Kako su reformisane tajne službe u Češkoj (2)

U prve dve godine posle 1989. trebalo je rasformirati strukture stare komunističke tajne policije i stvoriti nove. Naredni period trebalo je da bude posvećen postepenom jačanju koordinacije, zadataka, analitičkih i operativnih umeća na jednoj strani, i dalje neophodno jačanje zakonskih koraka, računajući i preglednost situacije - na drugoj strani. Ali, Vaclav Klaus je ekonomski fokusiran pragmatični političar s instinktivnom averzijom prema vojnim i obaveštajnim pitanjima. Transformacija ekonomije zemlje, usporena zbog podele Čehoslovačke, bila mu je na prvom mestu, dok su vojska i obaveštajna služba bile “Pepeljuge” češkog establišmenta.

Ubrzo pošto je postao premijer, gospodin Klaus je otkrio - najverovatnije na njegov veliki užas - da osim ostalih funkcija koje nije očekivao uz mesto predsednika vlade ide i posao prvog čoveka Saveta za koordinaciju obaveštajnih službi. Britanski model Zajedničkog obaveštajnog komiteta, koji će poslužiti kao inspiracija za pravljenje Saveta 1991. godine, tražio je više interakcije između obaveštajaca i izvršilaca. Savet koji se sastojao od četiri odeljenja, predsednikovog savetnika za bezbednost, premijera, ministra odbrane, ministra finansija, ministra unutrašnjih poslova i ministra spoljnih poslova bio je, naravno, daleko od modela iz Velike Britanije, ali je, ipak, obezbeđivao vreme za dijalog između obaveštajne službe i izvršne vlasti. I, kako je rekao jedan veteran iz tih ranih dana: “ ... ako ništa drugo, videli su da nam iz glava ne vire rogovi”.

Podstaknut pisanjem novinara, premijer je najzad sazvao prvi sastanak Saveta za koordinaciju obaveštajnih službi pri kraju marta 1993. godine. Atmosfera u prostoriji bila je veoma nervozna, gospodin Klaus je kasnio. Kada je konačno došao, seo je i, pošto je prešao pogledom celu prostoriju, izgovorio čuvene reči koje je češka štampa potom često citirala: “Kada bih mogao, sve bih vas raspustio, ali to verovatno neću uraditi. Dakle, šta je na dnevnom redu?” Ovo se teško može opisati kao obećavajući početak novih odnosa. Ali, imajući u vidu prednosti kasnog uviđanja, mislim da se može razumeti njegovo razmišljanje.

Oldrih Černi, bivši direktor češke obaveštajne službe Ozbiljnost u reformisanju tajnih službi u istočnoevropskim društvima koja su posle pada Berlinskog zida odlučila da vode javnu, transparentnu politiku uglavnom je služila kao najpouzdaniji odgovor na pitanje da li i koliko brzo ta zemlja ide ka “porodici evropskih, demokratskih naroda”. Gledano unazad, Čehoslovačka je bila najozbiljnija u temeljnom reformisanju tajnih službi zbog čega je u našoj javnosti veoma često češki primer uziman kao ideja vodilja, glavni argument ili nerealni cilj. Kao što to obično biva u domaćim stručnim raspravama, o ključnom argumentu same rasprave, veoma se malo zna. Na seminaru o kontroli bezbednosnog sektora, održanom u maju ove godine u Pragu u organizaciji “Fridom hausa” i češke fondacije “Bel”, novinar NIN-a je upoznao Oldriha Černog, bivšeg direktora češke obaveštajne službe i savetnika predsednika Vaclava Havela za nacionalnu bezbednost. Gospodin Černi je redakciji NIN-a poslao tekst napisan za predavanje na Oksfordu u kome se sažeto objašnjava kako se i u kojim okolnostima promenila tajna služba u društvu koje je sve više vodilo javnu politiku.

Na suprotnoj strani stola bilo je četvoro ljudi koji su pokušali da ga zaplaše nekontrolisanim talasima migracije, nestabilnošću u Rusiji, rastućim pretnjama internacionalnog terorizma, krijumčarenjem droge, kriminalom, mafijom... No, brojevi prosto nisu bili na mestu. Rezultati nekako nisu opravdali traženi troškovnik, dok su mu šire okolnosti porekla nove češke obaveštajne zajednice totalno “pobegli”.

Bilo kako bilo, vlada je obećala parlamentu predstavljanje novog zakona koji će oslikati činjenicu o četiri obaveštajne agencije u Češkoj Republici, definiciju mandata, sredstva kontrole, pregled, zadatke i stepen političke odgovornosti odgovornih vladinih ministara. Do usvajanja zakona, i civilna i vojna inostrana obaveštajna služba - s purističke tačke gledišta - bile su ilegalne organizacije. Rad na zakonu usporen je predlogom tadašnjeg direktora BIS-a (Ured za sigurnost informacija) gospodina Devatija koji je branio civilne i vojne obaveštajce i isto tako preostala dva vojna odeljenja u jedan.

Ideju je podržao gospodin Klaus koji je smatrao da, kada je o obaveštajnoj zajednici reč, “manje je lepše i ekonomičnije”. Na suprotnoj strani, ministar unutrašnjih poslova gospodin Ruml i ministar inostranih poslova gospodin Zeleniec naglašavali su da su oba odeljenja, unutrašnji i spoljašnji, operisali u različitim zakonskim okvirima.

