. Wegova biografija predstavlja sponu između totalitarne i mitske koncepcije Trećeg rajha i promišljanja iz oblasti političke komunikacije koja deluju apsolutno aktuelno.”

Film je sačinjen od malo poznatih filmskih snimaka i dnevničkih zapisa koje čita glumac Udo Zamel. U filmu nema komentara. Samim tim on ovom huškaču prilazi do zastrašujuće male udaljenosti.

“Propaganda” je danas svuda zastupljena. U međuvremenu se taj pojam pretvorio u sanduk u koji se trpa sve moguće: ispiranje mozga, spin-doktoring, konsenzus u mišljenju, reklama, ratno huškanje, laž i PR, marketing, menayment javnog mnjenja.

Skoro sve od toga prisutno je kod tog čoveka kome je dvadesetih i tridesetih godina pošlo za rukom da poveže sve te elemente u jednu celinu i da od njih iskuje oružje za borbu u totalnom ratu.

Sve ono čime se danas vode i dobijaju ratovi, čime se osvajaju liste bestselera, čime se dobijaju unapred izgubljeni izbori i minutaža u udarnom vremenu na TV-u, sve je to nastalo negde između dva rata, između Atlante, Moskve i Hedemanštrase u berlinskom kvartu Krojcberg, gde se nalazila Gebelsova kancelarija.

Gebels je bio huškač i marketinški profesionalac, apsolutno moderan i istovremeno krajnje brutalan. Samo njegovo ime postalo je zaštitni znak. “Gebels” je sinonim za apsolutni rat i propagandni stil uperen na uništenje protivnika.

Čim je došao na vlast, Gebelsova ambicija se otrgla kontroli. Hteo je totalnost. Propaganda mu je postala pedagoški projekat, sredstvo da se ceo narod okrene nacionalsocijalizmu, kasnija ratu, a konačno i samožrtvovanju.

Bila je to nemoguća misija. Međutim, Gebelsov eksperiment je na volšeban način uspeo. Propaganda ovog čoveka bila je onaj “Rat koji je Hitler dobio”, kako glasi naslov knjige američkog istoričara Roberta Hercštajna.

Svaki dan koji su Nemci u aprilu 1945. godine proveli boreći se u ratu koji je već bio izgubljen, u već opustošenom Rajhu, svaki taj dan predstavljao je pobedu propagandnog aparata Jozefa Gebelsa.

***

Neposredno pred izbijanje rata u prestonici Rajha održavao se “Kontinentalni kongres reklame”. Gebels je učesnike pozvao na čaj u Ministarstvo propagande. Među zvanicama je i Hans Domiclaf, čovek koji je izumeo “Ernte 23”, “R6” i zaštitni znak Siemens-a. Do današnjeg dana Domiclaf, koji je umro 1972. godine, smatra se usamljenim herojem nemačke reklame.

Godine 1932. napisao je knjigu “Propagandna sredstva državne ideje”. U njoj je pozvao političare na “sistematsko korišćenje savremenih iskustava iz oblasti propagande u cilju uticaja na široke narodne mase”, te izjavio: “Narod traži da ga neko vodi. Narod želi da obožava i da ima predstavnika kojeg će slepo da sledi, a da se pri tome ne opterećuje odgovornošću i razmišljanjem”. O knjizi je bilo reči u listu “Folkišer beobahter” – Domiclaf je sve do svoje smrti verovao da je to bilo iz pera samog Hitlera.

Kad je Domiclaf predstavljen ministru, Gebels je navodno – kako piše Domiclaf u svijim memoarima – o knjizi rekao: “Pa, ja je znam napamet!”

Stručnjak za reklamu i ratni huškač. Obojica su rođeni devedesetih godina pretprošlog veka, dovoljno pametni da znaju da mase ne dotiče stupidna parola, već suptilno iskomponovana propaganda koja osvaja poverenje.

Ali, Gebelsa i Domiclafa još jače je spajao potajni prezir prema masi. Bio je to tek “ljudski materijal”. Obojica su čitali Ničea i Gistava le Bona: “U masi se ideje, osećanja, uzbuđenja, religije prenose jednakom virulentnošću kao i mikrobi.”

