Operacija “Orvel”

Glavno pitanje, na koje i dalje nema pouzdanog odgovora, glasi: kakav je to tačno spisak državljana Crne Gore koji je predsednik vlade Vojislav Koštunica predao Oliju Renu prošlog četvrtka u Briselu? Prema onom što je pokazano na televiziji, reč bi mogla biti samo o brojnom stanju crnogorskih državljana, ažurirano po opštinama u kojima žive. Takvih je, prema evidenciji srpske vlade koju sad imaju i u Briselu, oko 264 000.

Vlada Srbije se u odnosu na čitav slučaj drži zatvoreno, a izgleda da joj je posebno značajno da uveri zainteresovane kako je spisak napravljen, kao što je rekao Zoran Lončar, ministar za lokalnu samoupravu, na osnovu pregleda biračkih spiskova koji se kod nas vode po opštinama, a ne na osnovu evidencije MUP-a. Izgleda da u vladi smatraju kako bi izvlačenje Crnogoraca iz jedinstvene MUP-ove evidencije bio totalitaran metod, dok je trkeljisanje po opštinskim biračkim spiskovima o-kej.

Stvar je u tome da, ako obratite pažnju na osmu cifru u vašem matičnom broju, ako ste državljanin Srbije, ta cifra bi trebalo da je 7. Provizorna NIN-ova anketa utvrdila je, međutim, da je u Srbiji čest slučaj da i crnogorski državljani imaju tu oznaku. To posao razdvajanja između srpskih i crnogorskih državljana čini prilično mukotrpnim. Rodoljub Šabić, raniji ministar za lokalnu samoupravu (a danas na čelu odnedavno uvedenog Povereništva za informacije od javnog značaja) kaže kako, iako ne zna pouzdano, ipak veruje da se do spornog spiska došlo na osnovu MUP-ove evidencije, pošto bi pretraživanje na osnovu biračkih spiskova bio ogroman, ako ne i nemoguć posao, pogotovu s obzirom na to da birački spiskovi i ne sadrže podatak o državljanstvu. Da podsetimo i na taj kuriozitet, po opštinama Srbije ima i onih u kojima se, verovali ili ne, spiskovi birača još uvek vode pomoću hartije i mastiljave olovke.

Koštuničin briselski pothvat, dakle, ima i svoju orvelovsku dimenziju, što međutim, ovoga puta ipak nije u centru pažnje. Samo ćemo navesti mišljenje Rodoljuba Šabića da “ako je urađeno na taj način”, dakle, ako je iz MUP-ove centralne baze podataka izvučena i napravljena zasebna baza podataka crnogorskih državljana, s imenima i matičnim brojevima, to onda jeste ozbiljno narušavanje privatnosti.

Priča o crnogorskom državljanstvu počinje u neka davna vremena dok su još svi Srbi, Crnogorci i ini bez razlike imali državljanstvo SFRJ. Postojala su, međutim, i zasebna republička državljanstva, što većina građana nije ni znala, i uglavnom su saznavali samo supružnici u mešovitim brakovima kada dobiju dete i kada treba da se izjasne koje “republičko državljanstvo” žele za prinovu. “Republička državljanstva su bila puka formalnost i nije postojalo nijedno jedino pravo koje se moglo ostvariti ili uskratiti po tom osnovu, bez obzira na mesto prebivanja. U više od 600 opština koliko je imala stara Jugoslavija, u svega petnaestak nije bilo nijednog Crnogorca. A oni su bili republika sa najmanje državljana”, kaže Rodoljub Šabić.

A onda se ta država raspala i ono što je bilo totalno nebitno postalo je odjednom egzistencijalno važno. To je jedna od tragedija raspada te države i, eto, sada bi trebalo cela stvar da se ponavlja sa Crnom Gorom.

