Prvi amandman lorda Erskina

Voljom kalendara, ili voljom neke više sile, ovogodišnji Međunarodni dan slobode medija (3. maj) smestio se na idealnu sredinu između Uskrsa i Đurđevdana. To je, što se tiče novinarstva, a o slobodi već i da ne govorimo, ispalo simbolično: prvo vaskrsneš, pa se onda odmetneš u hajduke kako ti se ne bi desilo da ponovo budeš mrtav.

Jer, i novinare ubijaju, zar ne? Sudeći po televizijskim vestima o Danu slobode medija, koji je obeležen u čitavom svetu, ubistva novinara nisu isključivo ovdašnja specijalnost. Mada je naš problem posebno težak: nije se dogodilo da nekog srpskog ili crnogorskog novinara ukoka teroristički plaćenik Osame bin Ladena. Obično to učini neki tihi sused. Iz političkih razloga ili tek onako.

A oni koji čudom prežive, nastavljaju da traju pod stalnim pritiscima lokalnih moćnika, da budu izloženi atacima jurišnih omladinskih odreda, ili oštroj kritici neke krave sa lepim stilom iz Pariza. Sloboda medija je, kako vidimo, relativan pojam. To je nešto što će se, možda, ostvariti u doglednoj, neizvesnoj budućnosti. Do tada – neka bude ono što biti ne može, neka bude borba neprestana.

Simptomatično je, pak, da se ovogodišnje podsećanje na (za sada, još virtualnu) slobodu medija događa 215 godina nakon usvajanja Prvog amandmana, koji je, zajedno sa drugih devet, američki Kongres doneo 25. septembra 1789. godine, a tadašnje države-članice ratifikovale ga 15. decembra 1791. godine. Jeste da je ovaj amandman deo američkog sna, ali je, svejedno, univerzalne upotrebne vrednosti.

Reč je o neobično kratkom tekstu: Prvi amandman ima svega četiri reda. Ali, uprkos tome, on reguliše ogromno polje ljudskih i građanskih prava, od slobodnog izbora religije, do garantovanja zbora i dogovora. Deo koji se odnosi na medije kaže da Kongres, dakle zakonodavna vlast, ne može (i ne sme) donositi nikakve propise koji bi ograničavali slobodu štampe. Jasno. Ne tvrdim da kasnije, sve do ovih naših dana, nije bilo pokušaja izvršnih vlasti, poslovnih lobija i moćnih pojedinaca u raznim zemljama koji su pokušali da doakaju slobodi štampe i tako spasu svoje dupe. To ih je katkada skupo koštalo, ako se setite Niksonove sudbine: taj verovatno jedan od najboljih američkih predsednika u prošlom veku izgubio je, baš na osnovu Prvog amandmana, spor koji je njegova administracija pokrenula u cilju zabrane objavljivanja tzv. Pentagonskih papira u “Vašington postu”, a morao je da podnese ostavku na svoj položaj nakon što su dvojica novinara istog tog “Vašington posta” otkrila skrivenu pozadinu “afere Votergejt”. Ali, s druge strane, katkada se i mediji nisu provodili dobro kada uobraze da su slobodni, što je nedavno bio slučaj sa Bi-Bi-Sijem i njegovim istraživanjem samoubistva doktora Kelija.

Interesantno je, u okviru ove priče, podsetiti da je do praktične primene duha Prvog amandmana došlo baš u Engleskoj. Decembra 1792. godine u Londonu je održano suđenje u odsustvu Tomasu Pejnu, znamenitom bunyiji i revolucionaru, osnivaču dve republike, američke i francuske, pod optužbom da je, kao “opak, pakostan, brutalan i zlonameran čovek, pijani galamyija... više puta osuđivan, a aktivno je podržao i američku i francusku revoluciju”, napisao i objavio u novinama “neistinitu, buntovničku klevetu” kralja i Parlamenta.

Pejnov advokat lord Erskin, inače osoba u službi princa od Velsa, odbranio je optuženog baš po slovu Prvog amandmana, iako je teško poverovati da je uopšte znao za taj dokument. “Moj glavni argument jeste da je optužnica za buntovničku klevetu protiv Pejna neopravdana, jer krši jedno od bitnih načela engleskog Ustava – načelo slobodne štampe”, rekao je Erskin. Svoju odbranu Erskin je osnažio pozivajući se na pravo pojedinaca da slobodno govore i javno objavljuju svoja gledišta. Zašto? Zbog javnosti. “Javnost je, baš kao i kiseonik, prirodna potreba svakog pojedinca. Ukratko – vladanje nad jezicima, mozgovima i očima ne sme se dozvoliti.” Elem, gospodo – zaključio je Erskin – “sloboda štampe je prirodno pravo, od Boga dato i nepodložno zastarevanju. NJega ne sme pogaziti nikakva ovozemaljska sila, a pogotovu ne iskvarena vlast koja pokušava da spase vlastitu kožu. Pravo na slobodu štampe je politički adut u rukama pojedinca protiv vlasti.”

Gomila sveta koja se okupila ispred londonske Gradske većnice, skandirajući najpre “Smrt Pejnu!”, okrenula je kasnije ćurak i advokata dočekala povicima “Bog te blagoslovio, Erskine!” Iz njegove kočije ispregnuti su konji, pojedinci iz mase uhvatiše se za rudu da Erskina, kome lepe devojke mašu belim maramicama sa prozora, na rukama odnesu do advokatskog udruženja. Eto, tako je bilo.

Interesantno je da je Slobodan Jovanović, u svom znamenitom spisu o engleskom parlamentarizmu, ovu definiciju prihvatio u potpunosti, tvrdeći da je slobodna štampa jedan od stubova tamošnje demokratije. A predočeno suđenje Pejnu ima i danas jednostavno naravoučenije: sloboda štampe ne podleže nikakvoj zemaljskoj sili – pod uslovom da se nađe neko, poput Erskina, koji će imati hrabrosti da to kaže. Ponašanje svetine, londonskog puka, koji je Erskina nosio na rukama, jeste takođe nedvosmislena poruka: o sudbini štampe – koja je, da ponovim, slobodna – konačnu presudu mogu doneti samo njeni čitaoci.