Želeli su vlast nad masama, u svojim snovima sebe su zamišljali kao genijalne antiburžuje. Možda nije slučajnost da su obojica od detinjstva nailazili na podsmeh zbog svog izgleda. Domiclaf je bio zrikav i riđ. Što je Gebelsove građe tiče, u jednom zapisniku Crvene armije iz 1945. godine je zabeleženo: “Leš čoveka je malog rasta, stopalo desne noge savijeno je u odnosu na nogu i nalazi se u ugljenisanoj protezi; odozgo su ostaci ugljenisane partijske uniforme NSDAP-a i zlatne partijske značke.”

Kasniji ministar je zapravo suvonjav bogalj prevelike glave kojeg ukućani obožavaju, ali za kojeg nema mesta na školskom dvorištu. Wega stalno isključuju iz igre, ismevaju, on je gubitnik. Razdiran je između osećanja manje vrednosti i svesti da je u stvari veličina.

Otac mu je izgradio karijeru knjigovođe u jednoj fabrici fitilja. Porodica je pobožna. Uveče pravi fitilje da bi otplatila porodičnu kućicu. Ušuškano detinjstvo u Rajtu na Rajni – samo kad ne bi bilo te noge.

Gebels je vaspitan u religioznom duhu, okružen slikama i simbolima katoličanstva. Veri će ostati veran do kraja života, jedino što će promeniti predmet vere u trenutku kad proviđenje njemu i izabranom nemačkom narodu pošalje izbavitelja, natčoveka, sveca u liku koleričnog i loše ošišanog slikara razglednica iz mesta Braunau na reci In. U njegovoj drami “Mihael” nalazi se rečenica: “Nije toliko bitno u šta verujemo; bitno je da verujemo.”

Još uvek nije nacista. Čita Dostojevskog i Tolstoja kao opsednut, obožava Van Goga, pobunjenike i novu muziku Paula Hindemita. Sebe smatra revolucionarom, želi da uništi ono što uništava njega. Taj gard mu donosi uspeh, čak i kod devojaka: “Svaka žena me uzbuđuje do kostiju. Kružim oko njih kao gladan vuk. A pri tome sam bojažljiv kao dete.”

Prva velika ljubav ovog erotomana potiče iz jevrejske kuće. Wemu je svejedno. A i u Hajdelbergu, gde studira germanistiku, bori se za naklonost čuvenog (i jevrejskog) profesora Fridriha Gundolfa, doktorira konačno kod profesora koji je takođe bio jevrejskog porekla.

Idol mu je Teodor Volf, glavni urednik liberalnih “Berlinskih dnevnih novina”. Volf je gospodar reči, a Gebels zna da njegov put ka moći vodi preko reči. To što je i Volf Jevrejin, za njega nije bitno. Netom promovisani germanista šalje članke, konkuriše za mesto urednika, šalje molbe i pritužbe. Nije mu objavljen ni jedan jedini redak.

Teodor Volf je kasnije emigrirao u Nicu. Nakon što je jug Francuske okupiran, starac je uhapšen i deportovan u Rajh. Umro je 1943. godine u transportu za konc-logor.

Dve i po godine Gebels besposliči u roditeljskoj kući, piše drame, pesme, pamflete i sakuplja bes u sebi. “Lutam i lebdim univerzumom”, žali se 1924. godine. “Pesimizmom protiv svega.”

Nešto kasnije slušaće ga milioni. Za sada ima samo svoj dnevnik. Kao opsednut, Gebels puni sveske i sveske, sve do poslednjih minuta u firerovom bunkeru. To su kičaste uspomene, izlivi gneva, beleške razgovora, tirade mržnje i opravdanja pred samim sobom, ciljane laži usmerene na potomstvo i iskrene ispovesti, bolećivost i samoobmana.

