Država kao makro

Zamislite sledeću situaciju: automobil koji se zaustavlja na Plavom mostu, prostitutku koja kroz odškrinut prozor ugovara cenu – 30 evra pola sata, 50 komplet (ma šta to značilo), a zatim ulazi na prednje sedište. Ništa neobično ali, ukoliko zakon o legalizaciji prostitucije prođe, scena se širi: ona seda i iz svoje tašnice vadi fiskalnu kasu, obračunava još 18 odsto na račun PDV-a i potom račun menja za uslugu. Ukoliko nije na vreme nabavila jednu od onih malih, za transport tako zgodnih kasa, klijent će uštedeti ne samo na porezu već će moći da zaradi i onih 500 dinara koje je zakon propisao za tužibabe.

A ko će to kontrolisati?

Država, smatraju predlagači zakona, jer će ubirati profit. To je najgore od svih mogućih rešenja, tvrdi Qiljana Raičević, direktor Sigurne ženske kuće, jer bi se u tom slučaju država našla u ulozi makroa.

Da bi situacija bila još apsurdnija svoj doprinos je dao izvesni Slavoljub Veljković, vlasnik noćnog kluba “Karibi” iz Paraćina, koji je, nastupajući u ime 160 zabrinutih vlasnika noćnih klubova i 2 000 potpisnika peticije za legalizaciju, izjavio: “Mi nismo makroi, mi smo trenutno na neki način makroi jer čim nema zakona o legalizaciji prostitucije mi smo kao neki svodnici. Ali, mi ne želimo to da radimo, želimo donošenje zakona, da radimo kao druga preduzeća, prodavnice, samousluge, fabrike, da devojka bude zaposlena, da ima radni staž, penzijsko i socijalno osiguranje. Isto kao i u svim drugim ustanovama, da se zna kome ide prihod, a on nije mali. Radi se o 1,2 ili 1,3 miliona evra.”

Prema važećim zakonima, svodnici i makroi odgovaraju za krivično delo, dok se prostitutke kažnjavaju prekršajno. A prema svedočenju sudija, obično se sve završi na prostitutkama i kazni do (najviše) 30 dana jer one nikada ne otkrivaju svoje gazde (“Ne znam ko je, drugarica mi je preko poznanice ugovorila posao”), a policija do njih teško stiže jer su deo organizovanog kriminala. I onda u toj i takvoj situaciji 160 vlasnika noćnih klubova ili “svodnika” kako su se sami nazvali, javno istupi i zatraži ne samo legalizaciju za prostitutke, već i za sebe, i to ne ovde u žabokrečini u kojoj se ništa ne može pokrenuti, već direktno u Strazburu pred Međunarodnim sudom za ljudska prava, a pravosuđe im jednostavno ne može ništa. “To što oni kažu ne znači ništa. Da bi se neko kaznio moraju da postoje dokazi”, kaže za NIN advokat Milenko Radić iz Fonda za razvoj demokratije.

“Tragično je što su inicijativu za legalizaciju prostitucije u Srbiji podneli vlasnici barova. Licemerno je da su baš te osobe tražile legalizovanje prostitucije, čime se potvrđuje da prostitucija postoji u Srbiji i da su nadležni s tim upoznati kao i oni koji bi to trebalo da kažnjavaju. Poslodavci brane dobro razrađen posao i nemaju ništa protiv da se u to umeša i država i da uzme deo profita”, kaže Raičević (“Danas”).

Dobro, malo su povukli za nos pravosudni sistem, ali su izneli i nekoliko primamljivih argumenata: žele da plaćaju porez, da državi pruže na uvid to polje rada, da devojkama obezbede socijalno ali i redovnu lekarsku kontrolu i da legalno obogate ovu zemlju. I kod ovog poslednjeg se ne šale jer, prema podacima koji dolaze iz sveta, dobri odnosi države i najstarijeg zanata na svetu i te kako su napunili mnoge državne kase. Recimo, u Sloveniji, gde je prostitucija legalizovana, radi 1 400 prostitutki, a godišnja zarada se procenjuje na 10 miliona evra. U Švedskoj (prostitucija nije legalizovana, ali se prostitutke ne kažnjavaju) pripadnice najstarijeg zanata zarade više nego fabrike automobila „Volvo” i „Saaba” zajedno. Amsterdam (u Holandiji je prostitucija legalizovana) je svakog meseca bogatiji za 80 miliona evra koji u gradsku kasu stižu na ime poreza od 40 000 registrovanih prostitutki.

