Umorio sam se od glume

Imati 64 godine za glumca ne znači starost, a stotine uloga koje je odigrao za više od četiri decenije, ne moraju biti dokaz da se potrošio. Pa ipak, Petar Kralj ne bi bio jedinstven da i u odnosu prema sebi nije onako strog kakav je samo veliki umetnik koji ume i da misli, ne samo da oseća. I stoga priznaje da mu je dosta glume, da se malo umorio od svega. Ima li

Petar Kralj pravo da kaže ne glumi?

- Pa, nemam. Ali, ispričaću vam nešto iz davnih vremena kada smo posle predstave umeli da sednemo u bife onog starog Ateljea, a oni koji bi umeli da pevaju zapevali bi, Taško donese harmoniku, Đuzu molimo da peva, Bule i ja ne umemo da pevamo ali uživamo... Jednom takvom prilikom sam baš dobio napad radosti i ljubavi, a Đuzin kum koji se tu sa nama zatekao te večeri, posle tog mog izliva osećanja mi kaže: Pero, smanji doživljaj!

Eto, to je u pitanju. Smanjio sam doživljaj. Pogledajte, recimo, šta radim za poslednjih pet dana. Igrao sam u predstavama Doktor Šuster u Zvezdara teatru, potom Građanin plemić u Ateljeu 212, pa Dugo putovanje u noć u Ateljeu, večeras imam Divlji med, sutra Iks plus Ipsilon u Beogradskom dramskom pozorištu, nakosutra Branu u podrumu Ateljea, posle idem u Mokrin na svečanosti u čast Miki Antiću, a onda opet Dugo putovanje u noć...Tim silnim prebacivanjem koncentracije čovek postaje nesposoban da do kraja učestvuje u pozorišnom činu.

Teško je poverovati da ćete obesiti kopačke o klin, kako se sportskim jezikom naziva odlazak iz profesije?

- Gledao sam poslednju utakmicu Rajka Mitića u Crvenoj zvezdi, mislim da je to bilo protiv Veleža i, ako se ne varam, finale Kupa. Pokazao je nekoliko majstorija, igrao je halfa, dodao je dve fenomenalno dugačke lopte koje su pale na nemoguće tačno mesto...i prestao da igra. Ali je ostao u fudbalu da pomaže onima koji igraju. I izvesnom smislu je bio još sposoban da ponešto odigra na terenu, ali nedovoljno sposoban da to odigra u svojoj punoj zamisli.

Moj rastanak sa glumom odnosi se na moju punu zamisao glume. U našem narodu postoji ona fina izreka – srce hoće, a dupe klokoće. E, ja osećam da nisam više u stanju da odigram ulogu onako kako bih želeo, da ne mogu više da je odigram sasvim tačno i precizno, sa punim pristupom. To nije stvar trenutnog raspoloženja, to je moj suštinski osećaj. Moje sredstvo za proizvodnju, kako bi ga nazvali u onoj dobroj staroj ideologiji, moje telo i moj duh više nisu u stanju da odigraju neke uloge onako kako bih želeo i kako sam mogao. Znate, ja sam imao dvadeset godina kada sam u kafanama voleo da naručujem pesmu Da znaeš, mori mome, kakva je žalba za mladost. Možete misliti tog apsurda! Danas je moj duh možda jednako star ili mlad kao onda kad sam naručivao tu pesmu, ali moje telo me više ne sluša. Mnogo toga što bih voleo da uradim na sceni, više ne mogu.

Umorili ste se od glume?

- Ne mogu da kažem da sam sasvim umoran. Ima jedna replika u mojoj poslednjoj predstavi, Dugo putovanje u noć, Juyina O' Nila, gde Tajron, junak koga igram, kaže: Umoran sam kao pseto, ostarilo se, odživelo. Možda sam pod uticajem i te replike iz komada, možda me i to malo navelo da razmišljam jesam li umoran. Malo sam ljut na sebe što nisam u stanju da uradim ono što sam mogao, ili ono što mogu da zamislim. Nemam žal u tom smislu da neke uloge nisam odigrao, već ni one stare ne mogu više da odigram onako kako sam mogao. Kada sam išao na terapiju zbog problema sa rukom, lekar mi je rekao da je problem u mojoj kičmi i da je reč o degenerativnim promenama. Mislim se, ionako sam degen, još mi samo trebaju degenerativne promene.

Šalim se, ali kad počnu takvi problemi, pogledaš se u ogledalo i vidiš da više nisi ono što si bio do malopre. To je jedan trenutak u kome ti se sve pokaže. I samo možeš da se praviš lud ili glup pa da to ne vidiš.

