Alternativna pedofilija

Roditelji dece koja idu u Osnovnu školu “Jovan Dučić” u Beogradu, možda su prošle nedelje i pročitali fotokopirani isečak iz novina o opasnosti pirsinga, bušenja tela, a okačen na ulaznim vratima škole. Ove nedelje, pak, saznali su da su – bez njihovog znanja – tela njihove dece čak i slikana za potrebe kartoteke privatne klinike “Ecim” koju je, zbog propusta u radu, ministar zdravlja Tomica Milosavljević upravo zatvorio.

Posle nedavnog slučaja otkrivanja takozvanog prvog lanca pedofilije, odnosno slučaja fotografija seksualno zlostavljane dece starosti od jedne do devet godina, čijeg je mladog kolekcionara iz Šapca zapravo FBI pronašao, i prilikom ovonedeljnog slučaja iz beogradske škole podigla se larma oko moguće pedofilije. Brzo je počela istraga i MUP je takođe brzo utvrdio da nije reč o dečjoj pornografiji, pedofiliji, niti o trgovini ljudima, kako je u početku pretpostavljano. Deca nisu slikana gola, niti je prvi doktor iz “Ecima” snimke nosio na Kosovo koje je, prema podacima Ujedinjenih nacija, teritorija broj jedan za trgovinu ljudima (fotografije, inače, nisu retkost u medicini, iako, naravno, treba da služe samo lekarskoj, stručnoj evidenciji).

Ispred škole su u utorak popodne bili roditelji koji su se nasumice okupili. Nije bilo nikakvog zbora, nikakvog roditeljskog sastanka, nikakvog školskog odbora. “Ma, to je strašno što nam rade s decom! Kako ih, bre, nije sramota da ih tako zloupotrebljavaju, da nas i ne pitaju za dozvolu da ih pregledaju? Možemo mi da proverimo i u domu zdravlja imaju li predispozicije za šećernu bolest!”, viče mlada majka, čije je prvo dete, učenik trećeg razreda, takođe imalo susret s “japanskim” kristalnim prizmama i slikanjem za kartoteku krajem aprila.

Direktorku nismo zatekli u školi. Nije bilo nikog drugog do veoma obaveštenog domara i tetkica koje su, predostrožnosti radi, zaključavale vrata čim zvono odzvoni i tako školu štitile gotovo kao od terorista. Nije bilo ni učiteljice koja je prisustvovala pregledima, niti nastavnika fizičkog. Od nastavnice srpskog izvukli smo jedva strah i mahanje dnevnikom dok je govorila da nema ovlašćenja da priča na aktuelnu, veoma važnu temu.

Odosmo do dvorišta. Tamo smo, iza jednog ćoškića, sreli nešto starije učenike koji se, baš kao i mlađi na koje smo naleteli, nisu previše uzbudili zbog činjenice da im je neko nedozvoljeno kontrolisao zdravstveno stanje. Više im je izgleda prijalo što se podigla prašina oko njihove škole i što je, verovatno, bilo više materijala za šuškanje kako na časovima, tako i na odmorima. “Ne znam... Prvo su nam nastavnici rekli da sve to ništa nije tačno. Onda su nam posle rekli da ima tu neke istine i da nije trebalo da se pregledaju đaci. Šta znam, valjda ništa loše nisu uradili.”

Gde je puklo? Šta je puklo? Ministarstvo prosvete i sporta izdalo je saopštenje povodom testiranja dece na rano otkrivanje dijabetesa, u kome se navodi da ukoliko roditelji nisu obavešteni – a nisu – školski odbor treba da podnese zahtev za smenu direktorke. Zahteva ministar Slobodan Vuksanović. “Ministarstvo principijelno uvek daje saglasnost na kontrolu zdravlja dece u školama. Međutim, za poštovanje propisa i celokupne procedure odgovorni su direktor i rukovodstvo škole. Jedan od uslova za svako zdravstveno testiranje dece jeste i saglasnost njihovih roditelja.”

No, ako već znamo da je MUP obelodanio i da je osoblju klinike, mimo zakona i propisa, naših i međunarodnih, odobren pregled učenika, kako onda ministar prosvete ne može da smeni direktorku? Kako je došlo do toga da je, bez znanja Ministarstva zdravlja, dozvoljeno da se u jednoj osnovnoj školi sprovodi testiranje alternativnom japanskom metodom, uprkos tome što je naš sistem zdravstva nije odobrio? Kako onda samo školski odbor može da smeni direktorku? Snosi li samo ona svu odgovornost ako su već prekršene i odredbe međunarodnih instrumenata kojima je pristupila SCG?

U Srbiji ne postoji zakon koji bi se bavio alternativnim metodama lečenja, čak ni onim koje su u svetu priznate. Ne postoji ni telo za zaštitu dečjih prava, kome roditelji mogu da se žale. Pravnici ujedno sumnjaju da se do pravnog zadovoljenja, bez obzira na kršenja prava i dece i roditelja, veoma teško stiže. Jedino se roditelji/staraoci mogu obratiti zdravstvenim nadzornim organima koji kliniku mogu kazniti sa 10 000 dinara zbog neovlašćenog vršenja pregleda. Pregleda privatne klinike koji je, pri tom, još bio i besplatan. Kao neki eksperiment da su obavljali.

U međuvremenu, vredni MUP, zajedno s inspektorima ministarstava zdravlja i prosvete, tržišnom i sanitarnom inspekcijom, proverava rad i metode koje nisu priznate u zvaničnoj medicini. Jer, kako je izjavio ministar Milosavljević, “ne možete vi ući i vršiti sistematski bilo kakvom metodom koja nije dozvoljena, propisana, odobrena, a nije u ovom slučaju, bez obzira na to što je ona neškodljiva i neinvazivna. To prekoračuje posao bilo koje ordinacije, pa i ove”.

Pod pitanje se uzgred stavlja i stručnost lekara ordinacije, dovodi se u sumnju i jesu li direktorka i klinika u nekom dosluhu, najzad: zašto je ministar prosvete dao saglasnost/stavio potpis na papir koji je poslala direktorka? Puno je pitanja, istraga je u toku. Znači, ništa zasad. Svi ćute. Dok ne progovore, i izgleda dok se ne slomi neko koplje između Ministarstva prosvete i Ministarstva zdravlja, stradaće, uglavnom, nervi roditelja oko hiljadu dece. Valjda će onda ipak neko i shvatiti da je za zdravstvenu kontrolu pre odgovorno Ministarstvo zdravlja. Pre nego Ministarstvo prosvete koje, rekoše, saglasnost na kontrole daje rutinski. Majka će svejedno primetiti: “Mene baš briga ko će da odgovara, ko je kriv i kako će se završiti, kad su već dopustili da do ovoga dođe.”