Rumunija, uzvodno

Za poplave u srednjem Banatu mediji su javili da su “u defanzivi”. Da bi onda rumunsko Ministarstvo za životnu sredinu u utorak (3. maja) upozorilo da, zbog najavljene kiše, od srede do kraja sedmice postoji nova opasnost od poplava i na zapadu Rumunije. Tik uz Srbiju. Eto, i mi smo nekom Zapad.

Aktuelne poplave nastale su zbog topljenja snega na Karpatima i, inače, jakih padavina ove godine. Voda je potom s Karpata, preko Rumunije, stigla do Vojvodine i preplavila cela dva sela, Među i selo Jaša Tomić. Tamiš, pak, za sada miruje, dok se, svejedno, “energično dreniranje” vode, kako su ga krstili političari, svakako nastavlja. Ponekad potraje i nekoliko nedelja, nekoliko meseci u ravničarskim krajevima. Bez obzira na otvaranje novih prolaza između novonastalih lokalnih jezera.

Direktor Zavoda za uređenje vodnih tokova Instituta za vodoprivredu “Jaroslav Černi” mr Marina Babić-Mladenović prvo će nam reći da je u Rumuniji situacija daleko dramatičnija. Da je poplavljeno 80, 90 hiljada hektara teritorije sa 114 sela. I, da se to nije dogodilo njima, desilo bi se – nama. Naime, na području sedam županija u jugozapadnim delovima Rumunije gotovo sve veće reke napustile su korito. Stanje je izrazito teško u županijama koje se graniče sa Srbijom. Stariji Rumuni pričaju da takve poplave ne pamte već pola veka, kao i da je naročito gadno u zonama gde prolaze Tamiš i Brzava.

Prozivaju se vodoprivredne organizacije, ekipe za spasavanje, Ministarstvo voda. Ponegde je proglašeno i vanredno stanje. Na račun bivše rumunske vlade stavlja se i da novac namenjen uređenju voda nije “domaćinski” potrošila. Ali je, kažu dopisnici, vrhunac ironije upravo u tome što su županije koje su najviše investirale u vodoprivredu – najviše i stradale. Na Brzavi su, recimo, uredili nasipe uz levu obalu. Ali, voda se izlila na desnu stranu. Mnogi bedemi probijeni su zbog pogrešnog izračunavanja najviših kota.

I sistem za odvodnjavanje je zastareo, sve je izgrađeno još u vreme Austrougarske. Ovde ne treba zaboraviti da su ljudi iz Evropske unije pre dve godine upozorili da je zapad Rumunije u opasnosti od poplava.

To nije sve. Potprefekt Županije Tamiš, Zoltan Maroši, izjavio je da Srbi snose krivicu zbog težine posledica poplava jer, navodno, nisu poštovali sporazum o čišćenju korita reke Tamiš. Kaže, eksperti su obišli sistem u Srbiji i konstatovali da u Tamišu ima ostataka biljaka koje otežavaju prolaz nabujalih voda. Gospođa Babić - Mladenović, pak, smatra da su rumunski nasipi stariji, lošiji od naših. I da se Tamiš već drugi put od 2000. izlio.

Marina Babić-Mladenović kaže da su poplave prirodni proces i da je glavno pitanje intenziteta, a ne pojave poplave. Kaže i da najpre treba razlikovati dva termina: prvi su velike vode, ili poplavni talas, a što je prirodni fenomen koji nastaje zbog kiša, topljenja snega... “Drugi je termin – poplave, a one nastaju kada velika voda ispuni korito reke i izlije se iz njega. Delovi korita do nasipa se plave relativno često i služba za odbranu od poplava organizuje akcije da se voda i zaustavi na nasipima.” Do izlivanja vode, u područje koje brane nasipi, dolazi retko. Jedino ako nasipi popuste, budu preliveni ili probijeni. I tada služba za odbranu od poplava nema nadležnosti. Proglašava se vanredno stanje.

