Plejade na Dunavu

Za vikend išli smo u Slankamen kod Ivice, starog prijatelja, mada je “partizanovac”, a moj deda krstio Rajka Mitića.. Kao, njegova Lidija pravi riblju čorbu, biće i prženog šarana, a biće, naravno, i deverike. Šta ćeš! Svi znaju da se pecam na deveriku i love me, lako me love. Uostalom, Srbi su oduvek bili laka lovina, samo treba da znaš kako da im priđeš; ako ne trzaju na Isusa, namamiš ih na Lenjina, a evo, može i na deveriku.

I, ‘ajd, udri starim putem; da ušparamo na drumarini i, pri tom, oči odmorimo na Vojvodini, na njenoj urbanoj pitomini. Pa, šišaj kroz Banovce, Belegiš, Surduk. Prede “sakso”, a prede i Olja. Vuče je to njeno zemunsko, vojvođansko, banaćansko. Kad joj pomeneš Crnjanskog, ko oca da si joj pomenuo. A čim pređe Brankov most, odmah peva “Širok Dunav ravan Srem/ zbogom, diko, ja idem...”

A već u Banovcima čeka te Evropa, sve to, bre, ušoreno po austrougarski. Nisu čekali Studiju o izvodljivosti. Pri tom, sačuvali i stare kuće sa gonkovima. Ah, gonkovi! Dok je gonkova, biće i starih panonskih bogova.

Nego, pazi ovamo, na šta me upozoravaju Englezi, onaj njin Bi-Bi-Si. Kao, na arheološkom lokalitetu Nebra u južnoj Nemačkoj pronađen BAKARNI disk iz bronzanog doba. Starost mu je oko 1700 godina pre nove ere. E, sad, nađeni su slični diskovi i u Vavilonu i Egiptu, ali mlađi za po dvesta i više godina. I još nešto; na vavilonskim i egipatskim diskovima su umesto zvezda prikazani, simbolični, životinjski likovi, a na ovom našem PODUNAVSKOM disku, baš, ZVEZDE! Na disku iz Nebre je, u ZLATU, prikazano nebo koje vidimo, sa sve Suncem i Mesecom, čak i sazvežđe Plejada odakle su došli Hiperborejci, to jest, naši PANONSKI BOGOVI koje će Grci, kao mlađi narod, kasnije prisvojiti i razvući po Peloponezu i Maloj Aziji.

Na našem pozlaćenom disku je i tzv. Sunčev brod koji pokazuje putanju Sunca, to jest, kada je dan najduži, kad najkraći. Svrni-obrni, opet, dolazimo na Sunce, na Nepobedivo Sunce! Ono je u centru diska iz Nebra, ono je najvažnije božanstvo još od onda, pre 3700 godina. Sunce je taj Spasilac koji nam se, u ciklusima, vraća i otud i naš “arijski mit o cikličnom povratku Spasioca, takođe bezgrešno rođenog”. Taj Spasilac i “prethodi pojavi Isusa Hrista”. To piše i Dragoš Kalajić u “Srpskoj deci Carstva”.

Nebra, Nebra, šapućem to ime kao mantru, tamo negde kod Surduka. Nije li Nebra NEBO RA!!? Nije li toponim Nebra i dobio ime po disku na kome je oslikano NEBO-BOGA-RA?

Ali, disk iz Nebra nije samo religiozni predmet već i prva ASTRONOMSKA MAŠINA u Evropi! Ovde na Dunavu rodila se, Srbi moji, astronomija, ovde, gde su Hiperborejci sa Plejada pali na teme, odavde im je i seme i pleme. I ovde će to hiperborejsko seme opet nići kada se stropošta ova Bušova trula Atlantida...

I, ‘ajde da vidimo: od čega je sastavljena ta astronomska mašina? Od bakra, i to našeg evropskog podunavskog bakra, a ne od onog lošijeg mediteranskog sa Kipra. Taj kiparski bakar prepustili smo mlađim narodima; Egipćanima, Vaviloncima, Grcima. Pa, dalje, Sunce, Mesec i zvezde su od zlata, od našeg zlata podunavskog. Sve su to utvrdili naučno ovi današnji evropski metalurzi! Treba i njima malo dunavske davnine, malo vinčanske drevnosti. Jer, evo, Evropska unija se polako raspada, to valjda vidite!

