Arhiva

Glavu gore, Di!

Dragana Perić | 20. septembar 2023 | 01:00

Devetogodišnja Dejana Bačko iz Bačke Palanke, kasnije po britanskoj princezi nazvana Dajana, voli da radi sve što i njeni vršnjaci. Čak i više i spretnije od njih, ali bez ruku. Rođena bez gornjih ekstremiteta provela je prvih pet godina života u domu sa decom čije uklapanje u svakodnevni život ne bi bilo moguće zbog njihove različitosti. Tamo joj nije bilo mesto. Jer se Dejana, uistinu, ne razlikuje.

Osim što je do sada, do drugog razreda, imala sve petice u školi, jer piše nogama, Dejana je i član međunarodne grupe slikara koji svoj talenat ispoljavaju na isti način. Slikaju nogama ili ustima. Od prodaje crteža, kaže, skupiće pare za svoje lečenje. Za protezu od preko 9000 evra.

Na sreću, i zahvaljujući Karić fondaciji, pare su već na računu.

Dejanini roditelji su, ipak, u dilemi.

“Čuli smo za neke pokušaje presađivanja ruku, ali samo u jednom slučaju je organizam prihvatio strano telo. Odlučili smo da joj stave protezu tek kad prestane da raste. U suprotnom, morali bismo da je menjamo često, a za to ne bismo imali novca. Posle dužeg čekanja u Zavodu za protetiku savetovali su mi da se obratim Karićima. Kroz četiri meseca dobila sam njihov odgovor. Karići su divni ljudi, ali je pitanje da li bi oni ili neko drugi ponovo bili u situaciji da nam pomognu. Zato čuvamo novac za njen osamnaesti rođendan. Bojimo se da ne počne da tuguje zbog toga što je drugačija, ali znamo da će joj tada, kao devojci, ruke biti najpotrebnije i sama će moći da bira protezu. Strahujemo još samo od toga da ne padne, jer pada na glavu, a živa je i voli da juri. Sada joj kažemo da podigne glavu, jer ona zna i hoće više stvari da uradi nego što neki rade rukama”, kaže njena mama Sandra.

I istina, nisu retka deca koja sa devet godina još uvek ne raspremaju krevet, slažu svoj veš, peru zube, kupaju se i lakiraju nokte sami. Dejana se bori i za svoj status u kuhinji, čisti grašak, pere sudove i hoće još. Ne odustaje. Audicija za male manekene bila je njen nedavni cilj. Pokušali su da joj objasne da se razlikuje, ali nije uspelo.”Zašto da ne? Pa, i ja znam da hodam”, rekla je. Tom prilikom šili su za ovu posebnu devojčicu posebnu pelerinu. Dobila je i poseban aplauz.

Dejana retko pogne glavu. I kada je nisu hteli u vrtiću, i kada je u školu kasnila godinu dana zbog doma i obavezne predškolske, i kada je u svakoj novoj situaciji s podozrenjem gledaju na ulici, njena porodica i ona gaze uspravno i hrabro, ne časeći ni časa da istraju. I svaki put do sada zli jezici ostali su nemušti.

“Ružni trenuci su iza nas, na to se više nećemo vraćati. Dobrih ljudi koji žele da pomognu, uvek ima. Samo ih treba pronaći. Kad smo se obraćali vladi ili Skupštini Vojvodine, lepo su nas primili. Jedan stariji gospodin iz Engleske čitao je o Dejani i dolazio je da je vidi. Sad više ne, jer je mnogo star, ali su i dalje prijatelji. On je zove Dajana, po princezi”, kaže Sandra Bačko, koja ne govori za novine ako devojčica to ne odobri.

Ona, čak, čuva slike iz novina, slike ljudi sličnih njenoj ćerki. Sve, da bi joj pokazala da nije sama u svom drugačijem svetu. Ali, samo Dejani i njenim drugarima to, izgleda, nije potrebno.”Vidiš da i ja to mogu”, njen je moto. Utehama i objašnjenjima, istina, samo se odrasli opterećuju. I samo oni umeju da unesu zbrku.

“Meni se niko nije obratio za to što je Dejana u mom odeljenju, ali se pričalo da se roditelji bune. Kakogod, ja sam rekla da idem samo u paketu s njom”, kaže Branka Radovanović, učiteljica. “ Svako bi na mom mestu bio presrećan da uči tako posebno dete. Ono što joj je s jedne strane oduzeto, s druge je nadoknađeno njenom sposobnošću da pleni ljubavlju. Koleginice me pitaju da li mi je teško da joj dam domaći zadatak, ali ne znaju da čovek uz njenu energiju zaboravi da ona nema ruke. Potpuno spontano ona se uklopila. U početku je imala problema sa izražavanjem emocija, pretpostavljam zbog sredine u kojoj je živela pre nego što se vratila kući. Bila je zatvorena, naročito kada su negativne emocije u pitanju. To se videlo po tome što je crtala samo ono u šta je mogla tog trenutka da gleda. Sada već crta iz glave. Poklonila mi je gomilu svojih crteža. I sve manje joj je potrebna pomoć u bilo čemu. Sada imam utisak da ona daje, a da je mi pratimo.”

Drugarima iz škole bilo je dovoljno pet minuta prvog dana da je na katedri posmatraju kako crta i piše i da zadovolje dečju radoznalost. Potom su kod kuće, krišom pokušavali izvesti isto. Sada su ravnopravni. Jednako seku makazicama i lepe papir na blok, jednako omotavaju flašice vunom, jednako rešavaju sve zadatke. Samo ponekad oni to čine u grupi, a ona sama, jer je vešta i hrabra.

“Dejana je veoma dobra, vredna i uporna. I meni i odeljenju ona stalno pokazuje da sve može i da je ravnopravna. Da može da preskače vijače kada joj drugi okreću, da šutira loptu i slično. NJeni drugari doprinose mnogo njenom uklapanju i izjednačavanju. Uvek je neko s njom da joj pomogne da veže pertle ili u nečemu drugom što baš ne može sama da uradi. Vode računa o tome da ne padne. Kada joj previše ugađaju, ona, kao i svako dete, sedne za katedru i počne da glumi učiteljicu”, kaže prava učiteljica.

Osim s mlađim bratom, mamom i tatom, ona živi još i sa dekom i bakom, tetkom i njenom porodicom. Samo su Dejanu čekali iz doma. Zato, porodica Bačko želi stan za nju “koji joj niko ne bi mogao oduzeti i naterati je da se vrati u dom”. Zoran Kisić, predsednik opštine Bačka Palanka, pomogao je da se njeni crteži štampaju kao razglednice, zaposlio je mamu Sandru, a obećao je da će se pobrinuti i za stan.

“Gospodin Kisić nam je dosta pomogao i zahvalni smo mu od srca. On i ljudi iz nekih drugih institucija kojima smo se obratili, obećali su da će se zauzeti za stan koji bi bio samo Dejanin. Ne postoji nijedno slično dete njoj na našoj opštini. Želimo da joj osiguramo budućnost”, kaže Sandra Bačko.

Šta će biti sa stanom, ne zna se. Šta će Dejana odlučiti za svoj osamnaesti rođendan, takođe se ne zna. Zna se, da kad se useli u stan, njen će se kulinarski san ostvariti. Dobiće posebnu stolicu za tu svrhu.

Ali, ono što je očigledno, to je da bi život bio bar upola lepši kada bi svi u njemu bili hrabri i ponosni kao Dejana. Kada bi ga svi voleli kao ona.