Toma iz Antina

Gvožđe se kuje dok je vruće. Posle efekta koji je izazvalo prikazivanje video-snimka zločina “Škorpiona” u Trnovu, osam nevladinih organizacija je tražilo da se u Skupštini Srbije usvoji deklaracija o Srebrenici. I kao sledeći korak, direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, nezadovoljna što je deklaracija o Srebrenici propala, izjavila je da postoje dokazi da je zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić odgovoran za zločine nad civilima tokom rata u Hrvatskoj. Ona je pre desetak dana rekla da postoje podaci o tome da je Nikolić i te kako “bio u situacijama sa oružjem” i da su neki civili u Antinu (Hrvatska) stradali od njegove ruke, dodajući da će “čim bude sasvim sigurna da je sve provereno, izaći u javnost”.

Sve je počelo još pre nekoliko meseci kada je u emisiji “Insajder” TVB 92 Vladimir Popović optužio Tomislava Nikolića da je u selu Antin ubio četiri starice. S obzirom na to da taj deo priloga tada nije emitovan, priča je kolala gradom pa tako stigla i do Tomislava Nikolića. Zamenik predsednika SRS-a čak tvrdi da se Popović telefonom javio Aleksandru Vučiću i rekao mu da Nikoliću prenese kako nikada nešto slično nije izjavio. “Reci Tomi da neko pokušava da mi namesti”, navodno je poručio Beba preko Vučića.

Sve bi se završilo na tome da Nataša Kandić nije rešila da istera stvar na čistac. Tako je radikalski vođa izbio u centar medijske pažnje, u nimalo lakoj ulozi da sa sebe skine etiketu ratnog zločinca zalepljenu bez jasnih dokaza. Reklo bi se, u klasičnom maniru žute štampe. Prvo se upre prstom, krene hajka a izvor i dokazi ostaju magloviti. Naročito se to ne očekuje od osobe sa dugogodišnjom reputacijom borca za ljudska prava, dodatno osnaženom okolnošću da je upravo ona bila ta koja je obznanila traku o zločinu “Škorpiona”.

Otud je, valjda, odmah usledilo i saopštenje Fonda za humanitarno pravo da je u hrvatskom selu Antin 1991. godine ubijeno 50 civila koji su ostali u selu pre dolaska jedinica JNA, te da su u kućama izbeglih Hrvata bili smešteni dobrovoljci, uglavnom pripadnici Srpske radikalne stranke. Nekoliko preživelih starih osoba je svojoj rodbini ispričalo da su kod železničke stanice, u bazenu, pored vikendice jednog meštanina, videli neka tela prekrivena krečom, te da su “četnici” ubili sve komšije. To bi trebalo da bude potvrda o mogućoj umešanosti potpredsednika SRS-a Tomislava Nikolića u ratne zločine tada počinjene. Fond traži da se “oglase oficiri bivše JNA, koji su u vreme događaja bili u komandi JNA u Antinu, kao i organi vojne bezbednosti i javno saopšte činjenice o ubistvima u Antinu i njihovim počiniocima”. I traže da se proveri da li je Nikolić u vreme zločina boravio u Antinu; oni tvrde da jeste. Što, ako je i tačno, ipak je nešto drugo od tvrdnje da je zločine lično izvršio.

Kandićeva je jednom dnevnom listu izjavila da sve informacije kojima raspolaže dobija od pojedinaca, a nakon toga ih Fond proverava. Sva je prilika da je taj pojedinac Vladimir Popović Beba. Televizija B92 je naknadno emitovala deo razgovora koji je prethodno izostavljen, u kojem Popović tvrdi da mu je nekadašnji šef DB-a Jovica Stanišić ispričao da je Tomislav Nikolić u selu Antin 1991. godine ubio više civila. To je, navodno, Stanišić pričao njemu i pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću. Sa uverenošću očevica, i tonom kojim se opisuje provod uz nedeljni roštilj, Popović je pričao: “On je ‘91, on lično, u selu Antin, zapadna Baranja, prilikom posete nekom dobrovoljačkom odredu SRS-a, došao kao funkcioner, i kad se tamo pekao vo, jagnjetina na ražnju i kad se malo napio, uveče je, kako bi pokazao da je i on pravi Srbin, uzeo kalašnjikov i neke babe i dede, i njih jedno 10-15 pobio i bacio ih u bazen...” Sledi još nekoliko detalja o ponašanju dobrovoljaca SRS-a, uz uverenje da je Stanišić tu informaciju dostavio predstavnicima Haškog suda. Sve je to, kako kaže Popović, Stanišić ispričao dajući im savet da radikale mnogo lakše mogu srušiti preko Tome Nikolića, nego preko Šešelja.

