Evropa i globalizacija

Među mnogim zanimljivim ocenama koje smo ovih dana mogli pročitati o neuspehu samita Evropske unije jedna nam je posebno pala u oči. Izrekao ju je Grejem Votson, poslanik britanskih liberaldemokrata u Evropskom parlamentu. “Ustav je u hladnjači, ali ne i u mrtvačnici” – rekao je on. “Problem je u tome što svet neće čekati Evropsku uniju. Amerika i Kina će napredovati kao kontinentalne sile, a mi ćemo zaostajati. Mislim da su vlade toga svesne i da je to razlog što ustav nisu proglasile mrtvim.”

Iz bilo kog ugla da priđe kompleksu pitanja kojima se bavio samit – a to su bili Evropski ustav i buyet za period od 2008. do 2013. godine, a potom, usput, i proširenje EU – posmatrač neminovno uočava da je svaka vizija buduće Evrope neodvojiva od svog šireg konteksta koji se zove globalizacija. Proširenje, koje nas najviše zanima, deo je evropske integracije, a Evropa se pored ostalog i integriše da bi mogla da igra veću ulogu u procesu globalizacije. Ili, gledano iz ugla nekog francuskog ili holandskog evroskeptika, širenje je jedna od prvih neugodnih posledica globalizacije.

Ako se ostavi po strani svađa između Engleza i Francuza oko buyeta, samit je u osnovi odrazio sukob između dva koncepta ekonomske strategije: tržišnog neoliberalizma, koji zastupa Toni Bler, i “kapitalizma Rajnske oblasti”, koji zastupaju Šreder i Širak. Francuzi i Nemci vide Blerov koncept kao angloamerički surovi kapitalizam. Prvi se ponose “francuskim socijalnim modelom”, a Nemcima je Vili Brant ostavio u nasleđe “socijalnu tržišnu privredu”. Da bi se nosila sa globalizacijom, evropska privreda mora da bude konkurentnija na svetskom tržištu. Dilema oko agresivnog anglosaksonskog i tradicionalnog francusko-nemačkog modela zapravo je potraga za sistemom tržišne privrede koji bi Evropi doneo veću korist od globalizacije.

Ne radi se samo o sučeljavanju koncepata, nego, sve više, o sučeljavanju dve prakse. Britanska ekonomija je u naglom porastu, sa stopom nezaposlenosti od pet odsto. Uprkos reformama na tržištu rada, u Nemačkoj i Francuskoj nezaposlenost je veća od deset odsto, a privrednog rasta gotovo i da nema.

Blerovi argumenti su otuda bili dosta jaki kada je tražio veća sredstva iz buyeta za naučna istraživanja i tehnologiju, makar to išlo i na račun smanjenja subvencija za poljoprivredu.

“Predviđena je sedam puta veća potrošnja za poljoprivredu od sume koja je predviđena za nauku, tehnologiju, istraživanja, razvoj i obrazovanje” – tvrdio je on. “To nije razuman pristup prioritetima potrošnje u Evropi u 21. veku.” Dodao je tome da Kina, Indija i druge azijske zemlje u usponu ulažu više u nauku, tehnologiju i biotehnologiju.

Nije bilo mnogo protivargumenata. Bler je samo bio napadnut za “nacionalni egoizam” i “aroganciju bogatih”. Evropa se podelila u dva tabora. Ali, analize o budućoj Evropi i globalizaciji tek su počele. Vidljivo je da je integracija zastala, da je možda već paralizovana. Takođe se naslućuje da će Evropa, ako dođe i do dugoročnije stagnacije privrednog rasta, neminovno početi ekonomski da zaostaje. Amerikanci odavno tvrde da je Evropa sve manje konkurentna zato što ne radi dovoljno. Tom Fridmen iz “Wujork tajmsa” to stanje je opisao sarkastično: “Dok Evropa pokušava da ostvari 35 radnih sati nedeljno, Indija izmišlja radni dan od 35 sati.”

Način uređenja vlastite kuće biće presudan za ulogu koju će Evropa ubuduće igrati u globalnim razmerama. Jasno je da narodi Evrope nisu naklonjeni stvaranju “Sjedinjenih Evropskih Država”. Postavlja se pitanje koliko će Evropa, sa zakočenom integracijom, moći da bude jači i ravnopravniji partner Americi u privredi i politici ili čak, ako je potrebno, protivteža njoj u međunarodnim odnosima.

Zasad nema izgleda da Evropa postane neka nova supersila. Smanjeni su izgledi za ostvarenje omiljene Širakove zamisli o multipolarnom svetu. Obuzeta sobom, Evropa će se sada manje interesovati za svetske poslove. Osim kad iz Vašingtona bude opomenuta da treba da se pridržava savezničkih obaveza.

U globalne strateške obaveze koje je Evropa dosad preuzela spadaju: pomoć u obnovi Iraka, diplomatsko posredovanje u primoravanju Irana da odustane od svog nuklearnog programa, učešće u mirovnom procesu na Bliskom istoku, učešće u mirovnim misijama u Avganistanu i svestrano – vojno, političko i ekonomsko – učešće u okončanju krize na Balkanu.

Nama koji smo formalno van toga, a faktički toliko blizu svega toga, ostaje nada da će Evropska unija zadržati svoj puni angažman na Balkanu. I možda nada u još nešto: da se dogodi, kao što se već događalo, da upravo duboka kriza ojača svest o potrebi jedinstvenije Evrope. Tada bismo poverovali i da se proširenje EU nastavlja.