Opori plodovi margine

I ovom knjigom Vladimir Arsenijević ostaje dosledan svom izboru za delovanje sa književne i kulturne margine, a uprkos teretu „prerane slave” i publiciteta koji neizbežno prati najmlađeg dobitnika NIN-ove nagrade do sada. Kao što pokazuje već i transparentno „kontrakulturni” naziv njegove izdavačke kuće „Rende”, posvećene objavljivanju alternativnih, na različite načine manjinskih i uopšte „autsajderskih” projekata, ali i odluka da za ovu priliku, u ponovo oživljenom stilu tzv. crnog talasa, „udruži rad” sa strip-crtačem Aleksandrom Zografom, tj. Sašom Rakezićem, radi se, po svemu sudeći, o načinu gledanja na svet, a ne samo o trenutnom hiru ili pomodarskom maniru.

Možda i više nego romani U potpalublju (1994) i Anđela (1997) ili pak „ratni dnevnik” pod naslovom Meksiko (2000), Išmail je štivo koje u potpunosti pripada ovakvom opredeljenju. Moglo bi se reći da u njemu zapravo i nema ničega što na ovaj ili onaj način ne dolazi sa socijalne, kulturne ili egzistencijalne ivice ili ruba, počev od naslovne retro-fascinacije bizarnom sudbinom jednog neoavangardnog performans-umetnika s kraja sedamdesetih, preko entuzijastičke pank-estetike infantilnog pripovedača, pa sve do „jeretičke” sugestije „neke tajne veze” između ovdašnjeg urbano-velegradskog duha i kajkavsko-zagorskog mentaliteta, oličenog u živopisnoj figuri priprosto-dobrostivog železničara koji predstavlja „gostujućeg junaka” ovog neobičnog ilustrovanog romana za mlade i one malo starije. Čini se, zato, da se tek iz perspektive ove knjige jasnije vide stvarne razmere i priroda teskobnog pripovednog sveta kontroverzno prihvatanog romana U potpalublju. Vraćajući nas, naime, u vreme koje je „duhovnoistorijski”, da tako kažemo, pripremilo katastrofu devedesetih, pripovedajući o onome „što je bilo pre” silaska „u potpalublje” razuma i „normalnog života”, a u izvesnoj meri ponavljajući sklonost ka prividnom „prebiranju po jednoj žici” relativno uske generacijske optike, Arsenijević ovde, u stvari, prikazuje sociopatološku genezu našeg svekolikog raskola u slici unutrašnjeg raspada i krize vrednosti jedne građanske porodice poznog titovskog doba.

Autorska „dosetka” sadržana je pri tome u svojevrsnom naknadno „godoovskom” efektu, koji posredno-simboličkim delovanjem „ludila” odsutnog junaka, „konceptualnog” umetnika-samoubice Ivana/Išmaila, posebnom, turobnom svetlošću obasjava malobrojne stvarne aktere priče, a pre svega maloletnog naratora i njegovu psihološki rigidnu majku, iznutra razapetu između ljubavi i dužnosti u obliku ideološki tvrdih uverenja. Krajnji eho ove rezonovane strategije „Roršahove mrlje”, prema kojoj se junaci legitimišu i samooblikuju „iščitavanjem” škrtih signala i „iskrivljenih” odjeka tuđih gestova, sadržan je u sudbonosnom obrtanju i zameni mesta, odnosno karakterističnih ponašanja. Tako u kreščendo-finalu romana majka sasvim izlazi iz svoje autoritativno-smirene uloge i prepušta se destruktivnom kovitlacu dugo potiskivanih oprečnih emocija, a infantilni pripovedač sasvim zaboravlja na svoja „raf-en-kul” pankerska opredeljenja i potpuno se prepušta sentimentalnim „cmizdrenjima”. Posledica ovakvog raspleta situacije je implicitno razotkrivanje šizoidnog ustrojstva socijalističke „najmanje ćelije društva”, ali, naravno, i samog tog društva, iznutra rascepljenog, poput njegovih zatočnika, između sklonosti prema proklamovanom kulturnom i ideološkom „otvaranju” i pogubne represije kao njegovog neotklonjivog karaktera, odnosno sudbine.

Roršahov „sindrom” ne mimoilazi, međutim, po svoj prilici ni samog autora, ali ni čitaoca, kao tek naizgled povlašćene i zaštićene figure s one strane svedenog pripovednog sveta ove intrigantne knjige. Polazeći, naime, u „proceduri” celog projekta od jedne jedine, spontano uobličene Zografove strip-sličice, Vladimir Arsenijević je, nema sumnje, njene enigmatične smisaone potencijale od početka do kraja „iščitavao” u skladu sa svojom sklonošću prema „analitičkom” posmatranju i rastvaranju „velikih” socijalnih i ideoloških mehanizama sa „marginalnog” stanovišta jedne nove, generacijski „kodirane” i egzistencijalno uskraćene osećajnosti. Ali postavljanje u samo srce priče ekstremno-tragičnog artističkog egzibicionizma, koji solipsistički mistifikuje umetnost i u isti mah predstavlja brutalno dvosmisleni gest njene nadmoćnosti nad bešćutnom stvarnošću, upravo ovakav zahvat, dakle, dovodi u pitanje čitalački doživljaj koji bi pohitao da autorov poriv protumači kao puki izraz verizma ili pak neorealizma. Bivajući zapravo znatno složeniji i nesvodiviji, taj poriv svedoči o možda oporom, ali osobenom ukusu plodova onog opredeljenja za marginu koje pred nas uporno i sada već sasvim raspoznatljivo prostire autorsko pismo Vladimira Arsenijevića.