Estetika emocionalnog informisanja

Scena u jednom kadru od pet, šest sekundi – na početku treće trećine filma – predočava

glavnu junakinju u trenutku kada se, sama u bolničkoj sobi, nepokretna, priključena na aparate za reanimaciju, budi iz kome: otvara oči i magnoveno ustanovljuje bezizlaznost svog egzistencijalnog položaja. Čovek je usamljen u sopstvenoj nesreći i pred sopstvenom smrću – to shvatanje nas, dok gledamo ovo, prožima u jednom trenu, ne kao racionalni sud, nego kao osećanje strepnje, bez obzira na naše pojedinačne sposobnosti za diskurzivnu analizu. Kao što se životni prelomi događaju magnoveno, tako smo i u ovom filmu, trenutno i bez pripreme, suočeni sa prelomom u životu glavne junakinje: u prizoru koji nam je predočen nakratko, taman toliko koliko je potrebno da bismo primili informaciju – vizuelni impuls koji uzrokuje osećanje (strepnje). Tok našeg emocionalnog percipiranja, tada se, u hipu, menja od lagodnog i nonšalantnog ka ozbiljnom i tragičnom.

Ovoj sceni prethodila je scena u kojoj glavna junakinja, boreći se za titulu bokserskog šampiona i novčani iznos od milion dolara, po završenoj rundi u kojoj je porazila protivnicu, biva mučki oborena i, pri padu, vratom udara u stolicu u uglu ringa.

Dramaturgija ovog filma zasnovana je na tome da svaki kadar mora da bude nosilac jedne informacije koja uzrokuje nedvosmislenu emocionalnu reakciju. Ovaj majstorski recept dramaturške ekonomije dao je najbolje holivudske filmove, od “Kazablanke” do “Devojke od milion dolara”. Dobro skrojena holivudska drama jeste umeće preciznog udio-vizuelnog pobuđivanja emocija i njihovog slivanja u jedinstven kaskadni tok.

Junakinja filma, bokserka (Hilari Svonk), njen trener (Klint Istvud) i poslužitelj u bokserskom klubu (Morgan Frimen), ljudi izvanredne dobrote, suočeni su sa rđavim ljudima. Ovakva, manihejska podela, takođe iz prokušanog holivudskog recepta, data je smelo, bez ikakvog senčenja. Pokazujući, na primer, majku i sestru glavne junakinje – kako došavši da obiđu bolesnicu, najpre pet dana provedu u kupovinama i razgledanju metropole, a potom, kod bolesničkog kreveta pokušavaju da devojci preuzmu imetak, stavljajući joj olovku u usta kako bi potpisala dokument – autori filma prikazuju nam, u stvari, moralne monstrume. Postupak je izrazito oštar i vodi do groteske, ali autori su svesni da samo tako mogu da izazovu burnu emotivnu reakciju kod gledalaca, da proizvedu žudnju za osvetom i odmazdom čija je pozadina dubiozna. Ko od nas, u tom trenutku, ne bi likovao kada bi se ovoj užasnoj majci dogodila neka nesreća?

Po izrazitoj želji devojke, a protiv svoje volje, trener isključuje aparate za (re)animaciju. Ovde već uočavamo jedan socijalno polemičan ton koji se uključuje u aktuelnu diskusiju o pravu na eutanaziju. Publika je i na ovo vešto pripremljena jer je devojka, koja kontroliše samo vlastitu glavu, prethodno sebi pregrizla jezik: publika je videla krvave posledice tog mučeničkog pokušaja samoubistva te će usmrćivanje prihvatiti kao milost.

Proizvoditi informacije koje se bespogovorno otelovljuju u cirkularne emocije – to je dramaturški recept koji zaslužuje Oskara, jer je tu nagradu i proizveo. Ko, međutim, želi da o životu uvidi nešto što nije ni slutio, mora to da potraži izvan Holivuda.