Seks, sloboda i rokenrol

Ostaće upamćen zbog razuzdanih erotskih poskočica i seksualnih asocijacija. Oni koji vole kafane, znaju da je autor kultne narodne pesme “Voljela sam, voljela” (Hanka Paldum). A, evo, Milić Vukašinović (55) ponovo je u centru pažnje zbog promocija budućih koncerata “Bijelog dugmeta”.

- Odavno postoji ideja da se “Bijelo dugme” okupi i napravi megakoncerte, ali Brega nije bio spreman. Po mom mišljenju, sve ono što je radio posle nije ni blizu onog s “Dugmetom”. To je bila najveća muzička euforija u Jugoslaviji.

GOČ BUBANJ: Imao sam malo godina kad sam prvi put otišao u cirkus i doživeo zaljubljivanje. Curica u kratkoj haljinici jahala je konja. Jao, razboleo sam se, dobio temperaturu, tri dana nisu znali šta mi je. Smišljao sam situacije, priče, ljubavni film: ja i ta devojčica, koju više nikad nisam video. Sa 12 godina izbacili su me iz osnovne škole zbog duge kose i lošeg vladanja. I neopravdanih izostanaka: počeo sam da sedim u baru s prijateljicama noći. Ostaješ do šest ujutro, kako u osam da ideš u školu? Svakako, ne može se biti roker ako te ne izbace iz škole. Tamo sam bio glavni a onda sam shvatio: jao, ja na bini, tek onda će me juriti devojčice!

Rano detinjstvo proveo sam u Peći gde je moj otac radio kao sudija. Slušajući goč bubanj, u mene je ušao ritam. Sećam se da sam ga imitirao udarajući po praznoj kanti. Kasnije, kad smo se preselili u Sarajevo, okupe se klinci oko prazne buradi, a ja bih udarao dok su svi sedeli i slušali, kao koncert. U stvari, svi smo tako ušli u muziku. Ja to zovem magijom života. Iste stvari oko tebe, ista situacija, samo si ti doživeo magiju – odjednom, kao u holivudskom filmu, živiš drugi život. A svirački nerv, to je čist božiji dar, to se ne uči u školama.

Počeo sam da sviram u bendu starijeg brata. Jednom se nije pojavio bubnjar i ja sam uskočio. Početkom šezdesetih teško je bilo imati prave bubnjeve. U Vatrogasnom domu našli smo veliki bubanj, činele koje vise na kanapu, i doboš bez stalka, držao sam ga između nogu. Svirali smo na igrankama: raja pleše, ono, gledanje s devojkama. Mnogo je lagodnije biti bubnjar: ostali moraju da gledaju u svoje instrumente, a kad se pojavi dobra ženska, ti si joj prvi dao znak.

Sa 13 godina već sam svirao u baru hotela “Evropa”; tamo nisu bile profesionalne prostitutke, to je bilo u komunizmu, ali bile su rave. Moje upoznavanje sa seksom išlo je preko tih žena. Da ne ispadne da sam plaćao! Ne, ja sam se čak i zabavljao s jednom. Bio im je interesantan dečko bubnjar! A bio sam i sladak, ko lutka sam izgledao.

HARD ROK: Na prvoj gitarijadi u Sarajevu moja grupa je pobedila, u “Oslobođenju” je izašla slika: bubnjar na rukama obožavalaca. Od zagrebačkog yez časopisa dobio sam ponudu da odem u Zagreb i školujem se, a potom da me pošalju u Grac, na Yez akademiju. Ma kakvi! Ja sam imao problem i sa običnim školovanjem. Magija rokenrola vezana je za slobodu. Tada sam bio u grupi “Čičak”, gde smo svi pevali. Tako smo skidali “Bič bojse” da, kad zatvoriš oči, misliš da je u pitanju ploča. Fenomenalne su bile te igranke u Sarajevu, sve do 1968. kad sam napunio 18 godina.

