Briga za posebne potrebe

Obrazovanje dece sa posebnim potrebama velika je briga ovogodišnjih reformatora školstva. Pipavost problema promena u ovim školama zadala je muke stručnjacima koji su tražili ispravan put i još uvek ga nisu pronašli. Posle nekoliko elaborata, sastanaka stručnih timova i komisija, kao i seminara na temu daljeg školovanja ove dece, stručnjaci i kreatori plana reforme produžili su sebi rok za rešavanje problema. Ali su se, ipak, pomakli od početka.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predviđa formiranje nove institucije koja će na sebe preuzeti misiju pronalaženja rešenja. Centar za obrazovanje osoba sa posebnim potrebama formiraće se početkom 2004. i osim što će biti savetodavno i u neku ruku nadzorno telo tamo gde ovaj problem postoji, takođe će napraviti i projekat budućih škola za ovu decu i nadgledati prve pilot, odnosno probne programe.”Osim centra”, kaže Tinde Kovač-Cerović, savetnik ministra prosvete, “prvi put je formirano posebno odeljenje koje će se baviti ovim problemom u okviru Ministarstva. Bez ovog odeljenja problemu se nije moglo ozbiljno pristupiti do sada. Tragom preporuka koje je dala komisija, tek sad je moguće početi sa isprobavanjem različitih načina obrazovanja dece sa specijalnim potrebama.”

Načina su tri, a cilj svakog je, kažu u Ministarstvu, priprema deteta za aktivan i što samostalniji život.

Prvo, moguće rešenje predviđeno zakonom je inkluzivno obrazovanje ili potpuno uključivanje učenika sa posebnim potrebama u odeljenja sa ostalim učenicima. Manje rogobatno i manje nemoguće izgleda ovo rešenje ako se zna da ono podrazumeva još dodatne obuke nastavnika, angažovanje asistenata za redovnu nastavu i posebno obučenih nastavnika za dodatni rad sa ovom decom.

Drugo, delimično inkluzivno obrazovanje može se odvijati formiranjem posebnih odeljenja u redovnim školama ili posebnih odeljenja u specijalnim školama. U oba slučaja, podrazumeva zajedničku nastavu iz pojedinih predmeta.

Na kraju, za učenike sa teškim i višestrukim ometenostima zadržava se metod specijalnog obrazovanja u specijalnim školama.

U svetu, na koji su se u Ministarstvu ugledali, koriste se sve tri varijante.

Ipak, bilo da se radi o jednoj ili o više varijanti istovremeno, sasvim je svejedno, sve tri imaju i nedostatke.

“Zalagaćemo se za razvijanje sva tri metoda. U ranijim decenijama postojao je pokret da se osigura što veća inkluzija. U tom slučaju, mora se biti veoma pažljiv i dosta voditi računa o tome kako da ta deca zbilja dobiju ono što im treba i da im druga deca iz redovnih odeljenja pružaju podršku, a ne da ih odbacuju i marginalizuju. Diskriminacija je, takođe, problem u posebnim odeljenjima u redovnim školama. A u specijalnim školama najveći prolem je to što je naš sistem dozvolio da veliki broj romske dece ide u njih bez razloga. Ove škole su stoga počele da se prilagođavaju romskoj, a ne onoj deci kojoj bi stvarno trebalo da se prilagode”, objašnjava Kovač-Cerović.

Ko će u novom sistemu sprečavati da se ponove greške ili bolje reći nebriga društva, roditeljski kompleksi, nemar predavača, a u vezi sa pitanjima od životne važnosti za one kojih se najdirektnije tiču?

Komisija za kategorizaciju dece, ona koja je do sada isključivo i konačno odlučivala o tome ko će biti učenik redovne, a ko specijalne škole, novim zakonom je delimično razvlašćena. Iako ista komisija ostaje jedini eminentni savetodavac, njena odluka više nije jedina, isključiva i naročito ne konačna. I neće biti sve dok je roditelji, ili oni koji se u bilo kom smislu smatraju odgovornim za detetovo školovanje, ne budu videli kao ispravnu.

