Prodali bi i pokrov sa majke

Kako će priču DŽemsa Harfa, idejnog tvorca naše nesreće, da “progutaju” ljubitelji “slobodnog” sveta, demokratije, istine, pravde i ljudskih prava sasvim je nejasno, ali s obzirom da se radi o totalnim zavisnicima zapadne laži, verovatno će jaki mehanizmi samoobmane učiniti svoje, kao i dosada, jer kako bi prosečan razum mogao da poveže najgnusniju trgovinu i laž sa slavopojkama o Zapadu, sa kojima su nas oni koji su oduvek “znali o čemu se radi” zasipali decenijama.

Nedavno smo, iz “Zidojče cajtunga”, imali prilike da se upoznamo da u Americi postoji firma MPRI, čija je delatnost, sasvim bukvalno, RAT. Čak su i kancelarije nazvane po rodovima vojske. Nadalje, Nemci pišu, a -“Glas” prenosi, da je MPRI devedesetih, u građanskom ratu, dakle ni u kakvoj agresiji Srbije, obučavao hrvatsku vojsku, koja je proterala ili ubila veliki broj Srba.

Dakle, firma za rat postoji, ratovi se uostalom i proizvode da bi takve firme radile, a pošto je to njihova osnovna delatnost, niko se i ne čudi niti istražuje šta će one, recimo, u Hrvatskoj. Važno je samo da se besprekorno obavi posao za koji su oni dobro plaćeni, niko i ne pita kojim novcem, na način koji odavno nije viđen, sasvim profesionalno, što će reći brutalno. A naša vlast, umesto da je po katalogu naručila to i to, sada se bakće sa zaštićenim svedocima koji, gle čuda, tvrde da su se Srbi zajedno borili i pomagali jedni drugima, da su finansirali njihovo preživljavanje inflatornim novcem i još koješta. Dakle, izgleda da je sasvim prirodno i logično da registrovane i ovlašćene firme rade svoj posao, a siva ekonomija rata, gde se ubacuju i mešaju zemljačka pomoć i solidarnost je nešto vrlo sumnjivo i krajnje nepoželjno u tržišnoj ekonomiji i mora se kao takvo suzbijati svim sredstvima.

Umesto da je za rat angažovan MPRI ili konkurentska firma, a za satanizaciju protivnika “Rader & Fin” ili neka slična po gnusnosti, tvrdilo se sasvim besmisleno da će istina pobediti sama od sebe, uopšte ne shvatajući da se istina kupuje po katalogu, naručuje se rat potrebnog obima, instalira se vlast po želji, i svega ima samo treba da se plati. A da se moralo platiti, moralo je. Imalo je para, pojele su ih ale. Sredinom devedesetih smo po 12 sati bili u mraku, neko je izvezao struju, uzeo pare, a te su pare, da je bilo pameti, trebalo da budu utrošene za kupovinu naklnonosti, vojne pomoći lobiranje i slično, ovako živeli smo kao pećinski ljudi. A zašto? Zato što je neko uzimao pare, a pravedna stvar je ionako, besplatno, uvek trijumfovala, sama od sebe, još od starih Rimljana.

Podsetimo sa samo kako je Šaćirbegović naučio puno iz srpske istorije te je “oružjem” vojvode Dobrnjca tako mnogo uradio za bošnjačku stranu. Kako su bogato i sadržajno naši neprijatelji dočekivali strance, mirovnjake, koji su ipak samo obični činovnici u svojim zemljama, sa fiksnom platom, od koje teško da mogu da izdržavaju ženu, a kamoli ljubavnicu, razmaženu decu ili da sebi priušte neki veći luksuz. Pare su išle na kupovinu svih i svakoga ko je bio potreban, kupovalo se što parama, što poklonima, što Šaćirbegovićem. Slično je rađeno i na Kosovu, gde se odavno shvatilo da Zapadu treba droga i novac, a Štajnerova ženidba je samo lep primer koji pokazuje kako se dobro radi za nacionalnu stvar kad se spoji lepo i korisno.

Zemlja nam je ojađena, pare su uludo potrošene. Dobrnjac izgleda nije ostavio potomke u Srbiji, samo smo kukumavčili i cinkarili jedni druge, a umesto povoljnog opšteg položaja, dobili smo malu, “odabranu” grupu “biznismena” i buljuk sirotinje. Umesto da smo potrošili novac da spasemo narod i smanjimo žrtve, dozvoljeno je neljudima da na našoj nesreći zidaju dvorce sa bazenima, da umesto razglednica skupljaju stanove od više stotina kvadrata, da voze kola od više desetina hiljada evra, da se brčkaju u đakuzijima, da letuju na Sejšelima, da decu školuju na skupim inostranim školama.

Drugi neprekidno rade u svoju korist, a na našu štetu. Hrvatska angažuje poznatu advokatsku kuću iz Amerike da stavi zabranu na “odmrznuta” sredstva SCG u SAD, razmišlja o Šarengradu. Bosna je angažovala strane stručnjake oko tužbe protiv SCG za genocid. Kosovo i Tirana, vidimo i dalje, sa “Rader & Fin-om” dovršavaju poslove oko nezavisnosti. A šta radi naša država? Luta! Najskuplje je ne trošiti novac na te stvari i čuvati ga ili ga nekome gurati u džep sa jalovom nadom da će istina sasvim besplatno izaći na videlo. Neće! Zar to i pored svega nije jasno, a izgleda da nije.

Dragan Vidaković,
Prilike