Svirali smo u Dubrovniku, tu sam upoznao jednu debelu Engleskinju. Imala je mnogo ploča i gramofon na baterije, što je bilo pravo čudo. Tako sam čuo “Teniz after”, “Blek sabat” i “Krim”. Jao, to je za mene bilo šokantno. Tad sam shvatio: to je to! Nema prevare, svi izvanredno sviraju. Totalno sam se zaludeo teškim rokom: verno sam kopirao rifove i pravio stvari. Svi su mislili da je to moje, samo sam ja znao istinu. Zato sam kasnije ostavio bubanj, i otišao u London. Jer, taj zvuk potiče od načina života. Ja nisam imao nikakav doživljaj, samo sam svirao, ganjao ženske i zezao se. A trebalo je da kažem nešto o životu!

LONDON: Brega je svirao u “Kodeksima”, i oni su, te ‘68. svirali u Dubrovniku. Mi na terasi, oni u baru. Jedno veče napio se vlasnik nekog kluba iz Italije, i pozvao ih na Iskiju, mondensko ostrvo, a oni su pozvali mene. Otišli smo, i odmah dobili nogu. Bila je stravična konkurencija, sto grupa čekalo je u redu. Ostali smo bez kinte, gotovo da nismo imali da jedemo, pa smo svirali na mafijaškim svadbama u Napulju. Ko u filmovima: ruralne face u crnim odelima. Gazda restorana očito samo pere novac: nigde gosta, sa plavušom sedi u dnu bašte, a mi im sviramo “Larinu pesmu”. U Sarajevo smo se vratili kao progresivni hard rok trio “Mića, Goran i Zoran”. Bio je to nukleus budućeg “Bijelog dugmeta”.

Svi bubnjari su obično zajebali školu, nikad neće biti odlikaši, a ko guzi ribe iz “Plejboja”? Samo odlikaši! Znači, jedini način da i mi učestvujemo u tome, jeste da dobro navežbamo bubanj. Učinio sam to i otputovao u London.

Otišao sam u najjaču kuću, EMI. Stao sam na recepciju i rekao da trebam urednika Pitera! Valjda su mislili da smo neki rod, pa su ga pozvali. Piter je odmah video da se zajebao – uvalio sam mu demo trake. Ali, bio je fin, uzeo ih je i rekao da sačekam. Kad ih je čuo, shvatio je da praktično još nisam kročio u London. Prijateljski me je posavetovao da dođem za šest meseci! Pa, dotle ću umreti od gladi, a da se vratim, nije dolazilo u obzir. Javio sam se na oglas za pranje suđa. Onaj sunđer kod mame, to je meni bilo najodvratnije dirnuti rukom – fuj! Ali, nužda zakon menja. Radio sam na crno – po 16 sati prao sam suđe.

Imao sam hranu, iznajmio sobicu i kupio gitaricu za pet funti. Mnoge moje pesme su baš tada nastale: posle 12 sati pranja suđa, kad udariš bilo koji akord, izađe pesma. Najdivnije su bile svirke po noćnim klubovima: slušao sam Garija Mura i Rorija Galagera, i seo za bubnjeve mog idola Yinyera Bejkera (Krim). Skočio sam na njih i svirao, sve dok me nisu bacili u raju. Posle sam radio u legendarnom “Hard rok” kafeu dve godine. Gore restoran, dole ogroman frižider s namirnicama, to se samo nosi dole-gore. I danas je to jedan od najboljih restorana: 10 konobarica, “Plejboj klub”, a na 200 metara hotel “Hilton”. “Zečice” samo ogrnu bunde, i dođu da jedu. I ja zaboravim zašto sam došao u London! Maznuo sam kasirku, ne znajući da se verila za gazdu. A ona se zaljubila u mene. Momentalno sam dobio nogu, kad je ovaj to saznao.

ČIZME ZA DUGME: Vratio sam se 1974. Prvo sam svirao sa “Indeksima”, pa sa “Dugmetom”, ali u glavi sam imao “Vatreni poljubac”. Iz Londona sam doneo silnu rokersku garderobu, sa kojom smo se slikali: trapez pantalone i čizme sa platformom. Nisam imao toliko čizama, pa su moje odneli obućaru, da im uradi iste. S obzirom na to da su veoma teške, koža mora da bude baš meka, ali obućar ih je napravio od tvrde kože – jao muke! Toliko su izranjavali noge, posle su samo u japankama mogli hodati.