U jesen 1924. godine Gebels saznaje za upražnjeno mesto urednika u “Narodnoj slobodi – Rajnsko-vestfalskom borbenom listu Nacionalsocijalističog slobodarskog pokreta za nacionalnu i socijalnu Veliku Nemačku”.

To je trećerazredni list jedne vupertalske političke grupice, ali Gebelsu je to svejedno. “Dobio sam govornicu.”

Gebels mrzi sistem, mrzi religiju, mrzi buržoaziju, mrzi sve čemu nema pristupa. Ono malo strana svog lista ispunjava zapravo on sam, piše crtice, kratke vesti, jednu kolumnu, “Svetla u prolazu”, u kojoj se sveti za sva odbacivanja koja je doživeo od strane jevrejskog establišmenta.

Počinje da drži govore. Primećuje da ga ljudi slušaju, ne buljeći pri tome u njegovu nogu.

Nešto kasnije mršavi luzer postaće rukovodilac oblasne komande NSDAP-a za oblast Rajna-Sever i glavni urednik “Nacionalsocijalističkih pisama”. Jedan je od prvih nezaposlenih kojima je Hitler obezbedio platu i hleb.

Wih dvojica susrešće se prvi put u leto 1925. godine. U mnogim pitanjima Hitler ima potpuno drugačiji stav od revolucionara sa doktoratom, Gebelsa. Ali, da li su uopšte i važni sadržaji? Radi se o veri: “Klanjam se pred veličinom, pred političkim genijem”, beleži Gebels u svoj dnevnik. I: “Volim ga.”

Godinu dana kasnije Hitler će mladog radoholičara dr Gebelsa proglasiti rukovodiocem oblasne komande NSDAP-a za Berlin. “Berlin je savršen. Ura! Za nedelju dana pravac prestonica.”

Stvar se pokreće. Jedino još treba da se obrade narodne mase. Sedmog novembra 1926. godine Gebels se iskrcava iz voza na železničkoj stanici Anhalt u Berlinu.

***

Već je Prvi svetski rat bio rat oružja i propagande. Kasniji majstori reklame iz SAD učili su o toj temi u okviru “Krilove komisije”, kojom je predsednik Vudrou Vilson 1916. godine želeo da pokrene američki narod nesklon ratu.

Englezi i Francuzi prikazivali su nemačku vojsku kao “Hune” i “tevtonske varvare”, sa uspehom čiji su tragovi i danas evidentni. Za njih su radili pisci kao H.G. Vels. Wihova dokumentacija nemačkih ratnih zločina bila je iscrpna i dobro urađena i ostavljala je utisak rezultata objektivne istrage.

Istovremeno, carska propaganda je bila tako nespretna da se usred rata bremenski industrijalac i generalni konzul Ludvig Rozelijus, vlasnik “Kafe Hag”, latio pera. Ubeđivao je carsku vladu da konačno formira komitet za međunarodnu propagandu: “Propagandi je potreban simbol, zastava, tačka kristalizacije. Za islamsku religiju to je Muhamed, za trgovce je to robna marka – a za nemačko carstvo to je car.”

“Car” ili “Kafa Hag” – bez jake robne marke nema ni uspešne kampanje.

U međuvremenu saveznici su na nemačke rovove istresali tone letaka u kojima se pravi jasna razlika između pljačkaške kaste vladara i prostih vojnika. Posle rata Hindenburg i Ludendorf su okrivili ovu “uništavajuću propagandu” za svoj neuspeh.

A u poljskoj bolnici u Belicu leži u to vreme ražalovani vojnik po imenu Adolf Hitler i zavidi neprijatelju: “Sve što smo mi propustili, nadoknadio je neprijatelj i to više nego spretno i sa genijalnom proračunatošću. Kasnije sam i ja mnogo naučio iz ove neprijateljske propagande”, napisao je kasnije.

Hitler je iščitao dovoljno traktata iz oblasti psihologije masa da bi znao da se jedinka utapa u gomili koja urla i da tada reaguje samo na vizuelne podražaje, kratke parole i doboše. U Rusiji je Ivan Pavlov istraživao “uslovljene reflekse” kod pasa, a “čovek uvek ostaje životinja”, šaputao je Gebels svom dnevniku.

