Otkup knjiga kao ogledalo kulturne politike

U poslednje vreme učestale su kritike u medijima na rad Komisije za otkup knjiga pri Ministarstvu kulture Republike Srbije, sa tendencijom da prerastu u opšti napad na rad ovog ministarstva. Sa kritikom Komisije najpre je krenula pesnikinja Radmila Lazić u magazinu Evropa, a potom su se u NIN-u pridružili Gojko Božović, Jagoš Đuretić, Zoran Hamović i Zoran Stojanović, svi urednici u izdavačkim kućama zainteresovanim za otkup. Kritika Radmile Lazić je konkretna i proizlazi iz činjenice da Komisija nije otkupila knjigu Julke Hlapec-Đorđević „Jedno dopisivanje”, čiji je ona urednik u Prosveti. Kritika Gojka Božovića, urednika Stubova kulture, Jagoša Đuretića, urednika Filipa Višnjića, i Zorana Hamovića, urednika Klija, uopštena je i proizlazi iz nezadovoljstva količinom knjiga koje je Komisija otkupila od njihovih preduzeća. Kritika Zorana Stojanovića, urednika Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića je načelna, pošto njegova kuća nije ni učestvovala na konkursu.

Jedan od tih kritičara, Jagoš Đuretić, ističe tezu da se preko rada Ministarstva kulture ogleda kakva se kulturna politika vodi u državi. „A gledano po otkupu, reklo bi se da kod nas kulturne politike nema!” Sličnu tezu zastupa i Gojko Božović kad kaže da smo „mi država bez ikakve ozbiljne i osmišljene kulturne politike”. Ispada da je otkup knjiga ogledalo u kojem se odslikava čitava naša kulturna politika. Budući da sam za rad Komisije najodgovorniji ja (Ivan Ivanović) kao njen nominalni predsednik i kao pomoćnik ministra za Sektor umetničkog stvaralaštva, koji je sproveo konkurs, osećam se prozvanim da sve njene eventualne greške preuzmem na sebe, ali i pozvanim da stupim u dijalog sa njenim kritičarima. Pošto nemam nameru da osporim Đuretićevu tezu, preostaje mi da čitaoce NIN-a upoznam sa ovim a oni neka prosude da li Đuretićeva konstatacija ima smisla.

1. Inkriminisana Komisija je, za razliku od ranijih, demokratski izabrana, što znači da je Ministarstvo nije nametnulo nego su je formirale zainteresovane institucije. Tako, Udruženje književnika Srbije je delegiralo u Komisiju književnika Predraga Dragića Kijuka; Srpsko književno društvo književnicu Gordanu Ćirjanić; Udruženje prevodilaca Srbije književnog prevodioca Lidiju Subotin; Društvo književnika Vojvodine univerzitetskog profesora i književnika Nikolu Strajnića; Društvo bibliotekara Ivana Potića, bibliotekara iz Zaječara, što je za naš koncept otkupa veoma važno. Da bi u Komisiji bili zastupljeni i drugi centri, iz Niša je prispeo univerzitetski profesor Dragan Žunić a iz Kragujevca književnik Vladimir Jagličić. U Komisiji smo se ispred Ministarstva našli ja, kao nominalni predsednik, i Bogdan Kovačević, kao sekretar. Ova Komisija je izabrana za godine 2004. i 2005. Komisija je u svemu radila samostalno, a ja kao njen predsednik bio sam zadužen za regularnost njenog rada, a Bogdan Kovačević, kao sekretar, za prezentaciju prispelih knjiga na konkurs. Iz spiska se jasno vidi da nijedan član Komisije nije iz neke izdavačke kuće, pa primedba Zorana Hamovića da su „članovi u nepodesnom položaju: ili su verni kući za koju rade ili kriterijumima za otkup knjiga”, jednostavno ne stoji. U 2004. godini Komisija je odlučivala u dva navrata, sredinom i krajem godine, na ukupno osam sednica, budući da je konkurs od ove godine stalno otvoren. Komisija je razmatrala svaku prispelu prijavu i o otkupu odlučivala glasanjem. Ne vidim kako je Komisija drugačije mogla da odlučuje do sredstvom demokratskog sveta. Kad mi Radmila Lazić poručuje da „kriterijumi demokratije u književnosti ne važe” i da je „umetnost duboko hijerarhizovana”, ona svakako ima u vidu neko drugo društvo. Takođe, kad Gojko Božović postavlja pitanje zašto neke knjige njegove izdavačke kuće nisu otkupljene, on u osnovi ne priznaje pravo Komisije na sopstveni stav.

