Brus Vilis u Beloj Palanci

1. Ratne priče su kao lovačke priče.

Samo ne na kub, ne na kvadrat, već na deseti.

U pres - centru Kraljevića Marka bilo je toliko vina da je dospevalo i za Šarca.

I nije čudo što su ondašnji ratni reporteri voleli da o njemu pišu.

Što vreme više prolazi, svedoci su sve nepouzdaniji.

I sami pripovedači počinju da veruju da se ono, što pričaju, zaista i dogodilo.

2. Prevaranti su božja kazna za lakome.

NJihovoj dovitljivosti nema kraja.

Goran Marković je za meštane Bele Palanke bio pukovnik Vili. Vojni bezbednjak.

Kada je uhapšen, kod njega su pronađeni falsifikovani čekovi na iznose od 140.000 i 40.000 američkih dolara i 110.000 evra. Imao je račune i u bankama u Srbiji, u kojima je pokušao da realizuje ček banke iz Ženeve na 110.000 evra.

Račun kod druge srpske banke iskoristio je za naplatu falsifikovanog čeka od 89.000 dolara, a po njegovom nalogu, u decemberu prošle godine, njegova devojka i još jedna žena su u banci u Sofiji otvorile dva računa i predale na realizaciju lažne čekove od 70.000 i 71.000 dolara.

U “mercedesu” u kojem je Marković uhapšen, a na kome su bile ukradene tablice vojske, policija je pronašla italijanske registarske tablice i italijansku saobraćajnu dozvolu na ime Rigeti Federiko iz Verone, australijski pasoš na ime Stefan Brus Vilis i četiri australijske vozačke dozvole, jedna na njegovo ime a tri na ime Stefan Brus Vilis, sa adresom u Novom Južnom Velsu.

U akten-tašni bila je razna dokumentacija za bankarske transakcije u zemlji i inostranstvu i 27 CD-ova, od kojih je na jednom nađena priprema za izradu australijskih pasoša za šest naših državljana.

Marković je izjavio da su mu ove osobe dale lične podatke i fotografije za pasoše koje je trebalo da izda australijska ambasada u Berlinu.

Ostalu dokumentaciju, australijske vozačke dozvole, uverenja o državljanstvu, kartice socijalnog osiguranja, sam je izrađivao. Pasoši su rađeni na originalnom obrascu a za njih je naplaćivao po pet hiljada evra.

3. Zašto je za mesto svog delovanja izabrao baš Belu Palanku? Mesto gde se ne dešava ništa. Mesto koje se jedva na kartama pronalazi.

Oko Preobraženja pojavio se u Beloj Palanci.

Obreo se u kući Vjekoslava Milovanovića, ratnog druga.

Veke iz Palanke. Veka koji voli rakiju nije se začudio. Odavno je prestao da se čudi.

Za Veku kažu u Beloj Palanci da je dobar, samo mu se desi kad izlazi iz kafane da mu neko nagazi na prste, da hoda ulicom pa da odskoči asfalt i udari ga u glavu.

Bio je zajedno sa Goranom Brusom Vilisom na Boračkom jezeru. Na položajima prema Konjicu.

Od kraja rata nije ga video, sve dok se nije oko vašara u Palanci pojavio.

Primio je ratnog druga.

Istina, tad je bio samo poručnik. U rezervi.

Kad je dobio činove, ne zna. Verovatno posle rata.

Imali su sastanke gore u komandi.

“On je”, priča dalje Veka, “bio dobro prihvaćen. Svi su ga zvali pukovnik. Bio je sa svima dobar. Svi su očekivali da se preko njega ugrade i nešto zarade. Sad najviše protiv njega grakću oni koji su se sa njim družili.

Na ratištu je čak radio pri Unproforu jer je znao jezike – engleski, nemački, francuski i italijanski.

Sve što se proba, znao je da radi. Da popravlja belu tehniku, mobilne telefone, da zida.

Trčali su za njim ko kerčići. Ja sam išao preko Sofije da šaljem novac njegovoj deci u Australiju. Ako je razlog hapšenja to što je pozajmljivao pare, to je glup razlog. Oni su mu sami nudili pare. A rekao je da će vratiti.”

4. Tucko je vlasnik radnje za prodaju metalske robe. Pozajmio je Goranu Brusu Vilisu 1.600 evra.

“Bila me muka pritisla. Sin mi je u vojsci. Bio je na obuci za auto- jedinice u Beloj Crkvi.

Tražio sam vezu da ga prebacim za Beograd.