Sećam se kad je Brega molio jednog, koji je bio glavni za “Šlager sezone”, da učestvuje. Ma, kakvi, rekao je taj, morate da svirate još dve godine, da dostignete kvalitet “Indeksa”! Brega ode i snimi pesmu “Kad bih bio bijelo dugme” za “Diskos” iz Aleksandrovca.

Shvatio sam da je pojava “Dugmeta” početak našeg rokenrola. Hop-cup, poskočiću, to je naš mentalitet, naša postavka mozga – autentični rokenrol. Korišćenje folka? Pa, normalno, i Brega i ja smo u detinjstvu slušali narodnu muziku, imali smo je u malom mozgu, pa zašto je ne bismo koristili? Godine 1976. zamenio sam na bubnjevima Ipeta Ivandića. Radili smo treći album “Eto, baš hoću”. Ne samo ja, mnogi smatraju taj album najzrelijom pločom “Dugmeta”.

VATRENI POLJUBAC: Bregina vizija je bila: Jao, da mi je napravit' pjesmu, da bude hit i da se proda! I nije prezao ni od čega. Moja vizija se razlikovala. Ja sam, jebiga, prao suđe, da bi ta melodija bila apsolutno moja. Kad smo imali hit “Sinoć u inat ljubio sam drugu”, basista je podigao ruke i počeo da loži publiku, umalo nije dobio nogu. Alo, mi sviramo, nismo na bini da bi nam publika pevala refren!

Pesma “Doktor za rokenrol” momentalno je postala himna rokera, i odredila mesto meni i “Poljupcu”. Sledio je singl “Navrat-nanos i na svoju ruku”, pa dupli album “Oh, što te volim, joj”. I umesto da odmah krenemo na turneju, samo smo odsvirali nekoliko koncerata. Nismo shvatali zakone šou- biznisa. Imali smo hitove, svi nas traže – ali, zašto bismo svirali kad nam se ne svira?! Zaradili neke pare: joj, ajmo se zajebavati! Bili smo ono, kao “Seks pistolsi”: hteli da snimaju filmove o njima, a oni se raspali, onaj zaklao devojku... Dobro, mi nismo klali, ali je naša ideja zaista bio rokenrol. Sećam se hale “Pionir”, vrište devojke, i, šta? Sad treba da idemo negde gde nema takve vriske, i rasvete!? Koji će nam to!

Pa, mi smo ime dan-danas! Najvrednije kod “Vatrenog poljupca” je to što su mnogi počeli da sviraju kad su nas čuli. Shvatali su da ne moraš da budeš fenomenalan gitarista, ne moraš da poznaješ sve one kvintne krugove... Sve su to pesme od tri akorda. Sviram jednostavne rifove da bih više mogao da gledam devojke! Nažalost, taj hevi metal, pa treš rok, isprofanisali su pravi hard rok! Poslednja velika rok grupa bili su: “Gans en' rozes” – pesme, zvuk, rifovi, imiy! Metaliku nikad nisam mogao da smislim – jebote, koncerti na koje dolaze samo muškarci! Od toga treba bežati!

HVALA KAFANI: Nisam ni znao ko je Hanka Paldum. NJen muž je radio u “Sarajevo disku”, i čuo “Volio sam, volio”, pesmu koju sam usput iznedrio. Provalio je da je to narodna pesma, kao što jeste. Tvrde da sam s njom uveo rokenrol u narodnu muziku – to je laž! Nikad nisam koristio distorzičnu gitaru, nikad, jer to je kič. Uzeti gitaru i rokati s njom u narodnoj muzici, to je budalaština! Samo sam pojednostavio narodnu pesmu, konkretizovao tri akorda i ritam.

Znao sam šta će ta pesma da uradi. Kao što bih se svaki put naježio kad bih je svirao, isto će osetiti svako ko je bude čuo. Dao sam joj pesmu, i rekao: Evo ti pesma koja će razvaliti Jugu! Ja sam je na koncertima izvodio u hevi zvuku. Ja kad bih kihnuo sa Hankom, to je bio hit. E, onda je ona zajebala posao, samo jednom izjavom: Nikad nisam pevala u kafani! Kao prvo, to je značilo da je počela da peva u narodnoj biblioteci, drugo – da u kafani sede yukci i papci.