Opširna debata o brojevima - koju je češka štampa nazvala “rat tajnih službi” - odvratila je pažnju od važnijih pitanja o političkoj odgovornosti i funkcijskih veza prema odgovarajućim ministrima. Prema tome, kada je parlament konačno odobrio novi “kišobran zakon” (153/94 S.) u julu 1994, taj zakon je kodifikovao već postojeću strukturu inostranih obaveštajaca pod Ministarstvom unutrašnjih poslova i BIS, praveći funkcionalne veze s ministarstvom (policije) veoma komplikovanim. A znanje o postojanju i legitimitetu dve inostrane obaveštajne zajednice imalo je pozitivan uticaj na službe u državnom aparatu i na njihove kolege van zemlje. Zakon je takođe jasnije definisao odgovornost vlade i resornih ministara za aktivnosti službi.

Zakon je imao u vidu moć parlamenta, ali se nije previše upuštao u detalje. Umesto toga, vlada je obećala drugi zakon koji će potpuno biti posvećen ovoj materiji i koji će rasvetliti u velikoj meri nadležnost parlamenta nad civilnom i vojnom obaveštajnom službom. Klausova vlada nije ispunila ovo obećanje i najmanje jedna poslanička inicijativa u tom pogledu (sponzorisali je poslanici Kužilek i Šuman) sprečena je iz razloga koji nisu imali veze sa suštinom materije, ali su bili predmet prepirki unutar vladajuće koalicije. Opozicija, koju su činile uglavnom socijaldemokrate, zavetovala se da će prisiliti vladu da donese toliko potrebni zakon. Ali, nije uspela, iako je jedan od vodećih socijaldemokrata 1996 (gospodin Bašta) stao na čelo parlamentarne komisije koja je nadzirala aktivnosti BIS-a.

Socijaldemokrate su 1998. godine došle na vlast, a gospodin Bašta je postao ministar, čiji je portfolio uključivao i koordinaciju i legislativu obaveštajne zajednice. Nekoliko nacrta zakona je napravljeno, mada nijedan nije pronašao svoj put do parlamenta. Bez obzira, BIS i VOZ komisije (civilna i vojna kontraobaveštajna služba), zahvaljujući guranju u proceduralnim stvarima, poput moći parlamenta da oduzme pravo ćutanja oficirima koje komisija možda želi da ispita, igrale su u drugoj polovini devedesetih daleko važniju ulogu nego tokom prethodnih godina.

“Kišobran zakon” bila je poslednja zakonska mera koja se tiče čeških obaveštajnih službi, a koja je prošla kroz češki parlament. Kada su socijaldemokrate formirale svoju prvu vladu zakleli su se da će učiti na greškama koje su počinili njihovi “dešnjaci” prethodnici i najavili ambiciozni plan - iz dva dela. Prvi deo je trebalo da bude pregled i procena situacije čeških tajnih agencija. Kao logičan sled ovog prvog dela bila je reforma i to na bazi stečenog pregleda - do kojeg je i došlo, ali bez poznatih rezultata. Druga faza ovog hrabrog plana trebalo je da bude reforma koja bi poboljšala napuklu strukturalnu arhitekturu češke obaveštajne službe. Nikad se nije realizovala. Drugo socijaldemokratsko obećanje da će parlamentu isporučiti nacrt zakona o parlamentarnom pregledu - još nije ispunjeno.

Tragični događaji od 11. septembra i njihove posledice imali su dva udara na češku obaveštajnu službu. Prva je pozitivna: i češka javnost i, nadam se, pojedini političari shvatili su da špijuni i kontrašpijuni rade i da, u najmanju ruku, s vremena na vreme, imaju relativno važnu ulogu u obezbeđivanju današnjeg krhkog mira. Nažalost, događaji od 11. septembra takođe su stvorili raspoloženje u kome će bilo koji reformski plan dugo stajati na policama.

Ranih devedesetih, Česi i Slovaci odlučili su da naprave jasan prekid s prošlošću. Pomerili smo većinu “starih obaveštajnih struktura” i zamenili ih mladim regrutima. Ova odluka dala nam je ogromnu psihološku prednost u odnosima s našim novim zapadnim saveznicima. Isto nam je poslužila kao osiguranje od starih komunističkih skeleta i njihovih iskakanja iz ormana kada su nam najmanje potrebni.

S druge strane, treba nekoliko godina za treniranje dobrog obaveštajca. Naučili smo i da bivši disidenti obično ne postaju dobri špijuni i kontrašpijuni. Kako je češka obaveštajna zajednica izlazila iz zabiti, propatila je zbog nekih spektakularnih promašaja, registrovala nekoliko značajnih uspeha i imala dobar udeo u skandalima, pogotovo sredinom devedesetih. Naši zakoni koji pokrivaju obaveštajnu zajednicu usvojeni su u velikoj žurbi i strašne su žeđi za amandmanima. Kontrola parlamenta obuhvata samo aktivnosti civilnih i vojnih kontraobaveštajaca. Čekaćemo najmanje dve godine da uključimo i obaveštajce.

Uprkos članstvu u NATO-u i aspiracijama ka Evropskoj uniji, Češka Republika je još zemlja u tranziciji i zemlja u kojoj stanje češke obaveštajne zajednice reflektuje stanje celog društva. Nije ni bolje, ni lošije. Ponekad se pitam: da li bi nam bolje bilo da smo ranih devedesetih pokušali da reformišemo već postojeće komuniste? Veoma sumnjam.

Oldrih Černi (posebno zahvaljuje Karelu Pacneru, Kijeranu Vilijamsu i Krisu Doneliju)

(Sa engleskog prevela Ana Vučković)
- Kraj -