2. Ma koliko Komisija bila samostalna u radu i odlučivanju, morala je da se pridržava uslova konkursa Ministarstva kulture. Taj konkurs je sastavljen u Sektoru za umetničko stvaralaštvo, odobren je od zamenika ministra i potpisan od ministra, a u štampi je objavljen 12. juna 2004. godine. U konkursu je stajalo da mogu da konkurišu samo prva izdanja knjiga iz oblasti kulture i umetnosti objavljenih na srpskom jeziku u toku 2004. godine na teritoriji Republike Srbije, a bliže je precizirano šta se pod pojmom umetničkog dela podrazumeva: roman, poezija, drama, književna kritika, književna esejistika, monografija o umetnicima i monografija o spomenicima kulture. Jagoš Đuretić ove kriterijume osporava kad kaže da „Ministarstvo kulture pojam kulture svodi na beletristiku”. On se zalaže da pored beletristike koja je, prema njemu, namenjena masovnom čitaocu, u obzir treba da dođu i stručne knjige namenjene užem krugu čitalaca, „na bazi kojih se pišu nove knjige”. Zoran Hamović misli nešto drugačije: „Ministarstvo kulture, na neki način, jeste u pravu, ali samo pod uslovom da se i ministarstva za nauku i za prosvetu uključe u otkup knjiga iz njihovih oblasti.” Ovo može biti odgovor Gojku Božoviću zašto Komisija nije otkupila knjigu Andreja Mitrovića „Strane banke u Srbiji od 1878. do 1914.” Sam Božović smatra da „otkup mora polaziti od unapred utvrđenih pravila i od procedure koja se ne bi menjala svake godine”. Prihvatam da se o kriterijumima za otkup može raspravljati, možda treba pokrenuti javnu diskusiju. Dotle, kritičarima moram da kažem da Komisija nije držala stranu izdavača već pisaca. Već na prvom sastanku se dogovorila da treba pomoći pre svega savremenu domaću literaturu koja je usled nedostatka tržišta veoma ugrožena. Stoga su najbolje prošli oni izdavači koji su imali veliki broj naslova domaćih pisaca.

3. Komisija je imala najveći ograničavajući faktor u novcu kojim je raspolagala. Uvodnik u NIN-u je tačan: ukupno odobrena suma za otkup u buyetu je iznosila 35 000 000, kad se odbije PDV – 32 500 000 dinara. Tu sumu Komisija nije mogla da probije. To je odgovor kritičarima zašto je od ukupno prispelih 1 569 naslova otkupljeno samo 603. Komisija je predložila veći broj naslova, ali je kasnije morala da izvrši restrikciju kako bi se uklopila u dati buyet. Gojko Božović je potpuno u pravu kad kaže da „otkup Ministarstva kulture počiva na vrlo restriktivnom buyetu namenjenom za ove potrebe”. Ništa tu ne vredi poređenje sa drugim državama koje za otkup izdvajaju daleko više. Nije teško prihvatiti tezu Jagoša Đuretića da „Ministarstvo kulture mora da shvati da je njegov zadatak da otkupljuje sve što je vredno u izdavaštvu”, ali se ove dve strane iste jednačine ne slažu. Komisija i njen predsednik tu ne snose nikakvu krivicu.

Ova anatomija rada Komisije mogla bi da bude dovoljan odgovor kritičarima. Sad sam svestan da sam načinio odlučnu grešku kad se nisam izborio za stav da izdavači konkurišu sa sedam primeraka knjige, za svakog člana Komisije po jedan. U tom slučaju članovi bi se bolje pripremili i imali bi mogućnost da kvalitetnije vrednuju konkursne knjige. Problem je bio što u uslovima naše prostorne skučenosti ne bi bilo mesta za tolike knjige, a i pitanje je da li bi se izdavači odrekli toliko primeraka koji mogu da ne budu otkupljeni. U svakom slučaju, zalažem se za javnost rada Komisije, ali je nemoguće dati obrazloženje o svakoj neotkupljenoj knjizi, a još manje zadovoljiti apetite izdavača koji drže samo svoju stranu. Nije čudo što je u kritici rada Komisije bio najblaži Zoran Hamović, jer je njegov Klio veoma dobro prošao. Ovde bih mogao da stanem, ali ne mogu a da ne odgovorim na dve primedbe koje se odnose na moj lični rad.

