Kraj Vojtiline ere

Prošle subote, u kasnim večernjim časovima, zvaničnici Vatikana obavestili su svet da se u 85. godini upokojio Jovan Pavle Drugi, episkop rimski, namesnik Isusa Hrista, naslednik prvoapostola, pontifeks univerzalne crkve, patrijarh Zapada, primas Italije, nadbiskup i mitropolit provincije Romana, suveren države-grada Vatikana i sluga slugu Božjih, kako glasi zvanična titula rimskih papa.

Umro je arhipastir najveće hrišćanske crkve sveta sa više od milijardu vernika.

Poglavar je postao 1978. godine. Kraj komunizma tada nije bio na vidiku. Međunarodna zategnutost bila je velika. U mnogim zemljama Crkva je bila proganjana. Izbor Poljaka, nadbiskupa Krakova Karola Vojtile za papu, predstavljao je iznenađenje za ceo svet.

Nije lako, a ni potrebno, njegov pontifikat ocenjivati jednobojno. Poželjno je sagledati ga po sferama. Tako se analitičar neće ogrešiti niti o papu, niti o istinu.

Na prvom mestu je njegovo unutarcrkveno delovanje kao pastira poverenog mu stada. Rimska crkva je ustrojena hijerarhijski, monarhistički. Poglavar se brine o kanonskom pravu, njegovom sprovođenju. Putem enciklika i takozvanih apostolskih pisama Crkva iznosi svoja tumačenja vere. Tokom pontifikata Jovana Pavla, više nego ranije, postavljala su se, zbog sekularizacije sveta, pitanja koja su i ranije bila aktuelna, doduše diskretno i ređe. U Crkvi je bilo glasova da treba uvesti više sabornosti, kolegijaliteta. Papa je i o tome razmišljao, ali za značajnije odluke nije imao odlučnosti. Prema njima je bilo i velikih unutarcrkvenih otpora. Ne samo u njegovom okruženju, u rimskoj kuriji, bilo je želje da se ništa ne menja, nekima je i Drugi vatikanski sabor (1965) bio previše. Drugima, koji su rizikovali, obično i plaćali zbog svojih ideja, reforme su bile hitne.

Kritičara celibata, obavezne bezbračnosti sveštenstva, bivalo je sve više. Iznosili su da praksa nema biblijske osnove i da u sadašnje vreme ugrožava pastirsko poslanje Crkve, sveštenika je sve manje, a među onima koji su to već, sve više je seksualnih devijacija. Papa o ovom pitanju nije smogao snagu da bar pokrene konstruktivnu diskusiju, već je nju u začetku oštro sputao. Sve se češće postavljalo pitanje položaja žene, čak i u potpuno neprihvatljivim formama. Protestantski model ženskog sveštenstva, bio je i ostao, ne samo za Vatikan već i za pravoslavlje, tema koja se označava svetogrđem. Očekivanja da papa, ma u kom obliku, izađe u susret kritičarima, bila su bez osnove. Prenaglašen kult Bogorodice kod pape nije mogao da ima za posledicu rukopolaganje žena.

Personalna politika pape često je bila povod analiza i kritika. Za biskupe, nadbiskupe i kardinale birani su prelati, koje je njihova sredina označavala “duboko konzervativnim”, neretko, pojedini ljudi su imali u biskupijama nedovoljan širi ugled. Nisu se redovno poštovala vekovima sticana prava pojedinih kaptola pri imenovanjima. Otuda su postavljenja bezuspešno osporavana, posebno na nemačkom govornom području. Kasnije se uvidelo da su kritike, gotovo bez izuzetka, bile opravdane, nametnuti kandidati pokazali su se u najmanju ruku konfliktnim osobama (biskupi: Kren, Majsner, Diba, Groer, Has) i punili su stranice čak i crkvenih medija. Postavljani su često klerici, koji su članovi, ili bar izuzetno bliski, “elitnim”, ali osporavanim crkvenim organizacijama – Opus Dei, Hristovi legionari, Marijini legionari i drugim. Papa je u svojoj unutarcrkvenoj politici imao nekoliko uglednih i glasnih kritičara, koji su se iznedrili u samoj Crkvi, a ne van nje. Među njima su najglasniji, bar u Evropi, dvojica Nemaca, poznati i čitani kako od vernika, tako i od drugih: Hans King i Eugen Dreveman, obojica sveštenici koji su svesno rizikovali da potpadnu pod crkvene sankcije. Oni svakako nisu u svemu uvek konstruktivni i strpljivi, više su indikatori stanja. Wihove tvrdnje da je Rimokatolička crkva u vreme sada upokojenog pape bila reakcionarna, duboko klerikalna, da je čak izazivala averziju prema hrišćanstvu, mnogima su preterane, ali poslužile su kao osnova za razmišljanje.