Kada se čovek utopi u masu, on voli da ga vode jaki, kaže Hitler. “Široke mase nisu u stanju da prerade mnogo utisaka”, piše u svojoj knjizi “Majn kampf”. Zato “svaka efikasna propaganda mora da se ograniči na mali broj tačaka i da te tačke upotrebljava poput šlagvorta onoliko koliko je potrebno da i poslednji pojedinac pod tom rečju ne počne da podrazumeva ono šta nam je i bio cilj”.

U svojoj recenziji ove knjige “Tajms” je napisao o Hitleru: “U svojim komentarima o masi jednako je ciničan kao i naši pisci reklamnih slogana”.

***

Godine 1926, kada Gebels stiže u Berlin, taj grad je, kako kažu njegovi turistički prospekti, najbrži grad na svetu, “Wujork Evrope”. Skandali sustižu jedan drugi, premijere, rekordi, razmetljivo bogatstvo i krajnja beda. Automobilske trke i parade komunista. Večito gladna i uzdrhtala yungla na asfaltu: “Berlinu su njegove senzacije neophodne kao ribi voda”, beleži Gebels. “Ovaj grad od toga živi i svaka politička propaganda koja to ne spozna promašiće svoj cilj.”

Berlin je preplavljen robnim markama, sloganima, neonskim reklamama i reklamnim stubovima. Svi se bore da budu primećeni, sorte kafe, govornici, magovi, političke partije. Da bi se opstalo, potrebna je jaka robna marka.

Hitlerova politička grupica sa idejom Velike Nemačke ima tek mali broj članova, partijskog rada gotovo da i nema, čitavi kvartovi su u rukama komunista. Novi rukovodilac oblasne komande divi se borbenom duhu boljševika. Oni predstavljaju suprotnost malograđanskim sitnim dušama. Gebels je 1928. godine u bioskopu gledao “Oktobar” Sergeja Ejzenštajna. Piše: “Dakle, to je revolucija. Od boljševika mnogo toga može da se nauči, pre svega u propagandi.”

Gebelsu je jasno da radničke mase mogu da se mobilišu samo “ciljano organizovanim aparatom štampe i propagande”. U tu svrhu u svakoj mesnoj komandi pored uprave mora da se ustanovi i mesto rukovodioca propagande “ili, da upotrebimo jezik poslovnih ljudi, šefa reklame”.

U knjižarama glavnog grada 1926. godine može da se nađe knjiga Fridriha Šenemana “Umeće uticaja na mase u Sjedinjenim Američkim Državama”. Tu je Gebels mogao da pročita rečenice poput: “Nije važno da li zaista postoji nepravda, već da se veruje u to”, ili: “Ravnodušnost u pogledu istine zaštitni je znak propagande. Istina je dragocena samo ako ima nekog efekta.”

Moralna osećanja i sentimenti svake vrste služe samo da se “mase okrenu ka određenoj politici i ništa više.”

Ni Hitler ni Gebels ne bi ciničnije opisali bezobličnost mase. Niko nije beskrupuloznije, radikalnije sproveo te principe od Gebelsa. Propaganda je “sredstvo i samim tim mora da se ocenjuje sa stanovišta svrhe”, piše Hitler u šestom poglavlju knjige “Majn kampf”.

Savremeni marksistički filozof Đerđ Lukač uočio je kod nacista “stapanje nemačke filozofije života i američke tehnike pravljenja reklama”.

Već je i samo puštanje njegovog lista “Napad” na tržište primer modernog marketinga. Prvo su se pojavili plakati sa natpisom “Napad” – sa velikim upitnikom. Kasnije su se pojavili natpisi: “Napad stiže 4. jula”. I, konačno, rešenje zagonetke: “Napad. Berlinski list koji izlazi ponedeljkom.”

Kampanja je profesionalna. Potkrala se samo jedna greška. Prvi broj, kaže i sam glavni urednik dr Gebels, “čisto je smeće”.

