Studija izdržljivosti

Tašna supruge optuženog za ubistvo premijera Zorana Đinđića kojom je u Specijalnom sudu napadnut bivši potpredsednik vlade Čedomir Jovanović, zauzela je značajnije mesto u ovdašnjim medijima od vesti da je Srbija i Crna Gora konačno dobila Studiju o izvodljivosti Evropske unije. Nešto što predstavlja samo prvi korak ka Evropi možda i ne zaslužuje prvenstvo nad svedocima i optuženima u procesu koji nijedan narod u Evropi odavno nije imao, a otvara najtamniju priču o Srbiji prikovanoj između Miloševića i demokratskog društva.

Ali ta rašomonska priča o druženjima u Šilerovoj, posetama u zatvoru i političkim zaverama nikoga neće ubediti u Srbiji da promeni mišljenje – sledbenici Čedomira Jovanovića i gledaoci B92 će svakako misliti da je Đinđića ubila tradicionalna Srbija, u kojoj su pored političkih protivnika ubrojani Crkva, Vojska, Akademija, novinari koji nisu bili pod kontrolom Bebinog pres biroa, ruska tajna služba i američki i britanski ambasador, kao i da su sa Legijom u odličnim vezama bili svi koji ga nikada nisu upoznali, dočim su njegovi ljuti protivnici bili svi njegovi drugari sa kojima se viđao sve dok se uvidelo da on, zapravo, nije reformista.

Na drugoj strani sumanute srpske priče izdvajaju se profesionalni borci protiv mrtvog premijera, koji će vam neoprostivo lako objasniti da je njega ubila njegova priroda, njegova stranka, kao i da je sam morao znati da će mu se svaki savez sa Miloševićevim pretorijancima obiti o glavu, kao da se čovek poput Miloševića mogao smeniti bez takvih saveza, pragmatičnih poteza ili sumnjivih koalicija. Za to vreme će vam isti ljudi objašnjavati literarne domete gospodina Legije ili pričati kako ga je uhvatilo loše društvo inače bi i danas radio u muzičkoj školi.

To plansko guranje društva prema ekstremnim pozicijama, histerično vrištanje nad svakim ko ne pripada klubovima ljubitelja “crvenih beretki” ili njihovih bivših političkih saveznika, samo predstavlja poslednji otpor prema uvođenju pravila civilizovanog društva u zemlju Srbiju, u kojem kriminalci i njihovi politički partneri svakako neće prelamati ključna pitanja u zemlji. Iako na prvi pogled čitava medijska kampanja izgleda kao obračun između Koštunice i Čede, ona zapravo ima samo jedan cilj – rušenje Borisa Tadića sa čela DS i ubeđivanje javnosti kako bi valjalo organizovati izbore na kojim bi glasačko pravo mogli da imaju samo simpatizeri jakobinske struje. U međuvremenu bi omladinci u kožnim mantilima uradili sa ozloglašenim sveštenicima ono što svojevremeno nisu stigli komunisti. Pukovniku Radoviću neće imati ko da piše.

Ali čitava priča o davljenju Srbije između dva ekstremizma, koji jesu poraženi demokratskim sredstvima ali ipak svojom bizarnošću dominiraju javnom scenom, ne govori ništa o svemu što se nalazi između te dve manufakture mržnje. Prvi korak Srbije i Crne Gore na putu ka Briselu zato je u medijima bio manje važan od obračuna u sudnici, ali će verovatno vremenom biti shvaćen značaj tog događaja. Studija o izvodljivosti nije svakako epohalan pomak, ali nikako nije nešto što bi trebalo minimalizovati pre svega zato što je Srbija i Crna Gora krenula na put bez povratka, koji joj omogućava da za svoje građane obezbedi nešto bolji život i mnogo više stabilnosti. U drugim tranzicionim zemljama na početku tog puta vladala je prava euforija da bi se taj entuzijazam krunio kako se zemlja približavala EU. Srbija je jedina zemlja koja na taj put kreće bez ikakvih emocija. Možda zato što kasni desetak godina ili što su Srbi imali loša iskustva sa integracijama u prošlom veku ili što je na taj put ne vode osvedočeni vlasnici tapija na evropske integracije. To će pokazati naredne godine, posebno kada Srbija dobije neku novu vladu a zadrži stare istorijske dileme.

Neće biti dobro ako se na kraju pokaže da su najveći evropejci iznenada postali žestoki protivnici integracija, jer su godinama i živeli na ideji kako su Srbi i Evropa dva antipodna pojma, koristeći u svim političkim i sociološkim analizama podele na tradicionalnu i evropsku Srbiju, što bi moglo da znači da su Srbi tradicionalno antievropski. Ako su se Srbi i Evropa našli na jednoj strani, onda nam takva Evropa i nije potrebna. Koga ćemo da prosvećujemo ako Evropa počne da pomaže svima u Srbiji, a zaboravi sve naše zasluge, kao da govore licencirani evropski edukatori koji Briselu izgleda pristupaju kao što su svojevremeno skojevci gledali na Moskvu posle 1948. godine. Nedostatak bilo kakvog entuzijazma koji prati vest o pozitivnoj studiji, međutim, može da deluje blagotvorno za ostatak stanovništva, koje je u proteklih 15 godina potrošilo rezerve nacionalnog ili državotvornog entuzijazma. U narednoj godini će verovatno biti okončano nešto što se zove saradnja sa Hagom, posle čega će slediti brojni zahtevi iz Brisela koji će takođe izazivati nove teške rasprave u Srbiji, ali nijedna od njih neće vratiti zemlju u period od pre 12. aprila 2005. godine. To, naravno, samo po sebi ne garantuje ništa. Samo daje slabu šansu da zemlja izađe iz kruga opasnih ekstremista, koji naizmenično siluju ostatke civilizovanog, pristojnog društva u Srbiji.