Antigona u Albaniji

Prema obećanju datom u pretprošlom broju NIN-a, evo storije o još jednom festivalu “Butrint 2000”, na samom jugu Albanije, preko puta Krfa. Tu su se, ovog septembra, srela pozorišta iz Grčke (Atina i Kipar), Srbije i Crne Gore (Zrenjanin i Priština), Španije, Rumunije, Albanije, Bugarske i Holandije. U prostoru prelepog antičkog pozorišta Butrinti, starog dve i po hiljade godina, međunarodni pozorišni festival je, pod sponzorstvom Ministarstva za kulturu i sport Albanije (i lepe ministarke Arte Dade) i pod veoma preduzimljivim vođstvom direktora, Alfreda Bualotija, reditelja i glumca, ušao u svoju zrelu fazu.

Festival se odigrava po četvrti put, ali zadržava u naslovu “2000”. Stoga što je nastao sa novim milenijumom, jasno je. A svoju zrelu fazu obeležava, po mišljenju vašeg izveštača, ujedno i selektora za jugoistočnu Evropu, dolaskom zaista značajnog reditelja, Aleksandra Morfova, sa sofijskim Teatrom “Ivan Vazov”, (igrali su Šekspirovu “Buru”), i, još više, istorijskim trenutkom u kojem jedno srpsko nacionalno pozorište prvi put, u složenoj istoriji naše dve zemlje, dolazi na albansku scenu. I to sa Sofoklovom “Antigonom”, u režiji LJuboslava Majere i u tumačenju izvrsnog, nadahnutog, iznad svega motivisanog ansambla Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” iz Zrenjanina.

Duboko umetnički, zapitan, relativizovan, human i vanvremeni komad, Majerina “Antigona” je priča o izdaji samoga sebe, ne samo o Antigoninoj strašnoj žrtvi. Kada se Jovan Torački, Kreont, sroza na rampi, posle samoubistva kćeri Antigone, i pretvori u oronulog starca od kojeg je vlast učinila tiranina, pa ludaka, pa bednika, njegove iskrene i prave suze mora da razume svako.

A dogodilo se, voljom Svevišnjeg, sledeće.

Svi znaju da leto na Mediteranu dugo traje. U Jonskom moru, mondensko letovalište Saranda, na albanskoj obali, od oko dvadeset hiljada stanovnika, nastanjeno gotovo isključivo pravoslavnim albanskim življem, toplo je i suvo mesto do poslednjih meseci u godini. Stoga Adrijan Šehu, gradonačelnik, socijalista, tvrdi da je turizam najprofitabilnija grana ovoga kraja Albanije. Priroda, Butrinti, prelep pogled na Krf to potvrđuju. Ali, putevi do Sarande, kao i nerešena infrastruktura grada to još uvek dovode u pitanje. A izbori su pred vratima.

Desetog septembra, dakle, novoustanovljenim JAT-ovim letom Beograd - Tirana, stižu “naši”, Zrenjaninci, pred sam kraj festivala, koji traje još od 3. septembra. Nestrpljivo, u Sarandi (Butrinti je petnaestak kilometara dalje), očekuje ih “staf” festivala, kao i pozorišta iz Holandije, Prištine, Grčke, Albanije... Tu je i simpatična grupa britanskih aristokrata (niko ispod osam decenija), u čiji aranžman obilaska antičkog grada Butrinti, preduzimljivi i veoma obrazovani direktor Auron Tare stavlja i obavezno prisustvo na srpskoj predstavi. I mi, gospodin Živorad Simić, otpravnik poslova naše ambasade u Tirani, ja, Bualoti, albanski novinari, petnaestak evropskih pozorišnih kritičara, koji učestvuju na međunarodnom skupu o pozorišnoj kritici. Lepo društvo!

Te večeri, kada oni stižu, gledamo Prištince i Holanđane, prvi igraju Eshilovu “Orestiju”, drugi Sofoklovog “Edipa”. Lepe, zanimljive predstave.

Ujutro, pre Konferencije za štampu, počinje kiša!

Nastavak se može pretpostaviti, kao u američkom filmu: čitav dan nerviranja, gledanja u oblacima obavijeni Krf, skrušene molitve Svetom Spiridonu, čija je crkva pored grandioznog hotela “Butrinti” (pet zvezdica) u kojem smo smešteni, malo razvedravanje oko pet po podne, odlazak u amfiteatar, postavljanje scenografije, peska na scenu, proba, padanje noći, dolazak oko četiri stotine ljudi na predstavu... Sedamo na vekovna kamena sedišta, Antigona sa Ismenom je na sceni... Kostimi beli, Kreont je u crvenom, izlazi hor, vanvremen, nije Grčka... Plavičasto svetlo koje je napravio prethodne noći Majera sa albanskim tehničarima, svetli u arkadama drevnih zidina. U gledalištu tišina, odjekuje. Bacam poslednji pogled levo, gde svojim očima vidim pun Mesec kako se pojavljuje iznad kule starog grada. Dobro je!

