Tužilac u odbrani

“Moramo se prisetiti šta se ovog januara desilo u selu Račak, gde su nevini ljudi, žene i deca odvedeni iz svojih domova u jedan jarak, naterani na kolena u blato i streljani – ne zbog nečeg što su uradili, već zbog toga ko su.” Ove reči Bila Klintona upućene predstavnicima svetskih medija izgovorene su 19. marta 1999. godine, pet dana pre nego što je počelo NATO bombardovanje.

Negde u maju iste godine, dok je bombardovanje još trajalo, Haški tribunal podigao je prvu od svoje tri optužnice protiv Slobodana Miloševića, ali tužioci su već tada donekle promenili službenu, NATO verziju događaja u Račku. (Po prvobitnoj izjavi Vilijema Vokera iz januara 1999, bio je to “masakr civila” kojima su srpske snage pucale izbliza, “u potiljak”.)

U dopunjenoj optužnici, koju Slobodan Milošević sada voli da naglas citira u haškoj sudnici broj jedan, gde mu četvrtu godinu sude za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, o Račku piše: “Na dan ili oko 15. januara 1999. godine, u ranim jutarnjim satima, selo Račak (opština Štimlje) napale su snage SRJ i Srbije. Posle granatiranja, snage SRJ i Srbije ušle su u selo tokom jutra i počele su pretres kuća. Seljaci, koji su pokušali da pobegnu od snaga SRJ i Srbije, ubijani su po celom selu. Grupa od 25 muškaraca pokušala je da se skloni u jednoj zgradi, ali su ih snage SRJ i Srbije otkrile. Pretučeni su i odvedeni na obližnje brdo, gde su ubijeni. Ukupno su snage SRJ i Srbije ubile oko 45 kosovskih Albanaca u Račku i oko njega.” U aneksu optužnice navedena su imena žrtava, među kojim su jedna žena i jedan četrnaestogodišnji dečak.

Bila Klintona to verovatno više ne zanima, ali Tužilaštvo Haškog tribunala ima razloga da bude zabrinuto najnovijim razvojem događaja kad je ovaj deo optužnice u pitanju. Slobodanu Miloševiću je izgleda pošlo za rukom da dokaže da se čak 30 imena sa spiska žrtava iz Račka nalazi na listama pripadnika ilegalne Oslobodilačke vojske Kosova u lokalnim policijskim izveštajima iz 1998. godine, što je morao da prihvati i tužilac. Prethodno je profesor Slaviša Dobričanin, bivši šef prištinskog Instituta za patološku medicinu, svedočio da žrtve u Račku nisu ubijene izbliza, već sa razdaljine od najmanje dva, a neke i do pedeset metara. Čak su i Miloševiću nimalo naklonjeni redovni posmatrači suđenja (poput Edvarda Čena, predstavnika nevladine organizacije Koalicija za međunarodnu pravdu, koja snažno podržava Tribunal) konstatovali da je optuženi ovog puta imao izvesnog uspeha u odbijanju konkretnih navoda optužnice, i da je, kao pravi advokat, ponudio alternativnu teoriju događaja u Račku, zasnovanu na dokaznoj građi, umesto svojih uobičajenih političkih govorancija i napada na NATO.

Ironijom sudbine, do preokreta je došlo “ljubaznošću” DŽefrija Najsa i Tužilaštva. Milošević je, naime, sticajem okolnosti saznao da se srpski policajac sa Kosova Dragan Jašović netom pojavio kao svedok optužbe na suđenju protiv Fatmira Limaja, povodom zločina u logoru u Lapušniku. Tužilaštvo je u postupku protiv Limaja koristilo izjave Albanaca koje je Jašović prikupio u istražnom postupku tokom 1998. godine.