Mnogi će reći da je vaša obaveza prema drugima veća od vašeg umora?

- Nedavno sam pročitao kako je Bora Dugić, veliki majstor na fruli, rekao kako taj dar koji je dobio besplatno od Boga mora nekome da prenese. U mom slučaju to znači da od glume ne smem sasvim da odustanem, ako već ne budem mogao da igram onako tačno kako sam igrao. A ne mogu više da igram onako bogato kako sam mogao i umeo. Mogu da prenesem to što sam naučio jer gluma je moja otaybina, osnovno obeležje onoga što sam ja, onaj dar koji me učinio čovekom koji ima pravo i prostor da izrazi mnogo toga što misli o svetu, što ga tišti, što ga raduje... Zato i ne mogu suštinski da ostavim glumu jer bih time na neki način oskrnavio ceo svoj život, svoju mladost i svoja uverenja.

Da li ste se umorili i od samog pozorišta, ovakvog kakvo je danas?

- Ja svoj odnos prema pozorištu ne menjam, bez obzira na trend, a preživeo sam silne trendove. Od kada sam došao u Beograd i upisao Akademiju, a to je bilo 1960. godine, uvek se pričalo o krizi pozorišta. Međutim, nikada nije bilo krize dobre predstave. Uvek su postojali trendovi koji su promovisali ovo ili ono, ali dobra predstava je ostajala dobra predstava. Postojala su udruživanja na bazi prezira prema svemu ostalom a ja sam protiv toga, jer se ne može praviti nijedan umetnički pravac prezirući druge pravce. I danas se vuku tragovi svih velikih pravaca u umetnosti, iako su odumrli, ali su bili pravi.

Mislite da je danas sistem vrednosti u pozorištu bitno promenjen, kao i u društvu uostalom?

- Jednog od ovih dana sam bio gost na proslavi povodom 100. godišnjice osnivanja Beogradskog univerziteta, koja je održana na Filozofskom fakultetu. Možda su me zvali malo vica radi, jer tekst koji sam govorio počinje sa Ja, Petar Prvi, kralj.... božjom voljom i voljom naroda... Međutim, ono što je važnije jeste deo teksta iz govora Sime Lozanića, koji je bio rektor Univerziteta, a koji želim da vam citiram:

Naše nekadašnje verovanje da će se srpstvo ujediniti ne bukvarom već oružjem, bilo je kobno po celu našu misao. Ja verujem obrnuto, da će prosveta biti glavni činilac u rešenju tog našeg bitnog pitanja i da bi ono već bilo rešeno da smo prosvetu bolje negovali. Verujem u to stoga što je prosveta sila koja postiže sve smerove jednog naroda. Kada bi prosveta bila naprednija, sve bi u životu našega naroda bilo savršenije, pa i uspešnije...

U današnjem sistemu vrednosti, na večeri u Kapetan Mišinom zdanju gde je održana ova proslava kojom je obeležen tako značajan datum u istoriji srpske prosvete, nije bio niko od zvaničnika. Niko nije došao ni da slika i ne sećam se da je osvanula neka beleška u novinama ili na televiziji tim povodom. Mi živimo u haosu koji je, nažalost, sve objektivniji i objektivniji, ne samo u našim glavama već je svuda oko nas. I ništa se nije promenilo u odnosu na one ljude kojima treba reći zašto da idu u školu i u koje ime treba nešto da rade.

Pre sedam-osam godina, jedan intervju sa vama sam naslovila vašom rečenicom: Naša politika je živo blato. Da li biste i danas ponovili tu rečenicu?

- Tada je to izgledalo ovako. Dva dana posle objavljivanja tog intervjua otvarali smo pozorišnu scenu u prostoru Olivera Mandića koju smo nazvali Kod Mucija. To su bile večeri sa jednim glumcem i Muci je otišao u tadašnji Beogradski program, u devet ujutru, kod jednog vašeg kolege kome ne želim da spominjem ime, i on je pitao Mucija o čemu je reč. Muci je počeo da priča kako se ta pozorišna scena nalazi u jednoj kafani, na šta je ovaj rekao da ne spominje kafanu. Muci je objasnio da je to ideja Olivera Mandića, a ovaj je zakukao da ne spominje njegovo ime. I kada je na kraju Muci rekao da će prvi gost glumac biti Pera Kralj, ovaj je bio dokusuren: Nemoj Peru Kralja da spominješ, je l' vidiš šta je izjavio, u novinama, šta mu je to trebalo... Muci ga je pitao zbog čega ga je onda zvao, i na kraju je nešto, ipak, uspeo da kaže. Tako je tada izgledalo to živo blato za koje sam ja, kao prirodni optimista, mislio da će mu se konačno naći dno. Međutim, to dno još ne vidim. I nemam kantar da izmerim da li je to blato življe ili manje živo, da li se yilita ili ne, ali da još uvek tonemo, to je sigurno.

