Ministar koji dolazi

“Platiš jednog, dobiješ dva” marketinški je trik koji još pali u uspešnoj komunikaciji između mnogih prodavaca i kupaca. Po istom je marketinškom obrascu na proteklim britanskim parlamentarnim izborima biračima još jednom prodat (i po treći put) britanski premijer Toni Bler. Kupujući njega oni su, u stvari, kupili Gordona Brauna (54) njegovog, među Britancima omiljenog, ministra finansija. Tako im je direktno i obećano: glasajte za Blera, premijer će uskoro, ako je moguće i pre isteka trećeg mandata, biti Braun.

Otkako su laburisti 1997. godine došli na vlast, Britanija doživljava ekonomski bum. Zasluga za to se pripisuje pre svega tom mrzovoljnom Škotu koji je tokom izbora otkrio i usvojio Blerov večiti osmeh. Za proteklih osam godina bruto društveni proizvod Britanije rastao je po stopi od 2,7 odsto godišnje, a nezaposlenost je pala ispod pet procenata. Sa zavišću ove rezultate sa sopstvenim porede mnoge zapadnoevropske zemlje, među kojima prednjači Nemačka. Dok one jedva uspevaju da izmaknu kanyama recesije, Britanija cveta.

Sem što britanska ekonomija raste, a nezaposlenost pada, ostrvljani se mogu podičiti i makroekonomskom stabilnošću “nepoznatom u novijoj britanskoj istoriji”. Taj istorijski rezultat savršena je posledica jedne Braunove istorijske odluke: on je darivao nezavisnost engleskoj centralnoj banci. Tako od 1997. godine Monetarno-politički odbor Bank of Ingland odlučuje o osnovnoj kamati, a ne kao dotad – vlada. Britaniju, međutim, nije zaobišla poplava novca koja preti da uguši svet: tamo se manifestovala u impozantnom rastu cena nekretnina. Zatim, početni buyetski suficit u međuvremenu je postao buyetski deficit od 2,9 odsto BDP. Ekonomisti su izračunali da će fiskalni teret u tek započetom mandatu morati da bude povećan za 16 milijardi evra.

Prosečni prihod Britanaca rastao je od 1997. godine po stopi od 2,7 odsto što je više nego za vreme Margaret Tačer, a mnogo, mnogo više nego za vreme Yona Mejyora. Mada je znatno smanjeno siromaštvo dece i penzionera, jaz između bogatih i siromašnih je produbljen jer su najviši prihodi snažno rasli. Braun smatra da to nije razlog za brigu dok god najniži prihodi rastu. Mada je u bolnice (buyet zdravstva raste od 1999. do 2008. godine po 10 odsto godišnje), obrazovanje i saobraćajnu infrastrukturu investirao više nego konzervativne vlade za 18 godina vladanja, stanje – naročito u saobraćaju – nije primereno velikoj modernoj zemlji.

Penzijski sistem biće najveći Braunov problem u mandatu koji bi on trebalo da okonča na mestu premijera. Jedan od četiri penzionera živi ispod granice siromaštva, a penzioneri se naročito žale na visinu penzija koje isplaćuje država – 82 funte ili 118 evra nedeljno.