Tito i mi

Kada bi se posle četvrt veka izbivanja na onom svetu Josip Broz vratio u svoju bivšu zemlju, verovatno ga ništa ne bi iznenadilo. Bar je ostalo uverenje, koje s izvesnim respektom vole da ponavljaju stranci koji se ovde nađu nekim poslovima “uvođenja reda”, da je on znao ove narode i – znao “kako treba s njima”. Raspad zemlje je već video 1941, u banalnim političkim igrama je i učestvovao, nipodaštavanje spoljnog “velikog sveta” prema “balkanskoj raji” nije ništa novo, a naše odsustvo mere i samopoštovanja je bio prostor za ostvarivanje njegovih “maršalskih ambicija”. Priča se da je jednom neumerenom disidentu još pedesetih rekao: kakvi demokratski izbori, pa oni žele jakog vladara, nekog s kim će se osećati sigurnim, kao što je bio kralj Aleksandar. Ako to i nije rekao, onda je svakako tako nekako radio sudeći po obeležjima koje je preuzeo od vlasti protiv koje se borio na život i smrt – od majskog omladinskog sleta do smeštaja na uzvišenom i tajnovitom Dedinju.

Tito je maja 1980. ispraćen u legendu. Sahrana pape Jovana Pavla II, ta glamuroznost i uzvišena rezignacija, podsetila je na “ispraćaj druga Tita”. Takav ispraćaj se ne priređuje kraju jednog čoveka nego okončanju jednog doba posle kojeg (uvek) slede preračunavanja, raspadi, destrukcija, žrtve, lom. I svi zabrinuti su tada imali pravo. “Nejaki Uroši” su bili preslabi za poslove koji su im ostavljeni. Narodi su se uplašili svoje budućnosti s njima. Krivac za to je mogao biti samo Tito. On ih je takve ostavio.

Uskoro je izvučen iz legende i bačen u krvavo blato. Ko se sve nije ogrejao spaljujući “druga Starog”: osrednji kritičari, iznenadni državnici, generali nedorasli bitkama koje su ih čekale, radnici koji su verovali da će svi odreda biti kapitalisti, političari čiji je rok trajanja kraći od jetrene paštete; svoju lojalnost “novom dobu” ubadajući lutku bivšeg Boga dokazivali su i secikese, i plaćene ubice, bitange iz naših sokaka, netalentovani pisci, dosadni govornici, pomahnitali psihijatri, frustrirani istoričari, profesori bez dobrih tema, monarhisti, demokrati, nacionalisti, moderirani socijalisti. Baš je jedno vreme bilo moderno, a za neke i profitabilno, biti antititoista.

Onda je grubi život pojeo “velika iščekivanja”. Tamo gde smo pošli i gde smo verovali da se stiže za jednu pijanu noć – nismo stigli ni za četvrt veka. Te destinacije, u stvari, nema.

Iste one “narodne mase”, koje su javno slavile nove vođe, potajno su počele da se sećaju Tita, one zemlje i – onog života. Niko se nikad nije dao na posao da objasni otkud to. Možda i nema razloga. Verovatno bi se ispostavilo da je jugonostalgija društveno zakonita: posle svake velike promene u koju se (uvek) ulazi “grlom u jagode” – i iz koje (nikad) nema povratka na staru obalu – oni koji ostanu kratkih rukava (a takvih je uvek većina) počnu da nariču nad prošlošću.

Titoizam je funkcionalno mrtav. Nijedna partija, firma, ustanova, pa čak ni muzej revolucije ne mogu više trajati na tim principima. Ovo je drugo vreme. Drugi ambijent. Od titoizma je, valjda, jedino valjalo uzeti pelcer prilagodljivosti “duhu vremena”, što je ostavljalo utisak “istrajavanja na našem putu”. Odnosno, lečilo utisak nepodnošljivog tumaranja čitavog naroda. Što god je moralo da se promeni, postajalo je “naš motiv” za unapređenje “našeg sistema”. Da li je takva istorijska mimikrija glupost ili nepodnošljivo licemerje sistema? Wegovo samopotkopavanje? Odgovor je možda u kontrapitanju: da li uopšte postoji sistem koji to tako ne radi? Šta podanici, i u demokratijama, misle o sistemu koji priznaje da je ništa i da ga kao glinu oblikuju spoljne sile, službe, spoljni interesi, pritisci? Pitanje održavanja osećaja dostojanstva društvene grupe (naroda, nacije) je pitanje smisla njenog opstanka. Teško da bi neko umeo racionalno da vam objasni šta je to “nacionalni ponos”, ali je nezamisliva nacija (i u evropskom i američkom kodu), ma koliko bila mala i realno neuticajna, koja će se odreći prava na tu iluziju.

Ipak, možda postoje dve činjenice nad kojima bi se povratnik Tito duboko ražalio. Dva stuba njegovog sistema su u dubokoj komi.

Dvadeset pet godina kasnije, Titova “radnička klasa” je toliko devastirane samosvesti da nije sposobna da organizuje normalnu proslavu 1. maja. Dešava se to u doba kada bi obeležavanje tog datuma moralo da bude mnogo više od ritualnog podsećanja na onaj događaj u Čikagu – kad su radnici objavili da kapitalistička eksploatacija mora imati granice. Taj čin je važan kao poslednja opomena i najava svih sredstava u odbrani golog života jedne velike društvene klase. Ostaci Titove “radničke klase” još nisu otrežnjeni za “odlučno ne”. Wihove organizacije i dalje izgledaju kao državni dekor (tako je to bilo u Titovo vreme), ali sad jedne drugačije države koja niti je napravljena kao “organ radničke klase” niti ima instrumente i namere da tu klasu i verbalno štiti.

U sličnom stanju gubitka orijentacije u vremenu je i Titov najomiljeniji državni instrument – vojska. Razbijena u paramparčad po bivšim republikama, unižena na svim nivoima i u procesu pretapanja u bezlične (gotovo bi se moglo reći paravojne) odrede koji će se – operisani od elementa vojničke časti u uzvišenoj službi odbrane zemlje, bez ideologije i jasne vertikale – u dalekim zemljama boriti za surove interese multinacionalnih korporacija. Slabe namere da se takvim misijama da moralni legitimitet nazivima peacekeeping ili human rights već su istrošene. Josip Broz, koji je voleo da bude maršal, ipak nije držao do tako ponižavajućeg internacionalizma.

Titoizam će dugo biti popularan u južnoslovenskim zemljama. Teško je zamislivo da u dogledno vreme to bude ozbiljan politički program. Ali ideja o pravu Južnih Slovena na samostalnost, između Istoka i Zapada, koja je starija od Tita ali koju je on dosledno gajio, jačaće u periodu novih integracija kojima se, naravno, pristupa krajnje neupitno. To sećanje na “izuzetno doba” može, takođe, kada oslabi nekritička propaganda kapitalizma isplivati kao prednacrt za sredstva nužne odbrane od surovosti tog društva.

Istorija se, valjda, neće vraćati. Jer, kako je rekao najveći učitelj levičara još u XIX veku, to se dešava uvek kao – farsa. Još jedna nam nije potrebna.