Gužva u art-bioskopu

Sluša li iko? Ovo nije pitanje koje muči većinu najčuvenijih zapadnih književnih autora, jer njihova opažajnim senzacijama nabijena literatura mahom počiva na detaljnim opisima cepelinskih nesreća koje se iznova proživljavaju u slonj motion-u, ili joj okosnicu čine porodične dogodovštine i otkrića dobro skrivanih porodičnih tajni. Ti pisci nemaju problem. Problem imaju veliki romansijeri. Od njih se očekuju stvarna dostignuća, velika dela, oratorijumska po zamahu; tehničko savršenstvo se podrazumeva. Takvi pisci moraju sebe da potčine delima i sami sebe ubede da je ono što upravo nameravaju da predoče svetu zapravo i jedino što uopšte vredi slušati. Oni sami moraju verovati u priče.

Svetislav Basara je Srbin. Verovatno ne biste čuli za njega čak ni da ste poreklom iz nekadašnje Jugoslavije i da živite u LJubljani, Zagrebu ili Sarajevu, budući da nijedna od dvadesetak njegovih knjiga nije prodata u više od nekoliko hiljada primeraka, a sve su ih izdali mali izdavači u Beogradu, Užicu i Banjaluci – u Srbiji i u srpskom delu Bosne – oni kojima je knjižarstvo u stvari glavni posao, ali umeju da se late i objavljivanja knjiga. Tako funkcioniše izdavaštvo na Balkanu i u velikom delu Istočne Evrope: ono uglavnom živi od entuzijazma, kao da je u okasnelim noćnim polemikama za kuhinjskim stolom skovan neki neverovatni plan za objavljivanje dela namenjenih publici koju čine samo komšije i suzaverenici. Logika ovakvog poslovanja sasvim je jednostavna: nema potrebe za senzacionalnom pričom koja bi se mogla prodati širokim masama čitalaca, svako je na neki način u igri, svi se poznaju. Time se bar u izvesnom smislu mogu objasniti izrazito postmodernističke odlike najvećeg dela balkanske proze tokom 80-ih i 90-ih godina. Angloamerički realizam neće nikada podstaći tako žive razgovore; ovde su referentni okviri južnoamerički i evropski. Piscu koji sedi u sobičku iza velike dvorane nije problem to što ga niko ne sluša, već to što su ljudi koji ga slušaju toliko blizu da on gotovo može da ih dodirne: gužva i šum publike u nekom art-bioskopu ili avangardnoj galeriji, posetioci u crnim rolkama i kišnim mantilima odišu izvesnom rafiniranošću.

Od svih Basarinih romana najmanje je nepoznata Fama o biciklistima (1988) što bi se moglo prevesti kao “Frka ili halabuka oko biciklista”. Kada sam počeo da prebirem po stranicama knjige da bih dokučio o čemu je ta fama, ispostavilo se da srpski razumem mnogo manje nego što sam mislio; knjiga je zapravo zbirka apokrifnih rukopisa kojih su se u izmaštanim bibliotekama dokopali fiktivni naučnici; ima tu Frojda, “Slučaj Ernesta M” (njegov neobični kompleks neminovno vodi do nadvojvode Ferdinanda, a verovatno i do Sarajevskog atentata) ali i Dojla – Poslednji slučaj Šerloka Holmsa (odgonetka zločina zavisi od kretanja velosipedista po Londonu). Tu je mnoštvo dijagrama i jednačina, napomena o izgradnji vavilonske bolnice, ali i zaključni spisak članova tajnog društva biciklista koji obuhvata – ovde navodim samo meni poznata imena – Mirču Elijadea, Bohumila Hrabala, Ežena Joneska, Edija Merksa, Slobodana Miloševića, Gavrila Principa, Jozefa Škvoreckog, Cvetana Todorova i, sasvim zbunjujuće, Aleksis Karington iz Dinastije. Sva ta imena mnogo kazuju onima koji znaju. Tu je još i komplikovana zavera po kojoj su rozenkrojceri ili masoni ili Illuminati svuda oko nas, što odgovara i talismanskoj privlačnosti tajnog spiska i njegovoj zadovoljavajućoj proizvoljnosti. Kada je objavio Famu o biciklistima Basara je zaista našao svoje čitaoce, makar i da su oni bili sasvim odabrani. Dok je, međutim, pisao svoj prvi roman Kinesko pismo, u poslednjim godinama Titovog života, nije mogao biti tako siguran da će naći publiku. Delo je objavljeno u Beogradu 1984. godine a sada smo dobili engleski prevod. “Zovem se Fric” – tako počinje Kinesko pismo. “Juče sam se zvao drugačije. Danas se zovem Fric. Nemam ništa da kažem.”