Tužilaštvo je onda u slučaju protiv Miloševića pokušalo da ospori valjanost tih izjava, pa je u okviru tog predmeta DŽefri Najs iskoristio prolećnu pauzu na suđenju i poslao istražitelje Tužilaštva na Kosovo. Oni su se odatle vratili sa potpisanim izjavama Albanaca koji su se zakleli da je sve što su Draganu Jašoviću rekli u jesen 1998. godine bila laž iznuđena policijskom torturom. A kako pravila Haškog tribunala zabranjuju korišćenje dokaza iznuđenih kršenjem ljudskih prava, to je trebalo da zapečati sudbinu Miloševićevih dokaza. Tužilaštvo je tako došlo u situaciju da u slučaju Miloševića osporava verodostojnost sopstvenog svedoka kojeg je koristilo u drugom predmetu, onom protiv Fatmira Limaja.

Optuženi nije propustio izvrsnu priliku da poentira pa je uzvratio udarac zahtevom da se Dragan Jašović pojavi u sudnici kako bi sudije mogle da procene njegov kredibilitet kao policajca i svedoka. DŽefri Najs se tome žestoko usprotivio, ali su sudije presudile u korist Miloševića. Najs se našao u prilici da bira: ili će da ruši kredibilitet dragocenog svedoka u slučaju protiv Limaja i tako naškodi tom postupku Tužilaštva, ili će da dopusti da mu se sruši barem deo optužnice protiv Miloševića. Ne treba, naime, zaboraviti da je Tužilaštvo u postupku dokazivanja optužnice na klupu za svedoke izvodilo pojedince poput Šukrija Buje, komandanta OVK za Račak. Buja je 2002. godine pod zakletvom svedočio da je OVK zaista dejstvovao iz Račka, ali da se povukao pred napadom srpske policije i da su u selu, u času kad je u nj ušla policija, ostali samo seljaci. (Tu treba reći da je javnost u Srbiji u međuvremenu još jednom imala priliku da čuje za Šukrija Buju: posle 17. marta prošle godine, kada je uhapšen pod sumnjom da je organizovao napade protiv Srba i UNMIK-a u tadašnjim nemirima.)

Posle svedočenja Dragana Jašovića, Najs je zatražio da mu se, s obzirom na potencijalnu dalekosežnu važnost iskaza tog svedoka, pruže dve nedelje da pripremi unakrsno ispitivanje, no već je nagovestio da će nastojati da mu uništi kredibilitet kao policajcu koji je u istražnom postupku mučio Albance. Najs nije dužan da vodi računa o potrebama svojih kolega iz Tužilaštva u drugim postupcima pred Haškim sudom, ali mu svakako ne može biti prijatno da ih blamira i da škodi ukupnom kredibilitetu Tužilaštva. Tim pre što, kao prvo, nije lako naći svedoke protiv albanskih optuženika i tim suđenjima zbog toga ionako preti debakl (većina albanskih svedoka na procesu Limaju se ili već predomislila u odnosu na iskaz koji su prvobitno dali istražiteljima, ili se više “ne sećaju” detalja događaja).

Renomirani profesor međunarodnog krivičnog prava sa Univerziteta u Amsterdamu Goran Sluiter tada je rekao da je Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju živi dokaz da je potrebno da se Tužilaštvo prvenstveno usredsredi na to da dokaže krivicu optuženih, umesto da se bavi pisanjem “opsežne istorije sukoba”. Sluiter se tada dotakao ključnih slabosti tužilačkog dvojca Del Ponte – Najs, rekavši da su potrebne “kraće optužnice” i “manji broj svedoka”. Najs voli da kaže da se suđenje oteglo zbog poboljevanja Slobodana Miloševića, ali je još pokojni Ričard Mej u više navrata kritikovao Tužilaštvo što je insistiralo na čak tri stotine svedoka protiv Miloševića, čiji su iskazi “pojeli” tri stotine sudskih dana.