O sastancima sa premijerom Đinđićem sada bi jedino mogao da govori Jovica Stanišić, ali

mu to zabranjuje obaveza prema Haškom tribunalu – dok na slobodi čeka suđenje ne sme da komunicira sa javnošću. To nije sprečilo njegovog bivšeg advokata Vladana Vukčevića da u saopštenju za javnost iznese svoja saznanja do kojih je došao na osnovu podataka o Stanišićevim kontaktima sa premijerom Đinđićem. Na tim sastancima nije bio uključen niko iz premijerovog okruženja, niti je mogao da čuje sadržinu tih razgovora, osim ako ga nije neovlašćeno prisluškivao, kaže Vukčević. Kao potvrdu iskrivljenog i netačnog prikazivanja događaja, Vukčević navodi jedan netačan detalj iz Popovićevog izlaganja. Popović Radikalnu stranku smešta u vreme kada ona nije ni postojala. Opšte je poznato da je Radikalna stranka osnovana marta 1992. godine. Uostalom, Popović je kao svaki građanin bio u obavezi da saznanje o počinjenom krivičnom delu još tada prijavi organima gonjenja, što očigledno nije učinio.

Zanimljivo je i objašnjenje koje je na B92 dato uz emitovani prilog. Naime, taj deo razgovora do sada nije objavljivan jer su se proveravale tvrdnje Vladimira Popovića, što je za svaku pohvalu. Međutim, jasno je da ništa nije provereno, osim ako se pod “proverom” ne smatra iskaz Nataše Kandić, koja i sama kaže da još radi na proveri. Ostaje i pitanje zašto je od svega što je Popović napričao u dva nastavka “Insajdera”, za “proveru” izdvojen samo deo koji se tiče Tome Nikolića.

U žestokim reakcijama Srpske radikalne stranke tvrdnje Nataše Kandić i Bebe Popovića su nazvane monstruoznim lažima, uz Nikolićeve tvrdnje da je u Antinu boravio kao dobrovoljac od 5. decembra 1991. do kraja januara 1992. godine, te da u to vreme “niko nije ni povređen, a kamoli ubijen”. Naime, zločini koje pominje Nataša Kandić dogodili su se u novembru 1991. godine, mesec dana pre njegovog dolaska. Zbog svega iznetog radikali najavljuju tužbe protiv Nataše Kandić, ne birajući ružne reči na njen račun.

Ovim povodom morale su da se oglase i mnoge državne institucije, poput Nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom, Ministarstva pravde i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, Ministarstva odbrane SCG, Vojno-bezbednosne agencije, koja je i direktno prozvana kao posednik saznanja o Nikolićevim nepočinstvima u Slavoniji. Sve su, praktično, podržale Nikolića, obaveštavajući premijera Vojislava Koštunicu da nema dokumenata ni saznanja o njegovoj umešanosti u ratne zločine. Takvih saznanja nema ni u Hagu, a na zahtev hrvatskog tužilaštva, oglasio se i hrvatski MUP da nije pronašao dokaze na osnovu kojih bi bila podneta krivična prijava protiv zamenika predsednika SRS-a.

“Slavonska priča” je, po Nikolićevom mišljenju, politički motivisana, sa očiglednom namerom da se on ukloni sa političke scene. “...I posle toliko vremena pojavila se Nataša Kandić koja je delovala kao da se nečeg setila naknadno, da ni sama nije sigurna u to što govori. Priča, očigledno, treba da posluži trenutku u kojem se danima uverava javnost da Republika Srpska ne može da bude država, da Kosovo i Metohija to treba da bude, da Ratko mladić pregovara o predaji, da su Srbi dokazani zločinci, uz sve priče o Srebrenici... Sve mi je to davalo signale da se nešto jako loše sprema”, reči su Tomislava Nikolića, uz napomenu, da neće dozvoliti da na ovome stane.

