U Ibzenovoj senci

Kao što je poznato, “Dugo putovanje u noć” je O' Nilov autobiografski komad, u kojem je on oživeo bolne uspomene iz mladosti, svoje mučno iskustvo sa svetom, sažeto u čuven, setan, pesimistički zaključak: “Ali, sreća je samo reč, jedino je nesreća stvarna.”

Napisana pod jakim uticajem Ibzena, pedesetak godina pošto je on umro, ta nemilosrdna drama, u kojoj nema ni samilosti ni praštanja, koja odiše nekim svečanim zadahom na trulež, u stvari opisuje odnose u jednoj nesrećnoj, iznutra razorenoj porodici, zatrovanu atmosferu u kojoj ona živi. U njoj je središnja tema prikaz osujećenog pokušaja bekstva iz tog paklenog porodičnog kruga, sudbinska zakovanost nekoliko usamljenih duša u jednu zatvorenu, izolovanu sredinu. A sve je to predočeno u kamernoj formi uz pomoć četiri u mnogo čemu slična junaka – jednog čuvenog, istrošenog glumca koji lakomisleno nastoji da bude zemljoposednik, njegove žene što uzima narkotike, i dvojice njihovih sinova koji, ne znajući šta da učine sa sobom, postaju hronični, neizlečivi alkoholičari.

Izvedena danas, čitavo stoleće po zaokruživanju opusa velikog Nordijca, kad je već napisan niz više ili manje uspelih sličnih komada, u čiji se korpus makar i indirektno uklapa, “Dugo putovanje u noć” donosi u suštini rekapitulaciju sižea koji su se, u međuvremenu, deformisali u opšta mesta jednog toka moderne evropske dramske književnosti, nema više ni izvornost, ni sugestivnost koje smo nekad u njemu bili spremni da prepoznamo.

Tu onespokojavajuću priču Boro Drašković je oživeo na pozornici u stilu karakterističnom za staro, dobro, realističko pozorište. On je pregledno razvio radnju u prostoru gde se svaka izgovorena reč razgovetno čuje i precizno je intonirana, na dobro osvetljenoj sceni, u dekoru Miodraga Tabačkog koji verno rekonstruiše ambijent dnevne sobe neke ne previše bogate, ali udobne američke građanske kuće, u koju dopiru zvuci brodskih sirena, koju preplavljuje magla što dolazi s mora. Tako je formirana jedna slika života koja direktno reflektuje objektivnu stvarnost. Osim toga, usko sarađujući s glumcima, s Petrom Kraljem, koji je rutinirano odigrao Yejmsa, s Ružicom Sokić, čija je Meri, u završnom prizoru, bila i uzbudljiva i dirljiva, i, naročito, s Nebojšom Dugalićem i Nenadom Maričićem, koji su, u ulogama Yemija i Edmunda, oblikovali spolja ležerne, a iznutra tugom osenčene likove, Boro Drašković je kreirao predstavu u kojoj se naizmenično smenjuju trenuci napetosti i opuštanja, koja ima neophodan stepen dramatičnosti.

U celini, izvođenje “Dugog putovanja u noć” je podsećalo na ono što gledamo u holivudskim filmovima s istovetnom tematikom, u kojima šarm glumačkih zvezda, ali i odlična igra glumaca s manjom reputacijom često unosi u zbivanja i dodatnu životnu uverljivost, vešto prikriva nedostatke dramskog preteksta od kojeg se polazi.