Već viđeno

Naziv Milašinovićevog romana od onih je naslova što premašuju upotrebnu vrednost puke oznake ili etikete i postaju svojevrsni amblem za čitanje i razumevanje. I to ne, naravno, samo u jednom mogućem značenju ili smeru. Otuda stavljanje imena gotovo zaboravljenog a nekad popularnog žestokog opijata biljnog porekla u pročelje pripovesti iz prvih decenija prošlog veka u ovo vreme vladavine razornih sintetičkih droga, u prvom talasu asocijacija daje knjizi gotovo starinski nostalgičnu patinu. Već na sledeći pogled, pak, ta patina dobija naknadni gorak ukus, zahvaljujući uvidu u višestruku i simultanu priču o ratovima, ljubavima i predrasudama, kao i prisećanju na to da je apsint tek drugo ime za ono što se narodski zove pelin.

Ono što gorči iz Milašinovićevog Apsinta nema, međutim, gotovo nikakvih dodirnih tačaka s daleko poznatijim i na izvestan način neizbežno repernim, depatetizovanim prikazom autsajderske otupelosti, znanim sa istoimenog platna, ispod kojeg je davnih dana potpis stavio jedan od slavnih impresionista Edgar Dega. Umesto da bude opora, ta gorčina je ovde „svilena”, što će reći fina i krhka, otprilike onako kako je oseća jedan od dvojnički umnožavajućih junaka romana dok pokušava da „nekako sastavi unutrašnje kockice” koje tvore njegov lični mozaik, ali i veliki mozaik prikazanog sveta. Jer, pravo govoreći, iako se ovde-onde aludira na evropske i naše političke i kulturne prilike, ovo nije priča socijalnog, pa čak ni etičkog seciranja duša i naravi. Magični miris pelina, koji od detinjstva prati glavnog aktera Mihajla Alića, zavisnika, lekara i inkriminisanog špijuna, svojevrsna je šifra simboličke distorzije ili „iščašenja” sveukupnog ustrojstva romana, u okviru kojeg se, uz neznatno hronološko, geografsko ili kakvo drugo pomeranje, baš kao u apsintski jakoj opijenosti, neprestano preklapaju i udvostručavajuće ponavljaju već viđene i doživljene situacije, identiteti zamenjuju a uobičajena mentalna i psihološka koordinacija biva dovedena u pitanje.

Milašinovićevi likovi u manjoj meri su, dakle, karakterno-psihološke celovitosti i zasebnosti („Ne postoji takva stvar kao što je psihološko”, veli sartrovski moto romana), a u mnogo većoj ogledalski ponavljajuće „funkcije” simetrično uobličenog zapleta i konstrukcije priče. Stoga je ovde moguće govoriti o svojevrsnom postmodernom manirizmu, dovedenom do dimenzija narativne „slagalice” u kojoj ljudske „figurice” prema generalno raspoznatljivim pravilima „igre” preskaču polja i rastojanja, a istorijske drame i lomovi postaju lepo ilustrovane „plohe” na lavirintski kružnom putovanju kroz vreme i smisaone analogije. Ako se podsetimo da smo, još pre desetak godina, u Sudbini i komentarima (1994) Radoslava Petkovića imali priliku da upoznamo raskošniju i egzistencijalnom usudu čoveka u istoriji bližu verziju ovog „dežavi” cikličnog koncepta, onda bismo mogli kazati da čitalac Apsinta dobija prevashodno komentare sudbina kao izraz jednog pristupa koji, čini se, više nego na starinsku autentičnost priče i aktera polaže na „kostimiranu” raspoznatljivost i prihvatljivost njihovih objedinjenih značenja. Kao i u životu samom, ponekad su i u književnosti detalji zaista simptomatični. U tom smislu shvaćeno, karakteristično je, recimo, da kod Petkovića važnu ulogu na jednom od pripovednih raskršća ima izvesna Hajdnova, širokoj publici ne tako dobro znana sonatna fraza, dok za slično figurativno dejstvo kod Milašinovića biva predodređen Albinonijev, možda i previše poznati Adađo.

Tako se, u najmanjem jednako kao i u najvećem razmeru, reklo bi se, Apsint legitimiše kao pripovest trezvene, na izvestan način vešto odmerene opojnosti, štivo koje nema većih „praznina” i „rupa” u zanatskom značenju reči, ali koje, isto tako, nema ni ono, za veće domašaje neophodno, zrnce nepredvidljivosti i nesavladljivosti, i to – čini se – uprkos autorskom smeranju na upravo takav efekat celine i njene pripovedne fakture.