I tu negde se nalazi i Koštuničina poenta, ili bar tako kaže ministar pravde Zoran Stojković: to nije nikakva priča o nacionalizmu, već je reč o upozorenju evropskim organizacijama da problem postoji. A da postoji, ne može se sporiti. Ako se državna zajednica raziđe, Srbiji ostaju crnogorski državljani sa kojima se ne zna šta dalje. Jer, prema Ustavnoj povelji “državljanin države ima jednaka prava i obaveze u drugoj državi-članici, izuzev biračkog prava (inače, ova odredba je mrtvo slovo na papiru, državljani Crne Gore u Srbiji imaju sasvim normalno pravo glasa i, rekli smo, u biračkim spiskovima državljanstvo čak nije ni specifikovano). Dakle, ono što Koštunica poručuje Briselu jeste da ako Milo Đukanović istera svoje i Crna Gora se odvoji, njemu u Srbiji ostaje četvrt miliona onih koji nigde nemaju pravo glasa, a da ne pominjemo ostale komplikacije. Među njima su i Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova (sam se prijavio), te Vladimir Božović, generalni inspektor MUP-a Srbije.

Zoran Stojković, srpski ministar pravde, međutim, a sa njim i Srđan Đurić, šef Kancelarije za saradnju sa medijima Vlade Srbije, ide i dalje u traženjima, rekavši “da referendum nije izbor, već bazično pravo svakog državljanina”, a da “vlast u Crnoj Gori zamenjuje tezu da je referendum isto što i izborno pravo”, kako je rekao, Stojković, ukazavši da je tako bilo i na skorašnjim referendumima u Francuskoj i Holandiji, o uključivanju tih

zemalja u EU.

Zasnovane na evropskoj praksi ili ne, tek, usvajanje pristupa koji predlaže Vlada Srbije značilo bi da bi oko 35 procenata crnogorskog biračkog tela koje bi učestvovalo na referendumu bili građani Crne Gore koji žive u Srbiji. Razume se, šanse da Đukanović na to pristane nisu nikakve, a videćemo i zašto.

Verovatno je da značajan broj, ako ne i većina od pronađenih dvesta šezdeset hiljada su “slučajni Crnogorci”, koji su svoje državljanstvo stekli okolnošću da su roditelji ili jedan od roditelja vlasnik crnogorskog državljanstva i, osim, eventualno, tetke u Kolašinu, na tome se sva njihova veza sa Crnom Gorom završava. To znači da oni, verovatno, ne bi imali ni moralno pravo da se upliću u stvari koje se tiču žitelja Crne Gore, pa čak ne bi za to ni bili zainteresovani, da ne pominjemo one, i takvih ima, koji i ne znaju ili nisu sigurni jesu li uopšte državljani Crne Gore. Ali, osim njih, u Beogradu i uopšte Srbiji ima crnogorskih studenata i drugih koji čiji se boravak u Srbiji može smatrati privremenim, kao i onih koji možda ne bi ni odlazili iz Crne Gore da su mislili kako im se može desiti da jednom u Srbiji mogu postati nacionalna manjina, ili čak ni to nego, ako bi se slepo primenila Ustavna povelja, bili bi svedeni praktično na status gastarbajtera. Broj takvih može biti i relativno nevelik, ali je i crnogorsko biračko telo neveliko i ta brojka može uneti pometnju, što crnogorske vlasti, koje igraju igru malih brojeva, to svakako neće dopustiti. Koliko svaki birač može biti važan zna se još od 1997. godine, kada je Milo Đukanović, u drugom krugu predsedničkih izbora, preskočio vodećeg iz prvog kruga Momira Bulatovića velikim delom i zahvaljujući organizovanim besplatnim avionskim letovima za birače koji su bili van zemlje, a za koje se procenjivalo da su skloni Đukanoviću.

U Crnoj Gori je, inače, donet propis da se pravo glasa stiče tek 24 meseca nakon prijave boravka. Ovakva odredba nije, u međunarodnim razmerama, neobična, ali u ovdašnjem političkom okruženju ima sasvim jasan smisao: u Crnoj Gori ne žele da im se desi da i jedan jedini Crnogorac iz Srbije dođe i utiče na ishod referenduma.

Zato su reakcije crnogorskih vlasti bile, malo je reći, burne.