Stop za Rome U američkim školama, recimo, sasvim je normalno da sa prvacima u klupi sedi momak od 17 godina koji je zaostao u razvoju i koji je te godine dostigao nivo potreban za prvi razred. Sigurno je da kod nas takav stepen integracije retardirane i hendikepirane dece u normalnu sredinu neće biti postignut još godinama, jer se Ministarstvo prosvete suočilo sa problemom i kada je u jednu specijalizovanu školu za hendikepirane pokušalo da upiše zdravu decu po proporciji jedan na jedan. Roditelji hendikepirane dece su bili za, roditelji zdrave protiv, a nastavnici nisu hteli ni da čuju. Zbog toga je problem za sada sistematski obuhvaćen u obimu ne većem od 25 odsto. Međutim, to nije jedino što Ministarstvo mora da reši. Bez obzira na to što je Građansko vaspitanje predmet koji se već dve godine uči, a veliki broj časova je posvećen brisanju razlika: nacionalnih, verskih i onih koje se tiču boje kože, čak ni nastavni kadar nije spreman da primi decu romske nacionalnosti. Ministar prosvete Gašo Knežević ukazuje na taj problem: “Pitajte neku beogradsku školu da li će primiti jednog Roma u odeljenje. Odgovor je: da. Da li će primiti pet Roma? Odgovor je da. Da li će petnaest Roma? Stop.” A koliko je to “stop” glasno, možda najbolje svedoči primer iz Berana, sa teritorije koja nije obuhvaćena reformom škole u Srbiji, ali jeste istim mentalitetom. Deset Roma i Egipćana, raseljenih sa Kosova, nisu uspeli da se upišu u školu, mada su položili sve testove osim psihološkog, što znači da su okarakterisani kao nezreli za školovanje. To možda ima veze sa lošim poznavanjem jezika jer su došli sa teritorije na kojoj je albanski jezik dominantan, ali bi i to moglo da se reši formiranjem jednog odeljenja u kome bi se nastava obavljala na albanskom, uz aktivno učenje srpskog jezika. Uz malo dobre volje.

Ni predrasude društva, većine roditelja redovnih đaka, što znači i samih đaka, na kraju i nastavnika, nisu mala prepreka trećem i po svemu sudeći najteže ostvarivom rešenju uključivanja dece sa posebnim potrebama u redovnu nastavu. Roditelji hendikepirane dece, istina, uglavnom su spremni na saradnju, ali ne i roditelji redovnih đaka. Stavove zasnovane na predrasudama, poznato je, lakše je zaobići nego promeniti. Ali ne i zanemariti. Ipak, sve i da sistem “naredi” zajedničku školu i da se predrasude prosto ignorišu, sumnja nastavnika u sopstvenu nekompetentnost ostaje.

LJiljana Novković, učiteljica u Osnovnoj školi “Drinka Pavlović” i predsednik Saveta učitelja Srbije smatra da uslovi za zajedničku nastavu obe grupe učenika još uvek ne postoje. “Potrebno nam je vreme da definišemo reformu, pa je tek tad moguće i taj problem rešavati. Takva škola zahtevala bi besprekornu saradnju i organizaciju. Redovnim nastavnicima je u slučaju zajedničke nastave potrebna dodatna obuka. Ako se radi o posebnom, izdvojenom odeljenju, pitam se da li smo mi onda postigli ono što je negde bio prvenstven cilj - da tu decu uklopimo u školski život sa ostalom decom.”

Ipak, u Ministarstvu su optimistički raspoloženi. Ne najavljuju nijedno rešenje kao neopozivo, najbolje i jedino. Najavljuju sva tri. Obuke kadrova su počele. Hrabre i opremljenije škole spremne su za pilotiranje. Novi školski programi, manje restriktivni za nastavnike, više stimulativni za učenike, otvoreniji i za jedne i za druge, ohrabruju nove pokušaje udruživanja.

“Nije reč o tome da se škole nateraju da prime ovu decu nego o tome da njima tamo bude dobro. Ima puno primera iz iskustva drugih zemalja da rešenje može biti vrlo dobro, ako se dobro postavi, ali i vrlo loše ako se loše postavi. Treba biti oprezan, stvari dobro postaviti kada je u pitanju ova složena stvar”, kaže Kovač-Cerović.

Sistemski, stvar je, čini se, dobro postavljena. A da bude manje složena, u Ministarstvu se uzdaju, pomoći će ovogodišnja velika studija OSCD-a. Biće im, kažu, veliki i koristan oslonac studija posvećena isključivo pitanju dece sa posebnim potrebama i iznalaženju dobrog rešenja njihovog statusa.

Do sada je, poznato je, skoro isti broj dece s ometenošću u razvoju pohađao specijalne i redovne škole. Samo bez potrebne nege i dodatne pažnje. Prestajali bi da prate nastavu, ionako preopširnu i pretešku, neretko gubili svaku vrstu podsticaja da uče, dobijali loše ocene, provlačili se kroz razrede, bivali odbačeni. Na kraju, njihova svedočanstva osnovne škole, nikako njihovom krivicom, ne bi značila ni osnovno znanje, a kamoli osnovnu želju da nastave dalje kroz školu i život, a da on bude “aktivan i samostalan”. Sve zbog nemara sistema. Ali, ako ovoga puta sistem bude o njima brinuo kao što je zbrinuo ostalu decu, ako oni ne budu samo izuzetak koji treba prilagoditi većini niti sredstvo uz pomoć koga treba ugušiti predrasude, tek onda, pravo govoreći, biće bolje. Kakogod, gore nego što je bilo biti ne može. Ove godine, obećali su, posvetiće se samo njima.