Masakr u Uzbekistanu

Vatrom iz automatskog oružja otvorenom u civile, vojska i policija Uzbekistana ubile su u petak najmanje pet stotina ljudi, među kojima neutvrđeno veliki broj žena i dece – učesnika protesta protiv predsednika Karimova, pošto je jedna naoružana grupa u Andižanu, na istoku Ferganske doline, provalila tog jutra u zatvor oslobodivši približno četiri hiljade uhapšenih, većinom političkih zatvorenika.

Prepad na lokalni zatvor podstakao je građane varoši. Masa od približno 50 000 ljudi, varošana i naroda iz okoline, tražila je da Karimov – koji je na vlasti još od 1990 – podnese ostavku! Pod utiskom energije širokog nezadovoljstva mesna bezbednost odustala je od otpora. Vođe pobune provalile su u lokalni vojni magacin, razgrabivši lako oružje. Narod je grunuo u nadleštva i zauzeo sva sedišta lokalne vlasti.

Daleko od samog poprišta, ne napuštajući prestoni Taškent, uznemireni šef Uzbekistana naredio je intervenciju protiv građanske pobune trupama. Iz najbliže baze u daleku varoš blizu granice s Kirgizijom upućeni su tenkovi. Svaki civilni pristup Andižanu je presečen. Retki zatečeni očevici i svedoci, uglavnom predstavnici nekih od brojnih inostranih organizacija u centralnoj Aziji, naveli su da je vatra otvorena u okupljene građane bez ikakve razlike.

Taškent insistira na utisku da pobuna nije ni ekonomsko-socijalni ni politički protest (mada se na pamučnim poljima surovo eksploatiše dečiji rad!), nego planirano subverzivno delo militaristički nastrojenih islamista – jedne filijale ili čak i same organizacije Hizb ut-tahrir.

Hizb ut-tahrir nije na međunarodnom indeksu pokreta sklonih terorističkim napadima. Ipak, propovedajući borbu za vaspostavljanje jedne teokratije za čitavu srednju ili centralnu Aziju, u formi jedinstvenog kalifata, Hizb je minulih godina uznemirio duhove u krugovima okolnih srednjoazijskih vladara. Aktivan je u južnoj Kirgiziji, delimično u Tayikistanu i Kazahstanu, ali najaktivniji je izgleda u Uzbekistanu, konkurišući militantnom Islamskom pokretu Uzbekistana (IMU), “u bliskom srodstvu” sa terorističkom Al kaidom.

Usamljen i vrlo nepoverljiv, oslonjen na šefa tajne policije Inojatova i šefa resora unutrašnjih poslova Almatova – dvojicu prvih pod rukom, ali koji su jedan prema drugom podozrivi jer su rivali, i predvode dve međusobno sasvim nezavisne naoružane formacije – Islam Karimov je prepunio kaznionice političkim zatvorenicima. Metodi mučenja uhapšenih su takvi da je malo onih koji bi bili u stanju da ne priznaju pripisanu “krivicu”, obično za kovanje zavere.

Muzafar Avazov i Husnidin Alimov su 2002. umoreni kuvanjem, metodom primenjenom u zatvoru Jaslik. Izveštaj o svirepom događaju odaslat britanskom Forin ofisu koštao je diplomatske karijere Krega Moreja, tadašnjeg ambasadora Britanije u Taškentu. Morej je tvrdio da uzbečka policija na taj način dolazi do podataka o teroristima i Al kaidi, a te podatke posle prosleđuje britanskoj i američkoj tajnoj službi. Londonu nije odgovarala Morejova indiskrecija i posle niza ličnih peripetija ambasador je izgubio mesto. Međutim, navodi o zloglasnoj torturi u uzbečkim zatvorima potvrđeni su izveštajima profesora Tea van Bovena, specijalnog izvestioca UN.

U izjavi “Gardijanu” povodom poslednjih događaja Morej je izjavio da su mu se u pojedinim slučajevima žrtve lično žalile na torturu. Govorili su da je tortura “uključivala homoseksualno i heteroseksualno silovanje bliskih rođaka u prisustvu žrtve, silovanje predmetima kao što su slomljene flaše i upotrebu ključale tečnosti, uključujući i potpuno potapanje tela”.

Nazarbajev u Kazahstanu, Wazov u Turkmeniji i Karimov u Uzbekistanu su trojica poslednjih šefova država na vlasti još iz vremena SSSR-a. Kao i prva dvojica, uzbečki vladar se prilagodio promenjenim okolnostima zamenivši samo svoje komunističke titule “demokratskim”. Odredivši se za “prvog slobodno izabranog predsednika” podesio je uzbečki sat prema američkom hronometru. Toj svrsi vrlo dobro je poslužio rat SAD “protiv terorizma u svetu”. Pošavši u svemu što se od njega zahtevalo u susret Vašingtonu (ustupio je sovjetsku bazu Hanabad i stavio na raspolaganje jedan granični most, upotrebljen za prolaz konvoja u Avganistan), on je postao važan saveznik SAD u centralnoj Aziji.