Vi sebe ne vidite u današnjem sistemu vrednosti, mada je teško reći da on uopšte postoji?

- Ne vidim smisao onoga što se danas radi u društvu uopšte, ali još uvek verujem da pozorište ima svoj smisao. U svim pozorištima, u svim žanrovima dobra predstava ima publiku, iako, objektivno gledajući, ulaznice i nisu baš jeftine. To je dokaz da i u ovakvom obezglavljenju svake vrste, ljudi u pozorištu nalaze smisao, što im pomaže da dođu do neke nade. Tu i danas postoji neka vrsta katarze i to je suština pozorišnog angažmana. Da oni koji izlaze sa pozorišne predstave imaju neku vrstu rasterećenja i mira, da su nešto od svakodnevnih muka i nataloženog nezadovoljstva izbacili iz sebe. Najgore je kad je svet obezglavljen i kad nema nade.

Koju vrstu radosti ste doživeli pre nekoliko dana kada je vaša kći Milica Kralj postala prvi dobitnik novoustanovljene nagrade “LJubomir-Muci Draškić” za režiju, koju će ubuduće, bijenalno, dodeljivati glumci?

- Ta radost je ogromna. A naročito mi je veliku radost priredila svojim govorom koji je održala tom prilikom zahvaljujući na nagradi. U tom govoru je sadržana vera u smisao bavljenja ovom umetnošću. Mislim da bi i Muci, da je živ, te njene reči potpisao kao neku vrstu programa. Ja sam imao zadovoljstvo da s njom i malo radim, i ako mnogi misle da je to sada neki porodični sistem, Milica je zaista samostalna, ima svoje ideje, ovladala je zanatom i zna prečice u svom poslu. Ona je ličnost i ova nagrada će je učvrstiti u njenom uverenju. Mada, moram reći da mi je neshvatljivo da je o predstavi za koju je nagrađena, izašla maltene jedna i po kritika, jer se Brana igra u podrumu Ateljea 212, a našim kritičarskim veličinama je valjda ispod časti da silaze u podrum.

Inače, moram reći da u tome ima i malo moje zasluge. Pre dosta godina Svetlana Bojković i ja smo gostovali u Londonu sa Bračnom igrom Edvarda Olbija. Posle toga sam ja ostao još nekoliko dana sam da igram mog legendarnog Tolu Manojlovića i Rade Šerbeyija i Lenka Udovički su me pozvali da budem njihov gost. Jedne večeri, Rade me je vodio u Rojal Kort da gledam predstavu Brana. Bila je divna atmosfera, kupiš viski u foajeu i uđeš da gledaš predstavu i pijuckaš svoj viski. Ta predstava je te godine bila hit u Londonu i igrala se nekoliko meseci iz večeri u veče. Kupio sam odštampan tekst komada, doneo Milici, ona je to prevela i jedno pet godina taj se prevod krčkao ovamo i onamo, čak su i Slovenci na svom gostovanju ovde igrali taj komad, a onda se Cvele konačno setio da ga i on ima u fioci. I tako je došlo do te predstavice. Drago mi je da je Milica baš za nju dobila nagradu, jer pamtim kako je Rade uzeo novine, pogledao repertoar i kako smo otišli da gledamo Branu, a mogli smo da odemo i u neko drugo pozorište. Volim što je dosta raznih elemenata tu upleteno, kao u svakoj dobroj priči.

I vaša kći je, zahvaljujući na nagradi, pomenula reč mucizam, nešto o čemu ste vi prvi progovorili kada je umro LJubomir Draškić?

- Neki su pre mene koristili izraz mucizam u skarednom smislu. Jedno vreme je to u Beogradu, ne znam zbog čega, bio omražen način pristupa pozorištu. Pošto sam igrao u mnogim njegovim predstavama, i gledao ih, mogu da kažem kako je Muci bio u najpozitivnijem smislu te reči đak i naslednik Bojana Stupice, njegovo pozorište je totalno pozorište koje nije lišeno ideja, ni dubine, a radeći predstave najrazličitijih žanrova ostavljao je za sobom umetnička dela. Radio je lako i brzo, tačno je znao šta hoće i mi koji smo igrali u njegovim predstavama možda ponekad i nismo uspevali da dosegnemo njegove ideje. Mucizam je u suštini totalno pripadanje pozorištu i ljubav prema svim ljudima koji doprinose pozorišnoj predstavi, što je Milica i kazala. I ja ću taj mucizam braniti dok sam živ.