Špijuni na srpski način

U jednome će se Goran Petrović, bivši načelnik RDB-a i Službe za informacije i dokumentaciju Ministarstva spoljnih poslova, složiti sa Radosavom Tepavčevićem, višim samostalnim savetnikom u Prvoj upravi BIA: naše bezbednosne službe gotovo da ne sarađuju. I to se odražava na celokupno naše stanje.

- Kod nas je to pitanje države. Crna Gora ima svoje zakone, ekonomiju, svoju granicu, policiju pa i službu. Mi imamo ove preostale službe, od kojih neke pripadaju državnoj zajednici a neke Srbiji. Zato, dok ne rešimo pitanje države u kojoj živimo, nećemo moći ni da ostvarimo sistemsku saradnju službi na valjan način, tvrdi Petrović.

O svemu ostalom, naročito kada je reč o Sokratu, Petrović ima drugačije mišljenje no Tepavčević. Štaviše, Petrović ima ozbiljne primedbe na Tepavčevića i tvrdi da je ovaj u noći između 4. i 5. oktobra 2000. godine, na osnovu naredbe Živadina Jovanovića, tadašnjeg ministra spoljnih poslova, vršio opsadu SID-a, kako bi uzeli novac i uništili dokumentaciju:

- Problem je bilo pismo predsedniku SRJ koje je uputio Bora Milošević, ambasador u Rusiji, za koje nisu znali kome da ga daju, jer je u to vreme Koštunica već bio predsednik, ali DOS još uvek nije uzeo vlast. U SID su se zabarikadirali Zoran Popović, načelnik jedne od direkcija sa još nekoliko ljudi. Tepavčević im je isključio struju i vodu, a onda je zvao Vlajka Stojiljkovića da mu ovaj odobri specijalce. Telegram je ipak na kraju odnet Koštunici. Koliko znam, Tepavčević je imao nameru da karijeru okonča u diplomatiji. Čak se zanosio idejom da ode na mesto drugog čoveka ambasade u Londonu ili misije pri Ujedinjenim nacijama u NJujorku. Ali, kako su ova predstavništva pripala crnogorskim kadrovima, drugi čovek u njima je trebalo da bude jak diplomata iz Srbije i on tu nije mogao da upadne. Onda je konkurisao za Indoneziju, ali kako nije položio strani jezik za administrativno osoblje, odbijen je. Zato je njegova priča istup jednog ostrašćenog čoveka.

Ipak, optužba prethodne garniture u MSP-u da je dopustila da na neka važna mesta u ambasadama i konzulatima odu ljudi koji su imali veze sa stranim obaveštajnim službama je teška...

- To je šuplja priča, puna fraza. Suština je Služba bezbednosti i njena uloga u Ministarstvu spoljnih poslova. Po pravilu, trebalo bi da se bavi kontraobaveštajnim radom i fizičkom i tehničkom zaštitom DKP-a i zaposlenih u njima. Ona je uništena i poodavno se ne bavi kontraobaveštajnim poslom. U maju 2002, zbog zahteva Ministarstva finansija, oko 80 odsto zaposlenih u ovoj službi je dobilo otkaze. Danas SB nema zakonske, tehničke niti kadrovske mogućnosti da se bavi kontraobaveštajnim poslom. Poražavajuće je ali i tačno da ova vrsta zaštite praktično ne postoji.

Da li se SID i SB (obaveštajna i kontraobaveštajna služba Ministarstva spoljnjih poslova) bave proverama ili to radi samo BIA?

– Podaci dolaze uglavnom iz BIA. Naravno, pitanje je kako će neko u SB pročitati ono što šalje BIA. Onaj ko je koristio jezik iz Miloševićevog vremena to radi samo na jedan način. Doduše, ima tu i tamo podataka koji imaju veliku težinu. Ne bih mogao sada govoriti preciznije o tim slučajevima, jer više nemam podatke pred sobom. Možda su u pitanju dva ili tri slučaja.

A optužbe protiv lidera DOS-a?