Opet je najumereniji bio Svetozar Marović, koji je Koštuničin potez ocenio kao balkansko, kako je rekao “brojanje, ogovaranje i podmetanje nogu” i sve ga to podseća na “etničke podele, podizanje iracionalnosti i jačanje tenzija”. Marović je procenio da je važno i da kaže kako Koštunica nije dobio nikakav mig iz Brisela da im donese spisak, pa ga je utoliko “to dodatno angažovanje na neki način iznenadilo”.

Rodoljub Šabić se, inače, pita da li je zaista bilo potrebno praviti, ako je pravljen, poimenični spisak. Kao da je Koštunica želeo da uveri svoje sagovornike u Briselu da u Srbiji doista ima toliko crnogorskih državljana. Što je, međutim, besmisleno, “ako mu ne veruju na reč da ih ima toliko, što bi mu onda verovali zbog nekakvog spiska koji može i da se falsifikuje, neće Oli Ren dolaziti da ga proverava”, kaže Šabić.

Ipak, najreferentniji je stav Mila Đukanovića. “Mislio sam da je politička javnost Srbije iz sličnih poteza izvukla nauk, da nije sklona da čini iste greške koje su činjene u prethodnih 15 godina, na primeru Slovenije i Hrvatske, i da kreiraju novu praksu”, rekao je premijer Crne Gore, koji je očito potpuno neosetljiv na to gde je on sam bio i šta je radio pre 15 godina, i čiji je politički saveznik bio.

Miodrag Vlahović, ministar inostranih poslova Crne Gore je prigodom svoje posete Stejt departmentu iskazao svoje nezadovoljstvo Koštuničinim postupkom. Tek toliko da Marović zna kako “ogovaranje” nije samo Koštuničina osobina, nego, eto, i Miodraga Vlahovića od čijih bi se ispada protiv druge članice državne zajednice dosad mogla knjiga sastaviti.

Vlasti u Crnoj Gori iskazuju veliku odlučnost da u prvom delu sledeće godine održe referendum o nezavisnosti. U tom cilju, očekuju da im stignu “evropski standardi”, tj. preporuke Venecijanske komisije o tome kakva pravila igre treba primeniti na referendumu. Dosad iskazivani stavovi međunarodnih predstavnika govorili su o uverenju kako Đukanović može dobiti “običnu” referendumsku većinu za svoj projekat, ali da ne misle kako tako dalekosežnu odluku treba donositi bez ubedljivije razlike od one koju pokazuju aktuelne ankete. Svako pooštravanje referendumskih kriterijuma moglo bi zastupnike Crne Gore dovesti u težak položaj, a Koštuničin spisak bi mogao značiti upravo pritisak u tom pravcu.

Otežavajuća okolnost je što je snažan utisak kako iza famoznog spiska stoji inicijativa udruženja Crnogoraca iz Beograda koje u Crnoj Gori zovu “terazijski Crnogorci” i koji se mogu opisati i koji – uz sve poštovanje guslama i guslarima – stvarno liče mnogo više na posetioce kakve guslarske večeri nego na organizaciju predviđenu za politički pritisak primeren savremenom društvu. Vlasti u Crnoj Gori su alergične na njih i ono što je loše jeste što se već nazire kampanja u kojoj će se na sve crnogorske državljane i Crnogorce u Srbiji gledati kroz prizmu tog udruženja.

U najdelikatnijem položaju je predsednik Srbije, pa se to vidi i po njegovim izjavama. Najvažnije je da se izjasnio u prilog tome da pravo glasa imaju svi državljani, a ne žitelji Crne Gore, ali se od premijera Srbije ipak distancirao rekavši da ne razume da se sa Podgoricom razgovara preko Brisela. Predsednikov otac je, inače, jedan od najaktivnijih članova udruženja Crnogoraca u Srbiji koji se zalažu sa zajedničku državu i traže pravo glasa na referendumu. Nije nimalo čudno ako je na spisku koji je Vojislav Koštunica predao Oliju Renu i ime Borisa Tadića...