Kafana je narodna muzika, i Ceci sam to rekao: Nemoj se zanositi, postala si Ceca zato što si pevala “Pustite me da ga vidim”, kafanski hit! Pa, dođe šljaker i zbog te pesme popije platu. Nijednu medijsku buđevinu, koja mu se svaki dan plasira, on neće da poruči u kafani!

Kad iz tebe izađe predivna arija, to samo može da bude Božije delo. Ta kreativna žica javlja se samo kad si u direktnom odnosu sa životom. Konformizam i sigurnost nisu preporučljivi. Posle te prve ploče sa Hankom zaradio sam milion maraka. Razmišljao sam: prva ploča, prvi mačići se u vodu bacaju! Iha, biće toga! Još dve fenomenalne ploče uradio sam s njom, ali ta njena izjava je drastično smanjila tiraže. Doduše, kad imaš toliko para, samo voliš razvrat, blud i uživanja. Ne možeš da pišeš tužne pesme, kad imaš milion maraka!

POSLEDNJI MOHIKANAC: Ploča “Kao nekad” izašla je posle petogodišnje pauze, uoči samog rata, i odmah je potonula – krenule su granate, ljudi se ubijaju... Sad, ja treba da palim iz Sarajeva, jer moj život je vredniji!? Svaka kafa na Baščaršiji, svako druženje, deo su moje ličnosti. To sam ja, moje pesme su takve. Da li moj život više vredi jer sam talentovan? Molim? Pa, svi su za nešto talentovani! Tri godine nisam video pare: stvari iz kuće trampiš za hranu i cigarete. Naš pas je sedam dana umirao jer je pojeo drvca, od gladi.

Nisam mogao da pevam. Jednom sam, sa muzičarima koji sviraju stare sefardske pesme i španski melos, otišao u Komandu grada. Bile su i dve ženske, pa je to bilo interesantno Unproforovim oficirima. Naravno, kad danima ne jedeš, stomak se odvikne od hrane. E, sad, mi došli tamo, sve se kupa u svetlu! U sali ogroman švedski sto, nema čega nema. Kao fatamorgana. Odmah su muzičari poleteli na hranu, a ja za šank. Pitam: Može jedan viski? Barmen kaže: Za muzičare nema ograničenja! Kontam: možda će sve ovo da nestane u trenutku, rat je?! Sljuštio sam bocu “Danijelsa”, za minut. Sad, treba svirati, muzičara nema? Svi povraćaju u VC-u, nisu navikli na obilnu hranu. Kad se napijem, obično nađem najvećeg i najzajebanijeg tipa, pitam ga: Je l’ si ti to jak, matere ti? Događalo se da sam zbog toga dobijao batine. Meni je tu najzajebaniji bio komandant Subiru, seo sam mu u krilo, uhvatio ga za okovratnik i pitao: Je l’ si ti to jak, matere ti? Odmah su skočili legionari, dobio sam nogu. Šefu benda su rekli: Nemojte više da dovodite onog!

Dve godine trebalo mi je da povratim veru u ljude. Posle onog što si video, ne možeš se zanositi slikom: čovečnost, humanost... Čuo sam preko nekih da Ceci trebaju pesme, da joj se sviđa ono što sam radio s Hankom. Beogradska produkcija je razvaljivala čitav rat u Sarajevu. Slušale su se Ceca i Dragana. Dakle, došao sam trbuhom za kruhom, onda su me novinari otkrili, bio sam u “Maksoviziji”...

Ne osećam se kao poslednji Mohikanac! Bez obzira što su se raspali sistemi vrednosti. Ja znam da svaki klinac koji napuni 14 i digne mu se, mora da sluša rokenrol! Jer, to je jedina muzika koja može da otvori vizije. Ja sam budući predvodnik te generacije. Svaki klinac kome se regularno diže i koji drka, mora da voli “Vatreni poljubac” i mene, jer sam lik koji zrači slobodom i erosom – željom za životom.