Možda bi ovde valjalo da zastanemo i zamislimo Svetislava Basaru kako u nekom trenutku seda za sto, odlučivši da napiše roman. Prsti su mu nepomični na tastaturi pisaće mašine. Papir je prazan. Užasno mu je potrebno da zna šta da kaže. Sve je moguće. I evo, pojavljuje se rečenica. “Sedim u sobi i pokušavam da otkucam stotinak strana svoje priče.” Dosad je sve istinito. Basara je, međutim, paralisan bezgraničnošću mogućnosti koje se otvaraju pred njim. Od njega se ništa ne očekuje: nema publike koja vapi za njegovim potezom, niti ikoga ko bi mu rekao šta da piše ili ga upozorio da je ono što namerava da izmisli možda unapred osuđeno na neuspeh. Jedino što može jeste da piše ono u šta je siguran. A jedina stvar u koju je sasvim siguran u ovom kontekstu – u ovoj sobi, koja mu je katkad pribežište, a katkad tamnica – jeste da je seo za sto i da pokušava da piše. I sledi ono što se događa kada čovek može da čuje samo vlastiti glas: gubi se perspektiva, sve postaje iskošeno. “Oko mene se, naizgled, ništa ne događa. Ipak, nije tako. Događa se toliko toga: srce kuca, krv cirkuliše, bubrezi kako-tako prečišćavaju krv, Zemlja se okreće (gotovo da me hvata vrtoglavica) a spušta se i noć. Nešto mi neprestano kuca u lobanji.” Pošto nema ničeg da mu skrene pažnju, sve što čuje ponovo odjekuje u njemu; beli zidovi rezoniraju. “Imam fiks-ideju da sam postao prevelik za sebe: kao da sam unutra neuporedivo manji od zapremine svog tela.” Pogađa ga sva ta pometnja oko prostora koji zauzima i vlastite rasplinutosti. To racionalno dezorijentišuće osećanje mudro se kombinuje sa onim na šta nas knjiga neprestano podseća: reč je o izmišljenom liku, liku koji je istovremeno veći i manje realan od samog života.

Međutim, Fric ili “Fric” nije potpuno sam. Posećuju ga tajanstvena dvojica i on počinje da piše prema njihovim uputstvima. “Nije bilo reči o tome šta treba da pišem. Ali postavili su mi rok. Rekli su: ‘Doći ćemo uskoro’.” Nije potpuno jasno šta oni traže od njega, priznanje, ili možda kakav račun. Vraćaju se. Stižu pisma nečitkih potpisa i preteća. Fric najveći deo vremena provodi u svojoj sobi. Ima napade panike; njegova majka, preplašena, dolazi da vidi šta se s njim događa, zaštitnički je nastrojena. On ponekad izlazi: odlazi u šetnju, seda na klupu, odlazi da obiđe prijatelja, patologa u prosekturi koji je i zadivljen i deprimiran zbog leševa koje pregleda. Posećuje ili izgleda kao da posećuje osamnaestogodišnju zelenooku devojku koja živi na spratu i zove se Maja ili možda Moira. Ona čarobno svira na klaviru i možda je sudijina ćerka; spava sa neznancima u parku i piše mu pisma na ružičastom papiru u kojima mu kaže da je isekla vene na rukama. U jednom se pismu potpisuje kao Ćijang Ćing; možda je Kineskinja. Fric razmišlja da li da prikuca svoju ruku na sto za kojim sedi, da ga ruka ne bi udavila. Policajcu kaže da se zove Salajdin Bejs. Možda je u crkvi sreo devojku, crkvenjakovu ćerku ili možda špijunku koja je na sebi imala haljinu od blistavih šljokica, zvala se, može biti, Luna ili Nataša i podsećala ga je – ili ga je možda mogla podsećati – na njegovu devojku iz mladosti, da je tu devojku kojim slučajem imao. NJegova sestra se udaje za sina kasapina preko puta, Fric zeta zove Mongoloid. Svojevremeno je Fric radio – seća se, ili misli da se seća, ili kaže da se seća – kod nekakvog upravnika zoološkog vrta koga je ubila izraslina u glavi. Pre toga je radio u memljivoj radnji za nekog promašenog Jevrejina sa prugastim pantalonama i tri zlatna zuba, koji nije govorio jidiš i umro je od tuberkuloze.

Fricove izmišljotine su patološke, ali su one, kako se čini, istovremeno i način da se odbrani od dublje patologije. Jedan od razloga zbog koga pisac poput Basare bira preterivanje u fiktivnosti svoje fikcije, neprestano dovodeći u pitanje iluziju time što nas podseća da sve to piše neki čovek koji sedi u nekakvoj sobi, jeste totalitarna država u kojoj, kako kaže, živi, koju on i njegovi suzaverenici odbacuju, ali koju istovremeno vide i kao asertivnu laž vlasti. (Basara je inače član jedne umereno nacionalističke političke stranke i ambasador je Srbije i Crne Gore na Kipru.) Kinesko pismo zapravo je proizvod etičkog uverenja da ni fikcija nije bezbedna, a Fric svojoj sestri drži predavanje o disidentstvu. “Naučili su nas u školi: Dunav se uliva u Crno more; Bukurešt je glavni grad Rumunije, Mon Blan je visok toliko i toliko. Neka se drzne neko da ustvrdi suprotno. Završiće u ludnici. Niko ne proverava da li je baš tako.”