U međunarodnoj politici papa je imao mnogo manje kritičara. Wegovo zalaganje za svetski mir bilo je neosporno. To je pokazao ne samo na rečima, već i u trenucima izbijanja ratova. Američki napad na Irak odmah je osudio i time pomogao islamskom svetu da ne shvati da se protiv njega vodi verski, krstaški rat.

O papinom doprinosu raspadu komunizma u Evropi još nemamo dovoljno informacija, pošto su pohranjene u arhivama i čekaju “vreme” da se obznane. Kao Poljak, znao je izuzetno dobro šta znači totalitarizam – bio on nacionalsocijalističkog ili komunističkog porekla. Oba je lično doživeo. Vatikan je uvek raspolagao pouzdanim informacijama, tako da je mogao biti od pomoći onima koji su potkopavali “svetski socijalizam”. Poljski bunt koji je vodio Leh Valensa, Rim je najdirektnije pomagao u svakom vidu. No, papa nije bio za trijumfalistički kapitalizam, naslućivao je šta on, pored materijalizma i sekularizma može doneti. Nestankom konflikta Zapad–Istok, ostala je, i produbila se provalija između severa i juga. Tu Vatikan nije mogao mnogo doprineti da se ona ublaži.

Uvek se analizirala ekumenska dimenzija pontifikata pape Jovana Pavla Drugog. Ona zaslužuje svakako posebnu pažnju. Svoju crkvu nije uveo u Svetski savet crkava (SSC). To ne treba da iznenađuje, Vatikan nije spreman da na njegove odluke utiče ma koje crkveno telo van njega. Učenje o primatu rimske stolice i episkopa Rima nad univerzalnom, svetskom crkvom ostaje i dalje na snazi i ometa ekumenska približavanja. Ne samo pravoslavni, već i anglikanski i protestantski svet, da ne pominjemo manje religijske zajednice, to tumačenje o primatu ne mogu nikako da prihvate. Doduše, papa je u nekoliko navrata, tokom svog pontifikata, ponudio da se o ovoj temi diskutuje, ali ništa više. U njegovo vreme pojavljivale su se, čak i iz Vatikana, zvanične i još više nezvanične ideje, koje su ubrzo stavljane u fioke. Po nekim od njih, papa je spreman da ostavi punu samostalnost svim drugim crkvama, očekuje samo formalno priznanje primata u časti, i eventualno da bude najviša instanca arbitraže. To bi bio znak “vidljivog jedinstva hrišćana”, jer “Hristos pati zbog podela”.

Približavanje sa pravoslavljem nije dalo očekivane rezultate. Vatikan sa većinom ovih crkava ima “podnošljive” odnose, posebno dobre sa Carigradskom i Bukureštanskom patrijaršijom. Kako brojni mediji pišu, papina posebna želja bila je poseta Moskvi. Da do toga nije došlo, pre neki dan, dok je papa ležao na samrtnom odru, kardinal Kasper, nadležan za međuhrišćanske odnose, dakle i za pravoslavlje, svu krivicu svaljuje na Moskvu. Analitičari smatraju da to nije ni korektno ni plodotvorno. Moskva ima više zamerki prema Vatikanu i na njih ne dobija godinama zadovoljavajući odgovor. Patrijarh Aleksij bio je spreman za susret sa papom, ali ne radi medijskog spektakla, već promišljenog polaganja čvrstog temelja dobrih odnosa. Pitanje prozelitizma rimske crkve prema Istoku nije, po mišljenju Rusa, dobilo razjašnjenje i osudu, već s vremena na vreme podozrenje se pothranjuje. Još se nije ugasila ideja o stvaranju kijevskog unijatskog, grkokatoličkog patrijarhata, koje je naišlo na potpunu i jednoglasnu osudu pravoslavlja. Vatikan ideju nije odbacio, već ju je samo odložio.