Ako je verovati svetskim medijima lascivne sadržine, Srbija bi imala velike šanse, jer se na Internetu mogu naći mnogi tekstovi u kojima se tvrdi da Beograd zauzima treće mesto u svetu “po kvalitetu seksualnih usluga koje pruža” i da zaostaje samo za pomenutim Amsterdamom sa izlozima u kojima se umesto dobrih cipela nalaze dobre prodavačice ljubavi iz Bangkoka u kojem se na svetlećim reklamama, kao na jelovniku, može pročitati spisak usluga koje registrovani bordel pruža. Nejasno je da li su autori tih tekstova imali u vidu “hajat” dame koje za ogromne cifre rade i bez kondoma ili Ibarsku magistralu na kojoj češće rade žrtve trgovinom ljudima nego profesionalne prostitutke, ili i jedne i druge, što je učinilo da Beograd postane tako živopisan i primamljiv za korisnike prostitutki. To možda i ne bi bilo bitno da vlasnici barova nisu svima bacili u lice da žele legalizaciju. A ako je dobiju onda će stvari izgledati malo drugačije (bar bi trebalo) i taj folklorni i malo perverzni ovdašnji atribut bi mogao da nestane. Jer, teško je zamisliti prostitutku koja bi, kao u Holandiji, morala da se kontroliše jednom nedeljno na polne bolesti, da za bilo koje pare pristane na seks bez prezervativa i osudi sebe na prevremenu penziju u slučaju da ginekolog tako odluči. Na drugoj strani, teško je zamisliti i da bi se ponovio slučaj Ukrajinke, koja je bolovala od side, sifilisa, hepatitisa C i tuberkuloze, i koja je izazvala paniku ne samo u Mostaru, gde je umrla, već i u Beogradu, i drugim mestima u kojima je pružala svoje usluge, ostavivši iza sebe neutvrdljivi broj žrtava, među kojima nisu samo korisnici njenih usluga, već i njihove žene, ljubavnice, prijateljice...

Tako nešto ne bi nam bilo strano, jer bi Srbi koji se hvale da su jeli uz pomoć escajga u srednjem veku, mogli da se podiče i Pravilom o regulisanju prostitucije koje je doneo ministar Milutin Garašanin još 1881. godine, na temelju Zakona o uređenju sanitetske službe i o čuvanju narodnog zdravlja u Srbiji. Garašanin je postojanje prostitucije prihvatio kao neminovnost, ali je nametnuo veoma teška pravila: rigorozne lekarske kontrole, potpunu izolaciju za prostitutke, koja je išla do toga da su na kućama morale da spuštaju roletne i da vrata drže zatvorena 24 sata, kao i ograničenje “bluda” na registrovane javne kuće. O izlaženju na šetalište prostitutke su mogle samo da sanjaju.

Naravno da takav zakon danas ne bi mogao da prođe, ali bi legalizacija pod veoma preciznim uslovima mogla da donese višestruku korist. Međutim, sudeći po onome što smo do sada čuli od predlagača, takve preciznosti nema. Ukoliko bi zakon bio usvojen u ovoj formi imali bismo sledeću situaciju, koju tumači Milenko Radić:

“Legalizacija znači da se neke delatnosti obavljaju u skladu sa propisima. Kod nas postoji Zakon o klasifikaciji delatnosti koji je obavezujući i po njemu svaka delatnost na teritoriji Srbije mora imati svoju šifru. To znači da bi posle legalizacije i prostitucija dobila šifru, a prostitutke bi na legalan način ostvarivale prihod, plaćale bi porez, imale socijalno osiguranje...Takvo lice ne može biti u neravnopravnom položaju u odnosu na druga lica i u slučaju da nema posla ili da ne radi, moralo bi da dobija odgovarajuću nadoknadu. Takođe, propisi kod nas i u inostranstvu nalažu da kada ima više onih koji traže posao nego što ima posla, nezaposlenima može da se ponudi prekvalifikacija ili posao u nekoj drugoj delatnosti, a ako odbiju, na Birou ili Tržištu rada ih skidaju sa liste."