Izbori za parlament, održani 26. decembra, kad i ukrajinski predsednički, dobili su negativnu ocenu OEBS-a, kao manjkavi “sa stanovišta odstupanja od međunarodnih standarda”. Prigovoreno je činjenici da, osim partija lojalnih vlastima, nijedna opoziciona grupa ili stranka nije dobila pristup kutijama.

Karimov je odgovorio da se njegova zemlja ne oseća dužnikom Evrope. Uzbekistan je u Aziji. Tamo ne važe samo evropska merila, rekao je.

Stvar je u tome što problem Taškenta nije jedino u nesporazumu s OEBS-om. Pipci osmatranja centralne Azije finansiraju se iz SAD, a iz njih je Vašington dnevno zasut izveštajima o ugroženosti sopstvenog političkog prestiža u području ukoliko se ne uskrati blagonaklonost vladaru koji progoni neistomišljenike. Vlast ih hapsi kao “teroriste”, ali, najčešće, žrtve progona su ljudi čije je “beznađe izazvano rastućim siromaštvom i nedostatkom verskih i političkih sloboda”.

Stručnjaci za centralnu Aziju upozoravaju Vašington da američko tolerisanje Karimova može biti od koristi Al kaidi i drugim ekstremističkim organizacijama. Razočarani u pravičnost Amerikanaca, uzbečki politički nezadovoljnici mogli bi se okrenuti protivnicima!

Predsednik Uzbekistana počeo se osećati opsednutim. Marta/aprila i krajem jula 2004. policija je dva puta suzbijala “upade terorista”. U oružanim sukobima bilo je više od 50 ubijenih. Ipak, to nije sprečilo da, u dva navrata, novembra i decembra 2004, izbiju demonstracije građana u više gradova istovremeno. Tzv. demokratske revolucije u Gruziji, Ukrajini i Kirgiziji pokolebale su njegovo samopouzdanje. Nedavno je neočekivano odabrao da se, ne prekidajući s Vašingtonom, ipak u možda većoj meri osloni na Moskvu. Sabotirao je samit GUUAM u Moldaviji (Gruzija, Ukrajina,

Uzbekistan, Azerbejyan, Moldavija), uz primedbu da je intoniran antiruski i da propagira kampanju smena vlasti “revolucijama”.

Masakr u Andižanu podigao je široki talas potesta svetskih vlada, širi nego bilo koji od prethodnih događaja.

Određeno razumevanje za intervenciju “snaga reda” pokazala je jedino Moskva. Utisak je da i Vašington i Moskva iščekuju trenutak-dva, ispitujući eventualnu dozrelost okolnosti da se Karimov “pusti niz vodu”, a opet pazeći i da ne zadocne – eventualno gubeći pozicije kod onih koji bi ga na vlasti nasledili.

U međuvremenu, sporadična pucnjava produžava se u selima u blizini Andižana. Čini se da ovog puta u Uzbekistanu više nema povratka i da je, posle Askajeva u susedstvu, ova pucnjava zvono Islamu Karimovu. Autoritarni predsednik stigao je do tačke s koje nema povratka.

Muslimani i malo pravoslavaca Uzbekistan je bezvodno, polupustinjsko stanište za približno 27 miliona pretežno muslimana-sunita (88%), nešto pravoslavaca (9%) i drugih, s malo kraćim životnim vekom u odnosu na Evropu (muškarci 61, žene 68 godina) – ali s više nego trostrukim brojem rođenja u odnosu na smrtnost, što Uzbeke čini jednom od vitalnijih nacija. Oni su četiri petine ukupnog naroda, mada u stanovništvu zemlje ima još i Rusa, Tayika, Kazaha, Karakalpaka (ovi imaju jedinu autonomnu republiku), Tatara i drugih. Bezmalo tipično za centralnu Aziju, nazvanu zbog takvog šarenila vera i naroda još i Balkanom Evroazije. Granica s Avganistanom učinila je Uzbekistan vojno-strateški atraktivnim za SAD. U vreme priprema za američki pohod na talibane Amerika je zaposela (sovjetsku) vazduhoplovnu bazu Hanabad, upisujući predsednika Karimova na spisak prijatelja Vašingtona. Ruski car osvojio je ovu zemlju krajem devetnaestog veka. Međutim, žilav otpor Uzbeka skršen je tek posle 1917, kada je 1924. na njihovoj zemlji osnovana sovjetska socijalistička republika. Uzbekistan je osamostaljen 1991. raspadom SSSR-a; međutim, to je tek poslednja epizoda u dve i po hiljade godina starom uzbečkom nacionalnom pamćenju. Tu je bila i kolevka nekih od religija koje su prethodile islamu, pre nego što je pod uticajem Turaka oformljena politički i duhovno ujedinjena država. U dvadesetom veku, pod pritiskom sovjetskog planiranja, intenzivirana proizvodnja pamuka (“belog zlata”), pomognuta prekomernom upotrebom agrohemikalija završena je ekološkom katastrofom – isušivanjem Aralskog mora i osiromašenjem rečnog dotoka kojom se to more napajalo. Isušivanje Aralskog mora (sedamdesetih), mogućno je, prva je ekološka katastrofa planete velikih razmera.