Pošto Komisija nije otkupila njenu knjigu, Radmila Lazić je pokrenula pravu hajku na rad Komisije, posebno na njenog predsednika. „Žao mi je što Ivan Ivanović ne postupa kao pisac nego kao političar i službenik vlade, pa se poziva na poštovanje ishoda glasanja, pa to je budalaština!” Ako rečnik pesnikinje prepustim njenoj kulturi, ispada da sam ja „ponovo sahranio Julku Hlapec Đorđević” i to na demokratski način. Isto tako je neki moj prethodnik sahranio pesnikinju Danicu Marković kad Komisija nije otkupila (2003) njene priče sakupljene prvi put u knjizi „Kupačica i zmija”. Da bi pokazala kako ja nemam razumevanja za žensko pismo, Radmila Lazić skuplja potpise žena pisaca, pa njena poslanica dobija veliku težinu. Za rad prethodne Komisije ne odgovaram, ali ovoga puta stvar stoji sasvim drukčije nego što je prikazuje Radmila Lazić. Wen izdavač Prosveta uopšte nije konkurisao sa pomenutom knjigom, pa Komisija nije ni mogla da je otkupi, dakle ne uništava svojim nehatom baštinu srpske književnosti. Ne razumem postupak Radmile Lazić, a još manje spisateljica koje su podržale njenu optužbu a da uopšte nisu znale šta potpisuju.

Zoran Stojanović takođe nije učestvovao na konkursu, jer Ministarstvo posle 5. oktobra 2000. godine nije otkupilo nijednu njegovu knjigu. Dakle, sve je bilo u redu do demokratskog prevrata, ali došli su neki ljudi koji ne razumeju književnost, pa on sa njima neće da ima posla. Razume se da Zoran Stojanović može da ima svoj stav i da je njegovo pravo da li će da učestvuje na konkursu, ali ne može nikoga da optuži za ono što nije učinio. Dakle, Komisija nije odbila njegove knjige jer nisu ni bile na konkursu. To što on nije čuo za ime prevodioca „Guliverovih putovanja” Suzane Cvetinović ne znači ništa, jer je čula Lidija Subotin. Da bi pokazao do koje mere je Komisija neregularna, Zoran Stojanović se okomio na otkup knjige niške Prosvete „Niški dramski pisci”, knjige pisaca iz Niša i okoline, među kojima je i Stevan Sremac, ali i Ivan Ivanović, sadašnji pomoćnik ministra kulture i, gle slučajnosti, predsednik aktuelne Komisije za otkup knjiga. Ispada, dakle, da je ova knjiga otkupljena zato što sam ja u njoj! Do koje mere je Zoran Stojanović nekorektan pokazuje činjenica da je pomešao dve knjige: antologiju pripovedaka „Antologija niških pripovedača”, koju je 2002. godine sastavio Goran Maksimović, u kojoj se nalazi Sremčeva pripovetka „Ibiš – aga”, ali i moja novela „Šopska ambasada” (ova knjiga tada nije otkupljena) i antologiju drama „Niški dramski pisci”, koju je sastavio Jovan Pejčić 2004. godine, u kojoj nema Stevana Sremca, iz prostog razloga što Sremac nije pisao drame, ali ima moje drame „Crveni pevac”. Zar treba da kažem da ta knjiga nije moja nego Jovana Pejčića? Ovo je prvi put da se otkupljuju knjige niških izdavača, a Zoran Stojanović bi mogao da se informiše da je otkupljena i jedna knjiga izdavača iz Vlasotinca, iz čije okoline je on potekao, sem ako ne želi da prikrije činjenicu da je došao južnije od Niša kad već želi da živi severnije od Novog Sada. Ispada da bi sve bilo u redu da je niški izdavač jednostavno uzeo makaze i iz antologije isekao moju dramu! Držim da bi bilo moralnije da se Zoran Stojanović zapitao zašto mene nije bilo u srpskoj književnosti pre 2005. godine, nego da se iščuđava šta ću ja u njoj danas! Pošto je ipak shvatio da nije produktivno otpisati Niš, Zoran Stojanović je ublažio svoj stav, pa je „teško da će neko reći da nije trebalo otkupiti i „Niške dramske pisce”, ali je potegao argument Biljane Srbljanović čija knjiga drama

„Nove drame” nije prošla na konkursu. Da bi pokazao da tu ima nečeg, NIN je pozvao u pomoć pozorišnog kritičara Vladimira Stamenkovića, koji je ustanovio da „se tu krije štetočinsko ignorantstvo” ili, još gore od toga, „nečija zla politička volja”. To je teza, u tome je suština: Biljana Srbljanović nije otkupljena iz političkih razloga. Ja ne umem sada da kažem zašto je Komisija tako postupila, a da je sazivam samo radi odgovora na ovo pitanje ne mogu, ali tvrdim da u tom činu apsolutno nema nikakve politike. Kritičare da podsetim da Narodno pozorište iz Prištine sa sedištem u Leposaviću, za čije obnavljanje sam se zdušno založio, upravo igra dramu Biljane Srbljanović „Porodične priče”. Koliko se sećam, na Komisiji je prevladalo mišljenje da su te drame već igrane, pa njihovo štampanje ne bi bilo prvo izdanje, ali nisam do kraja u to siguran.

Priznajem da sam u ulozi koja mi nikako ne odgovara: čitavog života sam kritikovao vlast a sad treba da je branim!

Ivan Ivanović