U našoj zemlji su se najznačajniji poplavni talasi dogodili na Dunavu 1965. godine (odbrana trajala tri meseca, da bi potom nasipi bili ojačani i negde dostigli i visinu od šest metara), na Tisi 1970, Savi 1974. i 1981, u slivu Morave 1965. i 1977, kao i na Vlasini 1987. godine. Danas je u Vojvodini, izgleda, samo Tamiš problematičan. Ali, to bi ipak moralo zajedno s Rumunima da se reši.

Reke u centralnoj Srbiji imaju veći podužni pad, tako da se izlivene vode kraće zadržavaju i ne prave toliki lom kao u ravničarskim krajevima. Zapravo, neke ravničarske države imaju čitavu statistiku o broju prodora nasipa i poplavljenih površina – po godini. Mađarska je, recimo, za tri godine, zbog poplava, izgubila 600 miliona evra. “Mi smo još i uspešni”, kaže naša sagovornica.

Vraćajući se dalje u prošlost, eksperti će vam reći da je Žabalj s lokacije uz Tisu preseljen na sadašnju lokaciju. Ne može se uvek rukovoditi devizom da treba pojačati napore da se smanji rizik od poplava, a poveća korist od reka. “Potpuna eliminacija šteta od nepovoljnih dejstava vode je nemoguća, već se teži njihovom razumnom smanjenju.” To bi valjda trebalo da znaju i vlasti u Beogradu, ukoliko imaju u vidu da smo na ušću dve reke.

Pomenimo zatim i da su postavljeni principi za zaštitu od poplava. “Najskuplji” je Beograd, “najjeftinija” su poljoprivredna područja. Interesantno je onda reći i da, pored Mačve koju ugrožavaju Sava i Drina, ni Novi Beograd nije dobro zaštićen, bez obzira na izuzetnu vrednost. Ako Dunav i Sava grunu, daleko bilo, postao bi lavor pun vode. Kažu upućeni.

No, da ne bi sve zvučalo balkanski tragično, iskustvo iz sveta, pa i bliskih evropskih zemalja, opominje i ukazuje da rizik od poplava uvek postoji, bez obzira na uređenost vodnih tokova. Broj žrtava i iznosi šteta od poplava u SAD daleko su veći od posledica bilo koje druge elementarne nepogode. Početkom 90-ih, u Americi su se desile katastrofalne poplave u vodoprivredno najuređenijim područjima u slivu reka Misisipi i Misuri. Najzad, srednjom Evropom su 2002. godine Vltava i Odra započele kontinentalni cunami koji, srećom, nije stigao i do nas. EU je tada osnovala i poseban fond za sanaciju štete u srednjoj i istočnoj Evropi, procenjene na 18 milijardi evra. Nakon ovog događaja, poplave su fokusirane kao jedan od najvećih problema u Evropi. Kompletno je izmenjena evropska politika u ovoj oblasti.

S druge strane, zna se da od nekih poplava nema odbrane, da se ne mogu praviti nasipi visine solitera.

Možda se treba navići na koncept “živeti sa poplavama”. Reč je o novom, integralnom konceptu zaštite od poplava, koji se uklapa u međunarodno prihvaćeni koncept održivog razvoja, a teži usaglašavanju zahteva zaštite dobara i ljudskih života i “ekološke” komponente, odnosno očuvanja, ponovnog uspostavljanja prirodnih funkcija i resursa plavnog područja.