Kad, u Slankamenu, u naselju “Velibor Vasović” muti se vreme. Pitam Ivu: Odakle u Slankamen dolazi kiša? A on zeza: “Pa, sa neba.” Pijemo domaću kajsijevaču dok se Lidijina gibanica malo istišti. Zevam u ušće Tise u Dunav. Moćno ušće kao more, takvo je more trojansko. I pitam reku: “Eh, Tiso, Tiso, tiha ubico, zar si morala kod Žablja onoliko ljudi da podaviš u jednom danu?” A Tisa ćuti i plavi slankamenske ade sa kojih su seljaci, u poslednji čas, povukli stoku da se ne podavi.

Lidija je Ruskinja, ali gibanicu pravi kao četnikuša. Hoću reći, gibanica joj je bogata, a razgovetna. I, tako smlatimo skoro ceo pleh da gazdaricu ne bije peh...

Kišica počinje da prska. I, ‘ajd, šta ćeš, nosi litije po komšiluku! Kad, kod Marka Valoka, čuvenog “crno-belog centarfora”, neka gužva. Ćerka Vesna ga nešto grdi, a stari “bombarder” ćuti, sluša, a toliko je golova dao “Crvenoj zvezdi”. Komšija Žika udara špricere. Nervozan, žena mu promašila avion iz Detroita. Gospa Bosa, žena Valokova, iznosi rakiju i orahe i pita me: “Kako je Crna?” Eno je kod brata u Vrčinu, jede samo tunjevinu. Tu će Marko Valok ponosno: “E, naš mačorčić Moca je sa zetom otišao za Burmu, u Rangun.” Dobro, mislim se, i kod nas na Lekino brdo, u CZ dolazi Joca Amsterdam, ali nisam hteo, naglas, da se hvalim.

Drmnemo i kod Valoka po rakijicu, pa ‘ajd nazad, po kiši, na ručak. Riblja čorba, prženi šaran i deverika. Zaliva kiša, ali zalivamo se i mi Jovinim belim vinom jer crno mu nestalo, još onomad, u februaru. Ih, kakvo je to vino bilo i bez njega da ostanemo! Ali, yaba ti je kuknjava, Srbine! Treba na vreme da misliš na vino i državu.

Izađem iz kuće na kišu da gledam Tisu. Kisnem zajedno sa jednim šleperom koji se iz Tise uliva u Dunav. I taj šleper liči mi na mrtvački sanduk, na Nojevu barku. Možda je, baš Tisom, sišao Noje sa Karpata gde se, u vreme Potopa, nasukao? Šleper oprezno iz Tise ulazi u Dunav. Kud li je pošao majčin sin? I šta li nosi? I kome? I tek tada primetim da mi iznad glave, na orahovoj grani, stoji jedan pupavac bakarne boje sa krestom, kao pravi trojanski stražar.

Tovarimo se, polako, za Beograd. Olja i Lidija beru cveće. Crvene lale i bele narcise. Čudne su žene, pokisnuće do gole kože zbog cveća. Čudne su žene, kažem vam, kao da su došle sa Plejada.

Kiša nas prati kroz Surduk, Belegiš, Banovce, a prate nas i oni gonkovi, panonski bogovi. Kiša i u Beogradu, ali nije na Floridi. Nego šta to vredi kada Dementijeva gubi od Yastin Enan. Ta slovenska sapetost da nikad ne stigneš do kraja, do samog vrha. Dokle će nas to pratiti?

Zadremam, očajan, u beržeri. A moja Crna mi šapuće na uvo: “Za sve je kriv car Konstantin! Prvo je prestonicu preselio iz Niša na Bosfor, a onda je umesto Nepobedivog Sunca, u Nikeji, izmislio bezgrešno začetog Isusa! Hteo je, pošto-poto, da istisne iz naše svesti Aleksandrovu slavu i Nepobedivo Sunce. A evo, Šiptari već svojataju Olimpijadu, majku Aleksandrovu, a ona je, kao što znaš, Trivalka. Ona je naša, iz istočne Srbije...”

Budim se. Olja na terasi rasađuje petunije. A gde ti je lepi jova? “Lepi jova traži zavetrinu, smeta mu vetar na terasi.” Iz CZ-a, opet, vije se crni dim. Tamo još nisu izabrali papu. Čekaju, valjda, Jocu Amsterdama. Kažem vam, zaista vam kažem: CZ je naš Vatikan.

A na terenu FK “Obilić” igraju “viktorije”, samo na jedan gol, a tu sreće nema.

Pela. Pela, makedonska prestonica Filipova i Aleksandrova. Znali su, dakle, da su Pelejci, da su im preci došli sa Plejada, sa onog sazvežđa koje je zlatom obeleženo na disku iz Nebra..