I čovek i delo

Evo reči, suze, koja će orositi lice svakoga ko ga je poznavao. Teško mi je da je izustim, nekmoli da se pomirim s njome – rastajemo se od Čede Mirkovića! A kod njega, pre desetak dana, ne beše ničega što je slutilo na trošni i propadljivi svet – ni u njegovoj uspravnoj gorostasnoj pojavi, ni u njegovoj plemenitoj reči, ni u utančanom književnom rezonu, ni u prirođenom kritičkom refleksu. Kao da reč smrt, ni izbliza, ne imenuje ništa od onog što je njena suština!

Bio je naš najotmeniji ministar kulture, najdinamičniji i najdostojanstveniji direktor Prosvete, najugledniji i najdosledniji novinski kritičar naših dana. Rečju – jedna od institucija srpske kulture. Opraštamo se od čoveka odmerenog stava, uzdržane i odložene dosetke, gipke i jednostavne misli, koji je najdelotvornije i najbolje godine svoga života dao srpskoj kulturi i srpskoj književnosti. I da je imao više duša i više volja, sve bi ih podario njima!

Bio je i čovek strasti i čovek mere. I melanholičan i sabran, i realan i snovit. Pomirio je dve reči koje su, ne samo u Srbiji, odvajkada, u zavadi – reč mera i reč strast. U njegovoj kulturnoj i književnoj misiji, po intenzitetu posvećenosti ljudima i poslu, bilo je nešto od onih verodostojnih zanosa sveštenoradnje i sveštenosluženja. Svojom nadahnutom književnom i kritičkom rečju, dugohod, onakav kakvim ga je Gospod dao, šarao je književnom Srbijom, spreman da registruje i najmanji šum i obodri svaki glas.

Imao je senzibilitet pesnika, refleks književnog kritičara, oštrinu zapažanja rasnog pripovedača. Bio je opčinjeni otmičar knjiga koji je verovao da nas čitanje vodi u nove i nepoznate krajeve, ali i otvara puteve ka nama samima. I da pisac ne piše da bi objavljivao, već da bi od sebe nešto otkinuo, overio i umnožio najbolji deo sebe. Niko nije, u naše vreme, s toliko vere i strasti, slavio savremenu srpsku književnost, svrstavajući je u jednu od najdinamičnijih evropskih i svetskih književnosti. Niko nije, tako neumorno a nenametljivo, senčio one nevidljive okvire koji omogućuju ulazak u svet knjige – i ljudima iz struke, ali i neukom i neobaveštenom čitaocu. U književnoj arkadiji uočavao je načela stvarnog sveta – književnost je smatrao objašnjenom i zgusnutom stvarnošću. A književno delo kao neponovljiv čin, novu realnost, savršen oblik, koji se ukazuje kao predmet upita i dvoumica, pa je u njegovoj naravi da priziva kritičku svest – kao što senka sledi svaki naš korak! Knjige koje je iščitavao, svakodnevno, jednako strasno i radoznalo kao da ih čita prvi i poslednji put, i svekoliko znanje o stvaralaštvu, smatrao je matricom u kojoj odlomci stvarnosti i lični doživljaji pokazuju unutarnju zakonomernost i pravi smisao. Suditi a ne presuđivati, iznalaziti u delu ono što je neuporedivo, jedinstveno, kritika lepote a ne kritika nedostataka – bilo je njegovo kritičarsko geslo. Nije bio strogi korilac, ali ni neumereni hvalitelj. Zato se i klonio kritike koja strasti stavlja iznad argumentacije i pre argumentacije, jer je verovao da se i najoštriji sudovi mogu iskazati bez žuči i uvreda.

Sada kada je kod pravednog Sudije, koji mu otvara dveri kroz koje gleda predele nebeske, pomislim, iz ubogosti naše zemaljske i podnebeske, nije li sve ovo jedan od onih njegovih snova koji se odmotava unazad – ili samo završna scena sna koja munjevito pravi sebi prizor. Privid koji će nas odvesti u, kako je znao reći, lekovito bogatstvo očaravajuće nepredvidljivosti. Ili će pre biti da mrak, još više mrak u mraku, nije neosvetljen prostor ili mesto pokriveno senkom već zahlađe zloslutica i zlosretanja.

Sada kada ga osvaja osvećujuća blagodat Božja, zahvalan sam mu za sve sate u kojima bejah privilegovan njegovom blizinom, prijateljstvom, uzbudljivom i duhovitom rečju, koja se rađala iznenada, kružeći oko teme, osvetljujući je verbalnim pljuskom, koji je dolazio u pravo vreme. I iznova vaskrsavala – kao verodostojni autograf, kao njegov otisak prstiju. Hvala mu za snagu i intenzitet bola na rastanku! Za snagu da se taj bol savlada. Hvala mu za kap melanholije koju smo, u minulom desetleću, delili pred neurotičnim, tek razlivenim, sivim akvarelom Belog grada, pred bezbojnim paklom stvarnosti, kontrolisanim užasom koji se kotrljao njegovim ulicama! Kidajući sebe, verujući da ima snage da ukroti neukrotivi unutarnji prasak, sklanjao se od otrovne nizine naše, opraštao sitne i krupne ljudske slabosti i pakosti, mala i velika izdajstva.

Sada kada je prestao da bude telo u prostoru i postao duša u večnosti moram reći – bio je veliki oganj koji se nije dao, prisilno, ugasiti! Srpska kultura, srpska književnost i srpski pisci godinama će i godinama oduživati svoj dug prema njemu. Neka mu je laka crna zemlja, neka Gospod podari mira duši njegovoj i mesta pravednog – i neka mu je večna hvala i slava!

Selimir Radulović