Ogroman broj svedoka, dabome, dolazi otuda što Tužilaštvo pretenduje da napiše istoriju čitavog konflikta, umesto da se usredsredi na dokazivanje lične odgovornosti optuženih. To je razlog što je Tužilaštvo u startu okrenulo protiv sebe javnost u Srbiji: u preširoko koncipiranim optužnicama, provincijskim instruktorima karatea pripisivana je motivacija etničkih čistača inspirisanih Memorandumom SANU. Da bi dokazalo Miloševićevu krivicu za rat u Hrvatskoj, Tužilaštvo je insistiralo na tome da se “zenge” nisu tajno naoružavale i pre izbijanja sukoba. Da bi dokazalo da su srpske snage u Račku pobile ljude koje su umesto toga mogle zarobiti, Tužilaštvo je unapred amnestiralo OVK. Za potrebe Miloševićeve optužnice, čak su i rane rušilačke albanske demonstracije iz 1981. godine u uvodnoj reči DŽefrija Najsa, u februaru 2002. godine, proglašene “ranim znacima entuzijazma za promene”.

U svakom slučaju, teško je preceniti važnost epizode Račak na suđenju Miloševiću, ne samo zbog toga što je “masakr u Račku” poslužio kao okidač za NATO intervenciju protiv Jugoslavije. Taj “masakr” je jedini zločin za koji su srpske snage na Kosovu optužene, a da se desio pre početka bombardovanja. Milošević, kao što je poznato, vodi bitku da dokaže da su se zločini, ako ih je bilo, zbili na terenu ili spontano, ili kao rezultat izolovanog zločinačkog delovanja pojedinaca, a nikada kao rezultat naređenja ili plana ili zavere rukovodstva, kao što se tvrdi u optužnici. Još je bitnije to što Milošević nastoji da dokaže da su se “snage SRJ i Srbije” (kako Tužilaštvo naziva srpsku policiju i jugoslovensku vojsku), suprotstavljale isključivo albanskim pobunjenicima i “teroristima”, odnosno Oslobodilačkoj vojsci Kosova, a nisu dirale albanske civile. “U tom smislu je ovo prvi put da je tužilačka verzija događaja stvarno osporena”, kaže Hajkeline Verijn Stjuart, holandska pravnica koja Miloševićevo suđenje od prvog dana prati za holandski državni radio. Tužilaštvo, naime, tvrdi da je cilj operacija srpske policije bio, ne da se zaustavi oružana pobuna OVK, već da se sprovodi kampanja terora nad albanskom populacijom, ne bi li ta populacija, zastrašena, sama sebe etnički očistila.

Nije zgoreg podsetiti da je, mnogo pre početka Miloševićevog suđenja, odmah po podizanju optužnice protiv Miloševića i generala za Kosovo, američki profesor prava sa Univerziteta u Čikagu i poznavalac Haškog tribunala Toni d’Amato primetio da “nije bilo ničeg nezakonitog u tome što se Srbija suprotstavljala gerilskoj taktici OVK i što je pripadnike OVK i njihove simpatizere tretirala kao ratne protivnike”. (Istom prilikom D’Amato je retorički upitao: Šta je, uostalom, Srbija trebalo da radi? Da dozvoli da OVK ubija srpsku manjinu na Kosovu?) NJegova je teza tada glasila da je bilo glupo od Tužilaštva što je Miloševića teretilo za ratne zločine na Kosovu. Zločini protiv čovečnosti, deportacije, da, ali ratni zločini, ne. Da bi bilo ratnih zločina, moralo je biti rata. Jedini rat na Kosovu bio je građanski rat OVK protiv Srbije. Građanski rat ide naruku odbrani, a ne optužbi. D’Amato je tada rezonovao da će odbrana, ukoliko suđenje ikada počne, o građanskom ratu govoriti što više bude mogla.

NJegova se prognoza obistinila. Predsedavajući sudija Patrik Robinson zabrinuto je pre nekoliko dana primetio da se Milošević koncentriše gotovo isključivo na Kosovo, iako je već potrošio trećinu vremena za izvođenje dokaza odbrane, upozoravajući optuženog da protiv njega postoje i daleko teže optužbe od onih za Kosovo. Mislio je, naravno, na optužbu za genocid u Bosni. Milošević ga je saslušao sa hladnom i nepomerljivom mirnoćom koju čuva za ljude koji ga ne mogu ni na šta naterati. On još nije ni blizu završio sa Kosovom, ni u Hagu. Tim pre što javnost u Srbiji tek počinje da fokusira pažnju na budućnost pokrajine.