Konkretnije, ako bi prodavačica u robnoj kući izgubila posao i dugo bila na Birou, a svojim, recimo, vizuelnim karakteristikama je pogodna za radno mesto prodavačice ljubavi, mogla bi da dobije nalog da se bavi prostitucijom jer je to legalna delatnost. Da li je to moguće?

“Moguće je ukoliko bi se legalizovalo na način kako je sada zamišljeno. Zato je neophodno da se pre legalizacije utvrde brojni elementi, a za to je potrebna malo šira javna rasprava”, kaže Radić.

Izvesno je da vlasnici noćnih klubova u Strazburu neće postići ništa jer nisu iscrpli sva pravna sredstva u Srbiji, a i niko van ovih prostora (bar za sada) ne može da naloži legalizaciju, ali su bar malo uzdrmali javnost i otvorili neku vrstu rasprave.

Predsednik skupštinskog odbora za ravnopravnost polova Lejla Ruždić smatra da postoji mnogo razloga “za” (zdravstvena zaštita žena) i malo više “protiv” (makroi bi od prodaje ženskog tela izvlačili najveću korist). Ženska sigurna kuća je izričito protiv ideje o legalizaciji, ali se zalaže za dekriminalizaciju prostitutki i švedski model po kome se kažnjavaju korisnici usluga i makroi. Mnoge nevladine organizacije za ženska prava se slažu sa ovim stavom i smatraju potpuno neprihvatljivim “legalizovanje prodaje sopstvenog tela”. Na Internetu postoji nekoliko portala sa otvorenom raspravom na ovu temu, ali se razlozi “za” i “protiv” malo razlikuju. Recimo, omiljeni razlog “protiv” je činjenica da “ono što nije zabranjeno nije ni seksualno stimulativno”. Međutim, veoma često se jedan isti razlog pojavljuje i u funkciji “za” i u funkciji “protiv”, a to je trgovina ljudima. Veliki broj ljudi misli da bi legalizacija prostitucije zaustavila trgovinu ljudima i da bi se presekao lanac uvoza Rumunki, Moldavki, Ukrajinki..., dok su ostali više pri mišljenju da bi legalizacijom trgovina samo dobila na ubrzanju, jer bi se glavni organizatori (bilo prostitucije, bilo trgovine) legitimno obogatili i značajno proširili svoju moć.

Šta je bliže istini, pitali smo ASTRU, organizaciju za zaštitu žrtava trgovine ljudima.

“Trgovina ljudima nije samo u svrhe seksualnog iskorišćavanja osoba, postoji radna eksploatacija, trgovina ljudskim organima, lažni brakovi... I u zemljama u kojima je prostitucija legalizovana trgovina ljudima postoji. A ako pogledamo Srbiju, pitanje je da li smo mi sada u stadijumu da tako nešto možemo da kontrolišemo i da budemo sigurni da se zakon sprovodi. Zato mislim da je daleko važnije da se bavimo uzrocima prostitucije nego legalizacijom. Mi smatramo da svaka žena ima pravo da raspolaže svojim telom, ali su važni uzroci zbog kojih prodaje svoje telo. Zalažemo se za dekriminalizaciju i za to da se prostitutke ne kažnjavaju”, kaže Aleksandra Jovanović iz ASTRE.

Postoji još nešto, stav je Milenka Radića: “Ko želi da se bavi tom delatnošću može da je legalizuje, a posrednici ne mogu u ime štićenica da pokreću neki postupak. To što su pokrenuli ne znači ništa, oni gledaju svoj profit koji im je daleko bitniji od zaštite devojaka. Predlog zakona moraju da daju oni koji se bave tom delatnošću.”

E, tu nastupa problem. Dok se sva zainteresovana i nezainteresovana lica bave predlogom i njegovim posledicama, prostitutke ćute. U jednoj blic-anketi koju je NIN sproveo pozivajući devojke koje se putem oglasa reklamiraju po mnogobrojnim časopisima kao “iskusne maserke koje zadovoljavaju svaku fantaziju”, legalizacija nije dobila baš visoku ocenu. Osim spuštanja slušalice ili prigodnih uvredljivih reči, mogli su se čuti i odgovori tipa “ne pada mi na pamet da mi porodica otkrije fiskalne račune” ili “šta će mi to, već radim na drugom mestu, a neću da me niko kontroliše ili da mi otvara zdravstveni karton”.