Na srpskom, baš kao i u drugim slovenskim jezicima, u jeziku svakodnevice postoje dve reči za ono što je na engleskom story: priča i istorija. Kada Fric kaže da pokušava da napiše svoju “priču”, on pri tom ne misli da kaže kako namerava da isprede priču onako kako to čine romansijeri, već hoće da zabeleži činjenice, u onoj meri u kojoj može sa sigurnošću da ih navede. Nevolja je, međutim, u tome što su činjenice nekako klizave i izmiču mu pa on ni u šta ne može da bude siguran. U društvu u kome misli da živi, sve što se kaže može biti plod fikcije. Istovremeno mora da bude oprezan: možda ga prate. “Zidovi moje sobe načuljili su uši i prisluškuju šta govorim.” Pomislili biste da će ova paranoja odagnati strah koji smo videli na početku, Fricov strah da je u gluvoj sobi: ipak, nije nemoguće imati oba ta uverenja i straha istovremeno, ne isključuju se oni međusobno. Fric se pita postoji li on uopšte, ali se isto tako pita nisu li ulicama data imena mrtvih samo zato da bi se ušlo u trag živima. Na pitanje da li iko sluša nema zdravorazumskog odgovora: Ili niko ne sluša i onda se svetom krećete kao duh, ili su svuda unaokolo špijuni. A možda je i jedno i drugo. Tek, sve je krajnje sumnjivo.

Ništa što se događa u Kineskom pismu nije sigurno i bezbedno. Negde na izmaku druge trećine knjige Fric saopštava da su mu majku oteli trgovci belim robljem. Vodi neugodni razgovor u policiji. Vraća se kući da bi utvrdio kako se majka vratila: trgovci belim robljem pogrešili su adresu.

Na prostoru od svega nekoliko strana Basara uspeva da uvede novu, potpuno pomerenu podradnju da bi je potom mirno ugušio. Tu vidimo sve poznate mehanizme fikcije u potpuno neprikrivenom obliku, pisac nam je ogoleo sve mađioničarske trikove prikazujući ih kao varke, što oni zaista i jesu. Srešćemo još mnogo sličnih poteza, kao što je onaj kada se dvojica neprestano iznova pojavljuju, a ti njihovi neočekivani ponovni dolasci predstavljaju onaj neophodni obrt koji bi u “realističkom” romanu bio uvod u pojavu novog lika. Ili, Fric, upravo otpušten iz bolnice, ima idiosinkratske teškoće u hodanju, što je piščev omaž Beketu; jedan deo svoje priče Fric zapisuje na kolenima na klupi u parku, što je omaž Hamsunu; dvojica stranaca dolaze iz Kafke, što je, doduše, nešto manje suptilno. Fric je zapravo zbir različitih razvojnih koraka koji počinje Dostojevskim i njegovim junakom Zapisa iz podzemlja, a završava se Beketom.

Basara je ovde definisao ono što je najosnovniji i najmoćniji od svih pokretačkih mehanizama umetničke proze – to je narator-posmatrač koji istovremeno sam sebe posmatra i koga razjeda sumnja. Postoji ovde, međutim, i jedan problem, problem koji on, zbog svoje posvećenosti i predanosti, ne može da izbegne: taj njegov specifični amalgam fiktivnih usamljenika nema ničega stvarnog od čega bi mogao da se ogradi; za razliku od drugih, on nije plod situacije, već je rezultat piščeve odluke. Fric je očajan zbog beskorisnosti knjiga, njihova jedina svrha jeste da dozvole autoru da preživi pakao sopstvenog života a da to ne oseti na sopstvenoj koži. On pokušava da se suprotstavi nestajanju tako što netom otkucani rukopis prska krvlju iz rupe koju je izbušio zaoštrenom olovkom na svojoj slepoočnici; mrlje od krvi predstavljene su crnim tačkama između slova u štampanoj knjizi.

Ako odbijete da vas priče ponesu i uvuku u sebe, onda je jedina priča koju pouzdano možete da ispričate – i da je uvek iznova pričate – ona koja će reći da vi sve to izmišljate. Pitanje koje je Basara zaboravio da postavi glasi: ko priča njegovu priču? Mogao je u sebi samom sebi da nađe mogućnost da to bude neko drugi – čak i bez samozavaravanja. Kako je Lorens Olivije svojevremeno rekao Dastinu Hofmanu, “A zašto ne biste samo glumili, dragi moj momče?” To je dobar savet. Neko možda i sluša.

(London, Revienj of Books)

Piše: Daniel Soar, urednik u LRB