Dok Vatikan sa Moskvom ne postiže saglasje, ne može se govoriti o velikom ekumenskom prodoru između dveju crkava. Papi Vojtili to nije uspelo. Ima mišljenja da ga je u tome sprečilo “poljsko okruženje” oko njega, vekovima nenaklonjeno “šizmatičnom” Istoku. Veruje se da je papa imao iskrene želje za ovaj međuhrišćanski pomak, njegov naslednik, ako bude Italijan, lakše će ga postići, misle neki. Sveruski patrijarh je ovih dana za pokojnog papu imao lepe reči , hvalio je njegovu duboku i iskrenu veru,”lično stradanje bez roptanja” i nadu u Svemilostivog. Dodao je: “Uznosim molitvu Pobeditelju smrti, i Vladici života, Gospodu našemu, da upokoji dušu svjatjejšega pape, i naseli ga među pravednicima i podari mu večnu uspomenu (vječnuju pamjat).”

Prema protestantima (evangelicima, luteranima, kalvinistima i drugima), Vatikan je tokom prvojerarhovanja upokojenog pape povremeno postizao značajna približavanja. Posebno je pažnje vredno 1998. razjašnjenje spora, još od Martina Lutera, oko učenja o “milosti Božjoj” .Ovo je bio za celokupno hrišćanstvo značajan teološki uspeh, na njemu je lično papa veoma pomno radio. Prošle godine su protestanti svojim novim stavom o služenju i jerarhiji zadali udarac ekumenizmu, ne samo prema Rimu već i drugima. Oni imaju sklonost da ostale hrišćane stave pred svršen čin, u nadi da će njihove novotarije oni, pre ili kasnije, prihvatiti. Pri tom, relativizuje se, ili odbacuje dvomilenijumska praksa i učenje Crkve.

Posebno je Vatikan u toku arhijerejstva pape Jovana Pavla uspešne kontakte uspostavio sa Jevrejima i muslimanima. Papa je ušao, kao prvi episkop Rima, kako u sinagogu (Rim), tako i u yamiju (Damask). Ti odnosi su izuzetno bili opterećeni. Jevreji su prebacivali rimskoj crkvi, i ne samo njoj, mnogovekovni antisemitizam, koji je bio indirektna podloga holokaustu. Muslimani još nisu zaboravili krstaško krvavo osvajanje Jerusalima i kasnije proterivanje iz Španije, uz krst i mač. U poslednje vreme, zahvaljujući papi, dijalog, posebno sa iranskim šiitima, bio je iskren i plodotvoran. Papa je bio cenjen u svim islamskim sredinama, žaljenje zbog njegove smrti izrazili su i talibani.

O politici, crkvenoj i diplomatskoj, Svete stolice prema Balkanu tokom pontifikata pape Jovana Pavla pisano je ili izuzetno pohvalno ili ekstremno kritično. Ovih dana ga jedan naš nekadašnji akter političkih zbivanja optužuje za sva zla koja su zadesila ovdašnje narode. Rimska crkva je sama poslednjih godina publikovala knjige ili novinske dodatke o svojoj balkanskoj politici. Oni su svakako korisni, ali za potpuno sagledavanje treba vremena.

Hrvati, daleko više nego Slovenci ili drugi, duguju blaženopočivšem papi veliku zahvalnost. To jasno ovih dana priznaju. Wihovu zemlju posetio je u tri navrata, 1994. potom 1998. i 2003. godine, blaženima je proglasio kardinala Alojzija Stepinca i monahinju Mariju Petković, kao i Ivana Merca. Neuobičajeno, prvi je priznao stvaranje nezavisne države i time podstakao druge na isti korak. Zalaganje da Hrvatska uđe u Evropsku uniju, ma koliko snažno, naišlo je u poslednje vreme na osporavanje, dok se određeni uslovi ne ispune. Kada je papa napuštao Zadar 2003, pevano mu je “Mi smo papini, papa je naš“.

