Pravo vreme

U centru naše kulturne sredine odavno se nije dogodilo da jedna izložba skulptura bude umetnički događaj postavljen u samo središte medijske pažnje. Reč je o retrospektivi Olge Jančić, priređenoj u Galeriji Muzeja 25. maj, povodom šezdeset godina njenog vajarskog rada. Značaj koji se pridaje ovom događaju ne proizlazi iz zaista retke dužine aktivnog stvaralačkog staža Jančićeve. Reč je o vajarskom opusu koji po svojoj vrednosti danas ima istinski istorijski značaj. Olgi Jančić je, reklo bi se voljom sudbine, pripala uloga da davnih pedesetih godina minulog veka bude među prvim u onoj generaciji naših vajara koji su u “zlatno doba” visoke moderne, dosegnuli nivo koji je ocenjen kao vrhunski. Ovakav sud o delu Jančićeve ne odražava našu lokalnu, provincijalnu pristrasnost. On potiče od evropskog autoriteta među istoričarima umetnosti pomenutog vremena, ser Herberta Rida.

Stvaralački podvig Jančićeve, naznačen u sažetom iskazu, čini promena geneze skulptorske forme koja gubi klasični, antropomorfni karakter i zadobija atribute slobodnog, organskog oblika. Reč je o vrsti nefiguralne skulpture koja je, u trenutku kada je Jančićeva prihvatila njen koncept, još uvek imala status nove pojave na svetskoj umetničkoj sceni. U vajarskoj apstrakciji, naime, treba razlikovati dva fenomena: geometrijski i organski. Ovaj drugi razvio se i postao dominantan upravo u vreme kada se Jančićeva pojavila kao vajar. Karakteristika skulpture organskog tipa je u tome što, za razliku od “hladnih” geometrijskih formi, donosi toplinu koja vajani oblik prožima osećanjem života. “Otac” takve vrste vajarstva je čuveni Henri Mur, jedan od najvećih vajara dvadesetog veka, sa kojim je Jančićeva imala i lični susret, što je, izvesno, plodno uticalo na nju. Naša vajarka, međutim, nije doslovno sledila Murov uzor. Wen doživljaj organske forme je autentičan, vezan za prirodne oblike koji, u stvaralačkoj transformaciji, zadobijaju izgled slobodnih formi, ali zadržavaju u sebi primarni znak života. Jančićeva se, u pojedinim fazama svoga rada, približavala i modelu prepoznatljivih oblika, pa i ljudskoj figuri.

Ali, to je činila uvek na način koji uvažava autohtonost vajarske forme. Svako njeno delo je pre svega skulptura, pa tek onda nešto što podseća na zreo plod, ili na telo žene...

Retrospektivna izložba Olge Jančić dolazi u pravo vreme – da u sadašnjem času preispitivanja i dileme, u kome je “ontološki problematizovan” ne samo estetizam tradicionalne skulpture, već i sam pojam likovne umetnosti, pokaže neprolaznu moć stvaralaštva jasne orijentacije i dubokog doživljaja, koje je nastalo u jednom duhovno zrelijem ambijentu, kome vreme nije oduzelo ništa od vrednosti i značaja. Naprotiv!

Danas je, izvesno, jasnije nego ikad da slovenska, “sentimentalna” varijanta u fenomenologiji skulpture organske geneze koju je artikulisala Olga Jančić, spada u vrhunska ostvarenja našeg i evropskog stvaralaštva druge polovine stoleća koje je ostalo za nama.