Tranzicija i sida

Kad Svetska zdravstvena organizacija objavi godišnji izveštaj o širenju raznih bolesti, to je nešto očekivano i prirodno. Kad Svetska banka to učini, razlog mora da je vanredan, poseban i, bilo da se to kaže ili ne, povezan sa finansijama, kreditima i međunarodnim ekonomskim kretanjima. Da čudo bude veće, Svetska banka je svoj najnoviji izveštaj posvetila epidemiji side, koja dobija dramatične razmere u bivšim sovjetskim republikama u Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji.

Izveštaj Svetske banke - pod naslovom “Sprečiti krizu izazavanu sidom u Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji” - pojavio se u Vašingtonu gotovo istovremeno kad su se u Najrobiju, na jednoj konferenciji UN, našle na udaru najbogatije zemlje sveta zbog nedovoljne pomoći Africi u lečenju opake bolesti. Stiven Luis, specijalni izaslanik UN, nazvao je ponašanje bogatih “groteskno sramotnim”. Na jedan rat je olako potrošeno 200 milijardi dolara, a za lečenje side u Africi jedva da je sakupljena jedna milijarda, što ni izdaleka nije dovoljno za ublažavanje katastrofe, rekao je on.

Posle Afrike - od koje je, stiče se utisak, i Bog digao ruke - sida se najbrže širi u bivšim sovjetskim republikama u Istočnoj Evropi, uključujući Rusiju, i u Centralnoj Aziji. Svetska banka predviđa teške posledice po privredu i socijalnu stabilnost zemalja ovog regiona i nudi strateški preventivni program. Sada je u tim zemljama registrovano oko milion ljudi zaraženih HIV virusom, a do kraja decenije biće ih oko osam miliona. Svetska banka traži od vlada ovih zemalja da se “politički angažuju” kako bi se sprečili “ekonomska katastrofa i raspad društva”. Poruka se podrazumeva: ako su za preventivu nacionalni budžeti kratki, od Svetske banke se mogu dobiti krediti za zdravstvene programe.

Neki budžeti su zaista kratki, počev od Rusije. Broj zaraženih sidom se za poslednjih pet - šest godina uvećao za dvadeset puta (od 11 000 u 1998. na 240 000 u 2003). Budžetska stavka za lečenje side čini samo jedan odsto sredstava koja u istu svrhu izdvaja vlada Velike Britanije, iako je ruski problem u tom pogledu dvadeset puta veći od britanskog. Da apsurd bude veći, Rusija više sredstava izdvaja za lečenje side u svetu, nego kod kuće. U poslednje vreme učestale su kritike ruskih stručnjaka da se skupi lekovi protiv side kupuju na Zapadu, dok se za primenu izuma domaće farmaceutike ne nalaze sredstva.

Podaci iz izveštaja Svetske banke u znatnoj meri se podudaraju sa podacima iz jedne istraživačke studije objavljene u medicinskom časopisu “Lanset”. Istraživanja su obavljena u 27 bivših sovjetskih republika. Od evropskih zemalja sida se najbrže širi u Ukrajini, Estoniji i Rusiji, a od centralnoazijskih u Kazahstanu, Gruziji, Azerbejdžanu, Kirgistanu, Tadžikistanu i Uzbekistanu.

Putevi epidemije u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza razlikuju se od puteva kojima se sida širi u Africi ili na Zapadu ili u drugim zemljama Istočne Evrope. Razlikuju se i načini širenja zaraze u centralnoazijskim od onih u evropskim republikama bivšeg Sovjetskog Saveza.

Na Zapadu se, prema nalazima Svetske zdravstvene organizacije, sida više prenosi seksualnim putem, nego intravenozno, nedovoljno sterilisanim špricevima narkomana. U Rusiji i drugim evropskim republikama bivšeg Sovjetskog Saveza je obratno: glavni izvor bolesti je zaražena igla. Ali, kako se i kondomi nedovoljno koriste, jer se zbog zapuštene zdravstvene zaštite slabo i popularišu, naglo raste broj onih koji su se zarazili u heteroseksualnom snošaju. Najveći broj HIV pozitivnih - 85 do 90 odsto - čine mladići i devojke između 18. i 25. godine starosti. U Centralnoj Aziji je slično, s tim što se epidemija najbrže širi u gradovima kroz koje prolaze ilegalni putevi droge.

U gotovo svim zemljama u tranziciji zdravstvena zaštita se našla na dnu liste nacionalnih prioriteta. Sida se širi najbrže tamo gde nema pune zdravstvene zaštite, a još brže tamo gde se za zaštitu i ne predviđaju dodatne pare.

Čak ni različiti stepeni zdravstvene kulture bitno ne uslovljavaju različitu brzinu širenja bolesti. Sida se podjednako brzo širi kako u baltičkim, tako i u centralnoazijskim republikama. Međutim, zbog bolje zaštite, procenat obolelih u Poljskoj, Češkoj ili Mađarskoj, recimo, znatno je manji nego u Estoniji ili Litvaniji, iako nema razlike u zdravstvenoj prosvećenosti ljudi na Baltiku i u centralnoj Evropi.

Načeto je pitanje koje će se u Evropi tek otvoriti. Sa prilivom imigranata u Evropsku uniju ne isključuje se dodatni strah od širenja side sa Istoka na Zapad. Ako se to desi, šengenski zid bi mogao da postane sanitarni kordon. Još i to!