Kardinal Bozanić je odmah posle smrti svog poglavara izjavio kako veruje da je pokojnika već “dočekao Krist”. Takođe, s pravom, “on je bio naš prijatelj”. To svakako ne znači da je drugima, ni na Balkanu, bio neprijatelj. Osuđivao je nasilje, krv i proterivanja. U smutnim vremenima, 1994. zavapio je: “Mir na Balkanu nije utopija.” Nisu ga uvek ni njegovi balkanski vernici razumeli, želeo je da im je kler manje naciocentričan, pa i nacionalistički. Hrvatski predsednik Mesić se žalio na kler Vatikanu, što nije ostalo bez posledica. Ekumenski i pomiriteljski tonovi tokom posete Hrvatskoj, Bosni takođe, za sada nisu dali moguće plodove. Da su papinom srcu bili bliži u nekim pogledima Hrvati nego drugi, ne treba da čudi. To je rezultat rada hrvatskih klerika pri Vatikanu, ali i zagrebačke diplomatije. Predsednik hrvatskog Sabora Vladimir Šeks pre neki dan ističe da je u “sudbonosnim danima borbe za slobodu i međunarodno priznanje odlučno i nedvosmisleno (papa) podupro izraženu volju hrvatskog naroda”. Nisu tada postavljani nikakvi uslovi u vezi s ophođenjem prema nacionalnim manjinama.

Da poseti Beograd, papa nije stigao, zbog spleta raznih okolnosti. Wegov naslednik će to sigurno nadoknaditi. Rimokatolici ovih prostora imaju svakako pravo da ih poseti njihov prvojerarh. Poziv od strane ovdašnje biskupske konferencije kao i države, ostaje na snazi i za budućeg poglavara. U poređenju sa Moskvom, sa Beogradom nema nerešivih međucrkvenih pitanja. Ni osnivanje unijatskog egzarhata nije ovde naišlo na protivljenje. Odnosi dveju crkava su korektni i odlikuje ih, zvanično, duh međusobnog uvažavanja uz neprestano postupno poboljšavanje, što je pohvale vredno.

Politika Vatikana prema Kosovu je ipak nedovoljno pregledna. Tamošnji biskup Mark Sopi i preko Radio Vatikana, dok je papa ležao bolan, nedavno, dao je političku izjavu: “Kosovo mora biti nezavisno.” Ne pominje ni uslove pod kojima bi se to uradilo. Koliko se zna, eksplicitne političke izjave se od Crkve ne preporučuju biskupima. U ovom slučaju, prenosi ih i zvanični radio, a u Kongregaciji za biskupe nema komentara. Iako je Sopi član Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore, gotovo nikada, iako ima obavezu, ne učestvuje u njenom radu. I u katoličkim krugovima se pominje da Crkva s njim “nije srećna”, ali on i dalje uz pastirski rad nastavlja, kao i do sada u mnogo navrata, da nastupa i kao politički akter. Teško je verovati da je i sam papa delio političke stavove svog manjeg brata, ukoliko ga je nadležna kongregacija o tome izveštavala. Može se nadati da će sledeći poglavar biti potpunije obavešten.

Papu Jovana Pavla Drugog i njegov dugi pontifikat treba analizirati svestrano, pogotovo ako će za koju godinu, kako se već sada nagoveštava, biti beatifikovan. Delovao je u skladu sa okolnostima: poreklom, životnim iskustvom, savetima i pomoću aparata koji je sam postavio. Odlučnost i iskrenost bile su mu odlika, bogoljublje i čovekoljublje, težnja ka dijalogu. Crkvu nije uveo i poveo u potrebne promene. Neki njegovom nasledniku već sada savetuju osim izmene aparata, hrabrost za promene, koju je imao papa Jovan XXIII, doslednost u sprovođenju koncilskih odluka.

Kad novom pontifeksu budu pevali Ad multos annos (Na mnogaja ljeta), neki će se prisećati Malahijevog proročanstva po kome će sledeći papa biti pretposlednji. Ircu, svetom Malahiju, biskupu, pripisuje se proroštvo iz dvanaestog veka, objavljeno u Veneciji 1595. godine. Po njemu, ko ga uzima ozbiljno, sledeći papa će uživati u plodovima trijumfa Crkve i biće u znaku “Slave masline” (Gloria olivae). Poslednji, pred kraj sveta, biće, pak, u znaku “Petra Rimskog” (Petrus Romanus). Crkva će biti teško proganjana, a sedište pontifeksa će se iz Rima, koji će postradati, preseliti u sveti grad Jerusalim.

Živica Tucić