Loša štampa DŽingis-kana

Gotovo svi narodi iz postkomunističkih zemalja tragaju za korenima ili za svojim novim identitetom. Taj proces je često neodvojiv od oživljavanja nacionalnih mitova i romantične evokacije prošlosti. Kod nas se zbog toga i ratovalo, a Mongoli već deceniju i po sa optimizmom gledaju u prošlost. Nalaze svoj identitet u uspostavljanju kontinuiteta sa DŽingis-kanom. Nisu zbog toga ni sa kim zaratili, ali imaju problema sa tuđim vrednovanjima: za svet je DŽingis-kan negativna istorijska ličnost, a za njih je tvorac i ujedinitelj nacije.

Kad je pre dve godine Mongolija obeležila 840. godišnjicu rođenja DŽingis-kana, ratnika, osvajača i vladara – čije su vojske u 13. veku pokorile Kinu i Rusiju i stvorile najveću svetsku imperiju, od Vijetnama do srednje Evrope – iz Ulan Batora je stigla senzacija. Predsednik Mongolije Nacagin Bagabandi izjavio je na svečanosti da je DŽingis-kan bio i ostao “zvezda mongolske nacije i ličnost milenijuma”.

Svi oni za koje je DŽingis-kan bio oličenje varvarstva, pošasti, surovosti i srednjovekovnog mraka bili su šokirani. Usledio je još jedan šok: komunistički režim, koji je Mongoliji nametnuo Sovjetski Savez, zabranjivao je negovanje uspomena na DŽingis-kana, tvrdili su novi mongolski političari. Tako je za Mongole DŽingis-kan postao bolji od komunizma.

Nedavno je premijer Elbergdory Cakija projektovao lik i delo DŽingis-kana na šaljiv način: “On zapravo nije bio loš momak. Samo je imao lošu štampu.” Hteo je da kaže da je DŽingis-kan otišao u istoriju bez pravih svedočanstava najupućenijih savremenika. Ili, kako kaže istoričar Bat-Erdene Batbajar, mongolsku su istoriju pisali neprijatelji Mongola.

“DŽingis-kan je osnivač naše države, koren naše istorije” – kaže Batbajar. “Komunisti su nas vrlo brutalno odsekli od naše tradicije i istorije i naterali da prihvatimo gledišta zapadne civilizacije, naravno crvene, ali svejedno zapadne. Sad ponovo postajemo Mongoli.” A akademik Ce Cecenbileg tvrdi: “U svetu koji se brzo menja, DŽingis-kan, ako mu priđemo bez predrasuda, može da bude naše moralno sidro. On je mongolski koren, izvor izvesnosti u vreme kad su mnoge stvari neizvesne.”

Sve u Mongoliji, kako uočavaju putnici i novinski izveštači, podseća na DŽingis-kana i sada, 778 godina posle njegove smrti. Ulice i trgovi nose njegovo ime, a njegov lik je na banknotama, poštanskim markama, dečjim majicama, kutijama cigareta, bombonjerama, nalepnicama na flašama votke i piva.

Oživljavanje njegovog kulta nije moglo da ostane bez odraza na strane istoričare. Amerikanac Frensis Vudman Klivz je otkrio “Tajnu istoriju Mongola” iz 13. veka, odnosno izgubljeni životopis DŽingis-kana koji su napisali njegovi savremenici – ona “loša štampa” – a neki neidentifikovani ruski diplomata početkom 19. veka spasao, pa zaturio. Potom su se pojavile studije jednog kineskog i jednog nemačkog istoričara, Gui Šusena i Paula Ratčevskog. U Americi je objavljena studija “Genetsko nasleđe Mongola”. Iz nje proizilazi, na osnovu DNK nalaza, da je DŽingis-kan ostavio direktno potomstvo od oko sedamnaest miliona ljudi, iako je Mongola u Mongoliji sada samo dva i po miliona.

Strani naučnici koriguju ranije ocene o DŽingis-kanu. Kineski istoričar tvrdi da je DŽingis-kan ujedinio (1206) preko sto mongolskih plemena i da se s razlogom smatra tvorcem nacije. Kad je počeo da osvaja Kinu, brzo je shvatio vrednosti kineske civilizacije, iako je bio nepismen. Sprečio je rasparčavanje Kine, a njegov unuk Kublaj-kan, mudri vladar kome se divio Marko Polo, osnovao je kinesku dinastiju Juan.

Tačno je da je DŽingis-kan bio agresivan i nemilosrdan osvajač, ali je bio genijalan vojskovođa, a u to vreme države su se i stvarale uglavnom osvajanjima i silom oružja. U ratu, kao u lovu, cilj je bio plen, a jedino što se računalo bila je pobeda. DŽingis-kan je prema pokorenima umeo da bude i milostiv, dok je prema onima koji su mu se suprotstavljali bio nemilosrdan. Svesno je širio strah o svojim osvajanjima, tako da je brojka o 40 miliona pobijenih neprijatelja verovatno preuveličana u njegovom taboru. Kad je delio svoju surovu pravdu, nije imao dvostruke aršine: na smrt je osuđivao neprijateljskog vojskovođu koji bi izdao ranijeg vladara, ali i svog vojnika koji bi dezertirao ili odbio da pomogne drugu u nevolji.

Plen je delio nesebično, nagrađujući svoje ratnike. Krađu, mito i progon podanika surovo je kažnjavao. Bio je tolerantan prema svim religijama i svoju veliku imperiju je organizovao kao vojnu formaciju. Uveo je jedinstven poštanski i poreski sistem, ukinuo ropstvo, prvi ekonomiju učinio globalnom, proširivši trgovinske veze između istoka i zapada.

Mongoli imaju još jedan, iracionalan, ali razumljiv, razlog da ga slave: bili su sila u poređenju sa ovim što su sada – siromašna i zaostala azijska zemlja među moćnim susedima.