Sirotinja plaća dvaput “Šta mi vredi ako moja kuća ostane, a sruše se sve oko nje? Zar bih mogla mirno da živim?” Na Veliki petak, Međa u Banatu okružena je vodom. Pašnjaci oko sela pretvoreni u jezero, na horizontu voda se spaja sa nebom, kuće brane sveže izgrađeni nasipi, u centru sela sve vri od vojske, kamiona, bagera i traktora. S jedne strane ulice dvadesetak ljudi tiho tovari pesak u vreće, pa vreće slaže u traktor – njima se nadziđuju nasipi. Sa druge strane centra grupa diskutanata, pristiglih u poplavljena područja sa svih strana, glasno kritikuje situaciju i u žaru borbe za istinu usaglašava stavove o tome ko je za sve kriv – ne mogu ni oni dva posla da rade odjednom: i da kritikuju, i da tovare vreće. U trećoj grupi, uplakana starica uspaničeno objašnjava kuda joj je utekla krmača i moli da je neko stigne, plaši se da će predaleko otići. Malo dalje, mlada predsednica sela Dragana Petković umiruje ljude koji strahuju da će se njihove kuće od naboja srušiti ako voda probije brane. U mesnoj kancelariji gvozdeni krevet, na sredini veliki sto okružen ljudima, za stolom inženjer Nikola Bugarski iz Javnog preduzeća “Vode Vojvodine” na velikoj mapi Banata obeležava mesta koja dodatno treba obezbediti. Dosta je 10 minuta sna “u jednom komadu”, kaže on, treba odbraniti selo, ne možeš u isto vreme i da spavaš i da budeš spreman da stigneš na mesto gde je voda do grla. Meštanin Veljko Prstojević ljuti se što novine i televizije ne pominju ljude iz vodoprivrede koji noćima ne spavaju, momke koji iz bagera i buldožera danima ne izlaze jer grade nasipe. Drugi meštanin – ne želi ime da mu pomenemo – kaže da poplave jesu zgodne da se njima malo popravi imiy vojske, i da su sela opkoljena vodom kao stvorena za posete brižnih političara. Bili smo i u Krajišniku. Slavko Romić, iz rukovodstva štaba za odbranu od poplava ovog sela, kaže nam: - Napravili smo jedan nasip, provizorno, da dobijemo u vremenu dok drugi izgradimo. Taman kad je voda probila prvi, drugi nasip bio je gotov, i selo je sad sigurno od poplava. Radenko Ivanović, bagerista iz zemunske “Galovice”, juče je čudo napravio: do ponoći je sam izgradio skoro kilometar nasipa! On i njegove kolege su junaci ove borbe sa poplavom. Oko Međe i Krajišnika bageri i buldožeri iz Požarevca, Ćuprije, Sremske Mitrovice, Smederevske Palanke, Zemuna... Ponekad se seobe mašina dešavaju u ponoć, a jednom je u tri posle ponoći bilo neophodno da se bageri i buldožeri presele na drugo mesto. U takvim prilikama nastupaju Dejan Babić iz Bečmena i Dejan Rihlik iz Boljevaca – tovare “ljute mašine” na specijalne kamione “Galovice”, i voze ih gde su najpotrebnije. - Ne plašim se, ali nije mi baš ni svejedno kad te grdosije tovarimo pod reflektorima, po blatu, i kad mala greška može da nas košta života. Noževi od bagera vire s kamiona po pola metra, opasnost uvek postoji, naročito kad je mrak – kaže Dejan Babić. A da li je do poplava moralo da dođe? Nije, kaže Nikola Bugarski: - Posle poplave 2000. godine, napravili smo strategiju odbrane od poplava. Predložili smo da se izgradi nasip od Begeja do Tamiša, i da je to urađeno nikad voda iz Rumunije ne bi mogla da dođe na našu teritoriju. Nažalost, država nije imala para. Sada će mnogo više novca da se potroši na odbranu od poplava i na saniranje štete. Tako je to: države su kao i ljudi – siromašni uvek duplo plaćaju, kaže jedan meštanin Međe. Dok Dragana umiruje ljude koji žive u zemljanim kućama, jedan meštanin joj kaže da je lako njoj kad ima novu kuću, od čvrstog materijala, kojoj ni voda ništa ne može. - Šta mi vredi ako moja kuća ostane, a sruše se sve oko nje? Zar bih mogla mirno da živim? – pita ga Dragana. Dolazi i starica, sa lepim vestima: - Vratila se krmača! Izgleda da je videla vodu, pa izvukla pouku – kaže baka, puna radosti. Svetlana Velimirović