U to vreme okupio je orkestar od 40 ljudi i kupio plavi kombi marke “opel” koji mu je služio kao govornica – i kao sredstvo za beg kada dođe do tuče.

Osniva se i škola govorništva: “Ništa nije u tolikoj meri oblikovalo i fašizam i boljševizam koliko veliki govornici, veliki umetnici reči!”. Najbolji među njima imenuju se za “govornike Rajha”, elitne huškače sa licencom koja im dopušta da govore na čitavoj teritoriji Rajha.

Pošto jeftini partijski leci ne izazivaju nikakvu pažnju u reklamnoj yungli, Gebels počinje da lepi jarkocrvene plakate poput tapeta. Corporate design je upečatljiv, uočljiv, crveno-belo-crn. Kukasti krst.

Film sa festivala u Berlinu, “Eksperiment Gebels”, pokazuje Gebelsa kako stoji na podijumima i za govornicama. Leva ruka mu leprša kao ptica u kavezu, brada mu je isturena, mršav je, iskeženih zuba, govori dijalektom svog rodnog kraja.

Od manično-depresivnog Raskoljnikova iz provincije, Gebels se pretvorio u čoveka u crnom kožnom mantilu. Po zadimljenim i bučnim pivnicama širi mržnju, otrov i prezir, huška, ismeva i gestikuliše, sve dok ne izazove opštu tuču u sali. Govori satima, sve dok ga ne izda glas, taj “mali, crni dr Gebels sa očima fanatika, crnim kao ugalj, i tankim usnama”, stoji u članku u “Fosiše cajtungu”.

Dok se po sali lome gvozdene šipke i pucaju lanci, mršavi čovek stoji nepomično i bez emocija na pozornici. Okrvavljene žrtve sakuplja oko svojih nogu. Novine sa zgražanjem pišu o tome.

Jer, o tome se i radi. Cilj je dospeti u medije, da se o vama govori. Gebels huška svoje kavgayije da vređaju jevrejske prolaznike na glavnoj berlinskoj ulici i da ih obaraju udarcima. Novine pišu o tome. I još: “Treba ostati na bojnom polju”, njegova je deviza, nema vremena ni da se povrati dah.

“Mi smo ovoj borbi dali impuls, vreo dah, divlji tempo, snažne parole i beskrajnu aktivnost. Tempo! Tempo!”

Pripadnici SA odreda pustili su na premijeri filma “Na Zapadu ništa novo” bele miševe po bioskopskoj dvorani. Sila i gerila koja se bori smehom, ništa nije strano ovom aktivizmu, sve dok se o tome piše.

Remek-delo besramnosti Gebels je ostvario u huškačkoj kampanji protiv zamenika šefa policije grada Berlina, Bernharda Vajsa, inače Jevrejina. Dajući mu posprdno ime “Isidor”, Gebels i njegov list obasipali su tog čoveka podsmehom i najbesramnijom porugom. Gebelsov ilustrator, Hans “Mjelnir” Švajcer, Vajsa iz dana u dan prikazuje kao nosatu rugobu, sve dok i deca na ulici nisu počela da za njim izvikuju “Isidor! Isidor!”

Kampanja je trajala godinama, pothranjivana procesima, nemoćnim protestima i daljim divljačkim podmetanjima, na jeziku kloake punom “sluzi”, “povraćanja”, “svinja”.

Kampanja “Isidor” u sebi je već nosila vonj krematorijuma.

Dobro je poznata i već toliko puta uvežbavana tehnika kojom se do iznemoglosti ponavljaju stereotipne besmislice, sve dok se protivnik ne zasiti demantija, tako da drska laž ostaje da visi u vazduhu i u glavama: Ni “Isus Hrist nije podnosio dokaze dok je propovedao”.

Septembarski izbori 1930. godine predstavljaju prvu nemačku izbornu kampanju u američkom stilu: “Želimo da vodimo izbornu kampanju kakvu one veličine iz parlamentarnih stranaka još nisu videle”, piše Gebels.