I, naravno, u trenutku kada se sukob između oca, Kreonta i Antigone zaoštri, kada glupost vlasti potisne sve, pa čak i biološke osećaje, kada Torački (moćan glumac) tetura po pesku, kao groteskni Kralj Ibi, kada fragilna, izražajna Marijana Vićentijević, Antigona, sklapa nežne ruke - počinje kiša! I to ne obična kiša, otvara se nebo iznad Krfa, i potop, kakav je, valjda, onda u starini, odneo Nojevu barku do Ararata, pada na nas!

U gledalištu nastaje pometnja. Stotinak ljudi ustaje i skrupulozno, preko zidova, zaobilazeći scenu, izlazi iz amfiteatra. Margareta Đepa, velika albanska glumica, u svojim osamdesetim godinama, ustaje i počinje da aplaudira. Ustajemo svi. Ne možeš ni da sediš kada se ispod tebe sliva reka. Kišobrane, jasno je, nemamo. Kiša lije niz nas, neometano. I taj aplauz, valjda, znači, hvala, dosta je bilo, nemojte više da kisnete, videli smo šta smo videli... No, Torački nastavlja mirno, pouzdano, kao da kiša ne pada. Čuje se ponovo onaj muk. Samo kiša šušti i lije niz nas i niz glumce. Hor prati radnju, Kreont igra svoj krvavi ples po pesku - ringu, Antigona je sve bliža svojoj smrti. U trenutku kada izvode na scenu slepoga Tiresiju, vidim Majeru kako, potpuno mokar, daje mali znak svojim glumcima, iz gledališta: dok ima publike, idemo i mi!...

Gledam stare albanske glumce, legende, kako kisnu, stojeći. Gospodin Simić, organizatori, Holanđani, zaista solidarni Prištinci, pa čak i stari Britanci... Svi stoje, gledaju najčudniju predstavu koju ćemo ikad videti u životu. Voda lije niz nas, ali struje ima. Ogroman oblak veštačkog dima ide preko glumaca. I onda, naravno, On, suvereno, režira! Kada Kreont izađe iz ringa, padne na kolena i počne da lije iskrene (prave) suze za kćeri i izgubljenom čovečnošću, kiša staje! Odjednom! Trenutak tišine i onda - ovacije! Traju. Glumci se poklanjaju publici, diskretno brišući oči od kiše, i ne samo od nje. Deca, albanska mala deca iz gledališta, očigledno prisutna pod kišom, istrčavaju, kao nikad do tada, na scenu. Hvataju se ručicama za kostime. Biblijski prizor, kao kada je Hrist rekao, “Pustite decu k meni...”

Sutradan, na Konferenciji za štampu, kažu da su gospođi Margareti i ostalim kolegama, penzionisanim glumcima, ponudili da izađu s predstave. “Ne mogu”, kazala je Margareta, “ne mogu da izađem dok moje kolege igraju!”

Nemački kritičar je rekao da je video najbolju predstavu na ovom festivalu, ne samo zbog kiše! Albanske kolege su zahvalile na mogućnosti da vide ovakvo ostvarenje. Holanđani su nas odmah pozvali na “Holand” festival. Prištinci su se srdačno i dugo rukovali s nama.

U avionu za Beograd, naš otpravnik poslova (trenutno nemamo ambasadora u Albaniji), gospodin Živorad Simić, leteći s nama, kaže da se, oktobra meseca, u Tirani priprema velika promocija knjige pesama Vaska Pope, upravo prevedenih na albanski. I to, prevod nismo platili ni mi, ni Albanci, nego italijanska pokrajina Emilija Romanja! Vole, kaže, da su treći, uvek kada su dve evropske države zajedno!... Dogovaramo se o učešću naših glumaca u promociji. A onda, kaže Simić, očekuje nas još jedno čudo: predstava “Doktor Šuster”, Duška Kovačevića ( Duško je tekst dao besplatno), koja će se, krajem godine, odigrati u Narodnom pozorištu u Tirani!

Imamo, nekako, osećaj da smo “povukli nogu” nekim novim, lepim događanjima između nas i Albanaca. I zato se nasmejani spuštamo u Beograd, na 12 stepeni Celzijusovih, samo što ne počne da pada kiša!