U nedostatku konkretnih dokaza krenule su rasprave o Nikolićevoj odgovornosti i mimo njegove lične umešanosti, što celu stvar odvlači na čisto političku stranu. Izjava šefa Narodne kancelarije Dragana Đilasa da se Tomislav Nikolić može smatrati odgovornim za zločine u Antinu ukoliko su ga počinili neki članovi SRS-a, a ne samo Nikolić, otvorila je novu žestoku polemiku između SRS-a i DS-a. Odgovorio mu je njegov “omiljeni” oponent, generalni sekretar SRS-a Aleksandar Vučić, optužujući na isti način DS za zločine koje je u Bosni počinio Qubiša Savić Mauzer, kao šef DS-a za Republiku Srpsku.

Da se sve ipak ne završava na verbalnim optužbama i polemikama, pokazuje najnoviji primer iz Strazbura. Delegacija Sabora Hrvatske u Skupštini SE protestovala je zbog prisustva potpredsednika Srpske radikalne stranke i člana delegacije Srbije i Crne Gore Tomislava Nikolića na sednici Parlamentarne Skupštine SE. Hrvatska delegacija je saopštila da je protest usledio zbog toga što je Nikolić “osumnjičen” za ubistva civila 1995. u istočnoj Slavoniji. Radi se o nimalo bezazlenoj posledici koja Tomislava Nikolića može i te kako da košta. Naime, da bi neko imao status osumnjičenog, dovoljno je da to neko kaže. Sada će Nikolić gde god da krene, nositi taj epitet, biće trajno “osumnjičen”, a on neka objašnjava da nije reč o krivičnopravnoj osumnjičenosti, nego, prosto, o naklapanjima. Drugim rečima, dobacivanje nečega što je na pola puta između poluinformacije i obične izmišljotine u trouglu Nataša Kandić – Vladimir Popović – B 92, nanosi štetu i Tomislavu Nikoliću i državi koju on, u Strazburu, predstavlja. Ali, teško da će nekoga zbog toga da grize savest, pošto je čitava stvar plod uverenja da Toma nije neko koga treba žaliti, a ni takva država.

Ovako preuranjene optužbe i sumnjičenja nameću pitanje ponašanja naših nevladinih organizacija, naročito u poslednje vreme. Poznato je da NVO koje se bave ljudskim pravima vrlo strogo drže do svoje političke neutralnosti, jer stajanjem na neku stranu ruše svoju verodostojnost i kredibilitet. To se ne bi moglo reći za osam domaćih NVO, upravo onih koje su zatražile od Skupštine Srbije usvajanje deklaracije o Srebrenici, čiji se zajednički nastup u poslednjih šest meseci svaki put podudari sa stavovima određenih političkih grupacija. Zašto ne reći, sa stavovima Čedomira Jovanovića i Vladimira-Bebe Popovića. Znači li to da su njih dvojica borci za ljudska prava, a ove NVO politički akteri u Srbiji.

Problem sa nevladinim organizacijama iskusila je ovih dana i američka vlada. “Amnesti internešenel”, valjda najstarija i najuglednija međunarodna organizacija za ljudska prava (kod nas je pamte po tome što je jedina od svetskih grupa javno rekla da je bombardovanje RTS-a 1999. godine bio NATO ratni zločin), upravo je objavila izveštaj u kojem poredi američki zatvor za teroriste na Kubi, Guantanamo, sa sovjetskim “gulagom”. To je “gulag našeg doba”, veli AI. Američkim liderima je od te kritike udarila pena na usta. Predsednik Buš je omalovažio izveštaj kao “delo ljudi koji mrze Ameriku”.

Za divno čudo, tu je dobio podršku i liberalnog, prestižnog “Vašington posta” u kom je “Amnesti” kritikovan kao organizacija koja je “prestala da bude politički neutralna” i čiji lideri gaje uverenja koja se mogu svesti na “najordinarniji antiamerikanizam”. Komentator “Vašington posta” optužio je “Amnesti” da “zloupotrebljava jezik, odbacuje svoju nekadašnju neutralnost i daje dobar izgovor vladi da odbaci ‘budalaste’ kritike na sopstveni račun”. “Amnesti” je uzalud objašnjavao da američka vlada u drugim prilikama (na primer, u Iraku) sa zadovoljstvom koristi izveštaje te organizacije kao savršeno kredibilne.

Preti li tako nešto i našim nevladinim organizacijama i sa kakvim posledicama? Tomislav Nikolić će sigurno imati reperkusije na svoj i privatni i politički život. Naročito kada krene u inostranstvo, kao sada u Strazbur. Ali, to će najmanje uticati na njegov rejting u stranci i rejting same stranke u zemlji Srbiji. Naprotiv.