Cena promene

Kad se jedno klasično, izuzetno popularno dramsko delo kakvo je i “Koštana” posle duže pauze ponovo postavlja na scenu, pred novu generaciju gledalaca, po pravilu se nameće pitanje da li će ono biti izvedeno na konvencionalan način, utvrđen tradicijom, ili u modernizovanoj formi, usaglašenoj s promenama do kojih je, u međuvremenu, došlo u pozorištu.

Međutim, u svojoj predstavi, reditelj Rahim Burhan ide trećim putem, prepliće u doziranoj srazmeri moderno i tradicionalno. Na primer, izvanredna muzika Vladimira Petričevića, mada je komponovana i aranžirana za izvođenje na čak desetak instrumenata, ostaje u okvirima tradicije, autentično odražava i stil i duh vranjanskog melosa. S druge strane, iako se moglo očekivati da će on u folklornim, u melodramskim sadržajima u “Koštani” otkrivati ono što je arhetipsko, što Jung zove idejama-osećanjima, priča je modernizovana time što je približena modelu građanske drame. A paradoks je u tome što tradicionalno zvuči veoma moderno, dok se moderno i nehotice deformiše u konvencionalno.

U stvari, reditelj kreira predstavu u kojoj, kao i uvek kad su u pitanju njegovi radovi u pozorištu, dominiraju scene-znaci. Ali, one ovde pre svega služe za opisivanje sukoba dva pokolenja, starog i mladog naraštaja; ti znakoviti prizori pokazuju da je ispoljavanje prigušenog, nagonskog i nesvesnog u junacima samo izraz pobune, i jednih i drugih, protiv socijalne situacije u koju su, kako bi rekao Sartr, jednostavno bačeni, iz koje zapravo nema pravog izlaza. To automatski u velikoj meri istiskuje iz komada njegovu poetsku dimenziju koju on, uprkos tome što se za njega ne može reći da je osobito uspela, velika drama, ipak nesumnjivo sadrži.

Uz to, predstava ima i druge brojne nedostatke. Dok je instrumentalna komponenta muzike bravurozna, njen vokalni deo ne doseže taj nivo. Scenografsko rešenje Borisa Maksimovića, svedeno na dva kamena zida, koji omeđuju jedan ogoljen, obezličen prostor, ne dočarava erotsku groznicu koja obuzima jednu malu varoš, ne pomaže glumcima da izgrade uverljive likove. Neki od tumača glavnih uloga su očigledno pogrešno izabrani; drugi su očigledno van forme; treće ograničava i sputava igra njihovih partnera. Kao Koštana, mlada Ana Franić ni vrstom ženstvenosti koju ima, ni pojavom, ni glumom ne podstiče da u ljudima progovori ono što je odavno zapreteno u njima. U monolozima Mitketa, koga igra Marko Nikolić, nema ni prave strasti, ni istinske ljudske muke, ni jalovog trijumfa u žalosnom životnom porazu. A u tumačenju Miodraga Krivokapića, Hayi-Tomino preobraćanje u smrtno ranjenog čoveka je neuverljivo zato što je Koštana u predstavi takva kakva jeste.

Još jednom se uveravamo da izvođenje “Koštane” otvara danas mnoge probleme, da opravdanost takvog repertoarskog poteza ne zavisi jedino od naše dobre volje da joj se život produži i na modernoj sceni, da u izmenjenim društvenim i pozorišnim prilikama, u zavisnosti od toga u kakav se kontekst komad stavlja, on neminovno menja svoje značenje, svoju umetničku funkciju.