- Govoreći o vlasti koja je smenila Miloševića, javna je tajna da je sve urađeno uz svesrdnu pomoć Zapada. Svi lideri opozicije su do 5. oktobra bili pod tretmanom RDB. Koštunica kao “američki špijun”, Mihajlović kao “britanski”, Đinđić kao “nemački”. Ali, to ne znači da su svi ti ljudi špijuni! Kad vi tražite neku proveru RDB-a, oni vam pošalju to što imaju. Što ipak ne znači da su u pitanju suve činjenice. Đinđić je, recimo, zbog svog dobrog znanja nemačkog jezika i školovanja bio obrađivan po toj liniji rada. Sve su to bili povodi da bi u Miloševićevom režimu služba nadgledala lidere opozicije.

A jesmo li mi zaista toliko bezbednosno interesantni koliko obično verujemo da jesmo?

- Sada više ne. Kada dođe do smanjenja kadra u nekom sektoru za Balkan, recimo u Stejt departmentu ili nekom drugom ministarstvu, kada u njemu ostanu ljudi koji ne spadaju u prvu ligu niti su pravi eksperti, to dovoljno govori koliko smo zanimljivi. Sada se cirkus premestio na Srednji i Daleki istok.

A Sokrat?

- U novembru 2000. godine sam otišao na Svilanovićev poziv u Koštuničin kabinet. Razgovarao sam sa LJiljanom Nedeljković. Tom prilikom me je video jedan čovek iz BIA koji se nalazio u obezbeđenju Vojislava Koštunice, a koga je Rade Marković tamo ubacio. On je ovoga izvestio o susretu i onda je spakovana ta priča. Od nekih kolega sam dobio informacije da je Rade uzeo neke moje stare beleške i upakovao ih onako kako mu je odgovaralo. Štaviše, od koleginice koja vodi te evidencije sam čuo da su dolazili Milan Radonjić i Rade Marković i tražili joj potvrdu da je Svilanović bio saradnik službe. Odgovorila im je da ona nema takvu informaciju i da im ne može dati nikakvu potvrdu!

Obavestio sam Svilanovića o tome i on je rekao da će videti šta je u pitanju tokom puta koji je predstojao njemu, Nedeljkovićevoj i Koštunici. Oboje su kategorično negirali da su dobili bilo kakve papire. Onda je Šešelj uhvatio tu priču u proleće 2001. godine.

Ja i Goran smo prijatelji već niz godina. Posećivao me je na mom radnom mestu. Jednom prilikom mi se obratio za pomoć oko pasoša i tada je čak došao u beogradski centar. Tad su ljudi u službi pitali sa interesovanjem da li je to stvarno Svilanović i ja sam to potvrdio. Ipak, priča o Sokratu je nebuloza.

Kakav je motiv imao Marković?

- Na pomenutom sastanku u Koštuničinom kabinetu je bilo jasno da se ja vraćam u službu. Tako je Marković hteo i da izgradi svoju poziciju kod Koštunice, diskredituje Svilanovića i mene.

Svojevremeno su otpuštene diplomate teško optužile Svilanovića da je ukidanjem kriptozaštite za diplomatsku poštu narušio bezbednost MSP-a i naših diplomatskih aktivnosti...

- I to je pitanje novca. 2002. godine otpuštani su i šifranti, koji su pored domara i vozača prvi bili na udaru. Čak i kada imate šifranta, ako otpustite domara vi onda nemate šifru, jer nema onoga ko će je čuvati kada šifrant ode kući! U Austriji nam jedno konzularno predstavništvo stoji pod ključem u nekakvoj zgradi, jer nema novca za domara! Godinama se eksperimentisalo sa novim sistemom, ali za mog boravka tamo on nije zaživeo. Tamo gde ima mogućnosti da se šifra obezbedi, tamo se ona i koristi. Nepristojno je da predstavnik jedne zemlje sadržaj nekog diplomatskog razgovora šalje faksom ili elektronskom poštom. To je isto kao da ga je stavio na teletekst ili Skdž Nenjs, CNN.

Da li to znači da je bilo puštanja faksom ili mejlom?

- Ne koliko ja znam. Ali, nemoguće je imati pravi diplomatski izveštaj bez kriptozaštite. Ono što je pravi diplomatski kontakt ne stoji u novinama.

Drugim rečima, tamo gde je postojala mogućnost da šifre budu zaštićene, kriptozaštita je ostala?

- Naravno. U svim našim velikim ambasadama ona još uvek postoji. Malo je tajni danas, ali svaka zemlja mora imati minimum pristojnosti.