Sa svih ograda, zgrada, reklamnih stubova sijaju plakati NSDAP-a. Kolone automobila jure Nemačkom, mobilne trupe govornika odlaze u svako selo. U poslednja dva dana kampanje Gebels je organizovao 24 velika skupa.

To je totalni izborni rat: “Nikada pre toga neki politički pokret nije imao toliko javnih skupova kao NSDAP u periodu između 1930. i 1933. godine”, piše stručnjak za komunikacije Randal Bitverk.

Vodeći ljudi propagande Trećeg rajha štampali su pamflet na 26 strana pod naslovom “Moderna politička propaganda”, u tiražu od 55 000 primeraka. U instrukcijama kao što je ova utvrđuje se kada i koliko glasno treba da se peva pesma Horsta Vesela, kako treba da se zaštite lampe u slučaju tuče. Ustanovljen je sopstveni fond za osiguranje koji pokriva troškove nastale zbog tuča po pivnicama.

Većina građanskih političara mršti se na sam pomen reklame. Za njih propaganda predstavlja umeće nametljivosti i laži, zanimanje nedostojno ozbiljne politike. Državni radio proglašen je zonom bez politike, vrbovanje naroda iscrpljuje se bledom ideologijom pripadnosti državi i apelima da se očuva harmonija.

A nacisti su u međuvremenu udevetostručili broj svojih poslanika i sa 107 mesta ušli u Rajhstag. Godinu dana nakon toga Gebels se oženio tada tridesetogodišnjom Magdom Kvant, u jednoj crkvi u Meklenburgu. Hitler mu je bio kum na venčanju.

Film “Eksperiment Gebels” prikazuje jednu scenu iz 1931. godine, u kojoj tadašnji politički vrh ulazi u zgradu Rajhstaga, na istom mestu gde to i danas čine poslanici. Tu je mnoštvo novinara sa beležnicama i mikrofonima. Brining, Hugenbek, Gebels. Nijedan od građanskih političara ne obraća pažnju na novinare, svi zgađeno žure ka ulazu. Ali, Gebels zastaje. Namešta se ispred kamere i medijima diktira ono što će narednog dana da se pojavi u novinama.

Nema odmora: “Tempo! Tempo!” Gebels podržava Hitlera u njegovoj nameri da se 1932. godine kandiduje za predsednika, protiv tadašnjeg predsednika Hindenburga. Kao jedna vrsta uvoda u izbornu kampanju, iznajmljena je dvorana Palate sportova. “Prvo se na podijum popeo Gebels, da bi zagrejao masu”, piše “Fosiše cajtung”. “Tada se začuje komanda ‘Mirno!’ i usred iznenadne tišine začuju se sve jači povici ‘Hajl!’ koji dopiru spolja. Kroz špalir ‘naroda’ korača Adolf Hitler.”

Kandidat kao spasitelj, prethodni govornik sa zadatkom da zagreje mase, usamljeni hod kroz gomilu, zaglušujuća muzika – svi ovi elementi bez kojih danas nema niti jedne pristojne stranačke konvencije 1932. godine bili se nešto još neviđeno.

Nacisti su formirali mobilni pres-centar koji je raspolagao svim i svačim, od sopstvenih telefonskih linija do specijalnih kurirskih aviona. Štampano je

50 000 gramofonskih ploča, sa govorima i groznom borbenom muzikom, dovoljno malih da mogu da se šalju poštom. U vidu kratkog filma snimljen je jedan desetominutni govor i uveče puštan kao reklamni spot na gradskim trgovima. To do tada još niko nije bio uradio.

Gebels je isprobavao efikasnost plakata i slogana na uzorku publike. Za potrebe drugog izbornog kruga načinio je jedan od najmodernijih izbornih plakata vajmarskog perioda. Plakat prikazuje samo glavu kandidata, isečenu iz pozadine, koja lebdi na crnoj podlozi. Nema partijske oznake, nema sadržinskih objašnjenja, samo jedna reč: HITLER.

(Nastaviće se)