Otišao sam kod Slađana, milicionara, da mu oteram neku robu.

Pijemo rakiju i ja mu se žalim.

'Imam čoveka za tebe', kaže Slađan.

I upozna me sa pukovnikom Vilisom.

'Smatraj to rešenim.'

A rešeno je tako što mi je sin prebačen u Bujanovac.

Pare sam mu pozajmio mimo toga.

Bio je čudan čovek. Kako da mu ne poveruješ.

Došao i traži dve hiljade evra do ujutru.

Mene je oborilo s nogu to što je pričao da ga juri sud u Hagu.

Jednog dana dolazi i kaže biće, drugog dana kaže – biće za nedelju dana. Ja sam dobio pritisak. Detetu nisam smeo da se javljam na telefon. Smršao sam za to vreme. Jednom kad sam poludeo, istina, vratili su mi dvesta evra. More, nije meni za pare. Nego zato što su mi život upropastili. Nikad se nisam sekirao kao tada.”

5. Slađan Spasić je milicionar koji je zbog Brusa Vilisa ostao bez posla, bez tri hiljade evra i još ponečega. Za mnoge je on i krivac i žrtva. Gledala je čitava Palanka kako se druži sa pukovnikom Stefanom Brusom Vilisom.

Kažu u Palanci: “Ne bih mu dao pare da ga nisam video sa Slađanom.”

Evo Slađanove priče:

“On je tu došao kod Veke i Nemanje. Za Veku mi je pričao da je strašan borac. Da je jednom bacio bombu na neke koji su psovali Vilija tamo na ratištu. Nemanja je bio neki pisar a Veka je bio hajduk. Pričali su mi.

Pre njega je u Palanku došla njegova devojka Jovanka Turajlić.

Ja sam maltao kuću i komšija je zvao patrolu jer mu je malter padao u dvorište.

A nije bio u pravu.

Kad je došla patrola, on se umešao tvrdeći da sam ja u pravu. Tad sam ga prvi put sreo.

Ne znam kako bi drugi prošli da se u njihov komšiluk doselio.

Veka me upoznao sa njim.

Predstavio se kao haški optuženik kome su računi blokirani.

Prvo su se deca sprijateljila sa njim. Čim ustanu, odmah trče u Vekino dvorište da vide Vilija.

Jednog dana došao je i zatražio 350 evra da pošalje deci u Australiju.

Došao je i plakao, kako da mu ne daš.

On je mene bio tako i toliko svojim pričama sludeo, da mi je rek’o da skočim u bunar, ja bih skočio. Skočio bih u Dunav ne razmišljajući.

Uvek ga je iz Beograda zvao neki njegov knjigovođa.

Pozove mene jedan na mobilni. Ne vidi se ko je zvao. On okrene neki broj i odmah mi kaže ko je zvao.

Imao je svugde neke prijatelje.

Onda su došli konji na red.

Priča mi da je dobio dva konja koji vrede devet hiljada evra. Treba mu još hiljada da ih smesti u Zobnaticu. Da plati hranu. Šteta da takvi konji propadnu.

I mi, šta ćemo, uzajmimo se i dadnemo mu.

Posle je nabavio kola. 'Mercedesa'. Za registraciju trebalo mu je još dve hiljade evra. Pozajmljuj. Šteta za takav 'mercedes'. Na kraju sam prodao kola da bih mu pomogao.

Posle 'mercedesa', došao je na red stan.

Pritisnem ga ja da vrati pare, a on mi kaže da idemo u HIV banku da otvori račun i da uplati pare. Dođemo tamo, predamo ček. Trebalo je da legne.

Posle mesec dana javljaju iz banke – ništa od toga. Neki broj je navodno bio pogrešan.

Ali je i obična čoveka fascinirao.

Legalno je dobio od policije rotaciono svetlo.

Na kraju je zvao Borovića, imao je njegov mobilni, sa pričom da se nagodio sa vladom. On će da se preda, a vlada će svima nama da nadoknadi sve dugove. To je jedini način.

Bio je mnogo religiozan. Stalno se krstio. I dirao, kao šmrkto po nosu.

Inače veliki gospodin. Mogao je svakog da prevari. Zbog njega sam suspendovan sa posla. Sa obrazloženjem da sam se družio sa krimogenim elementima. Video bih ja njih da su bili na mom mestu.

Ja bih se ponekad isekirao toliko da me je bolela glava. A Jovanka, njegova devojka, daje mi leksilijum da se smirim. Ona drži apoteku u Beogradu. Pa se razume.”