Koma

Svi se sećamo priče i filma o američkom policajcu Gariju Dokeriju koji je 1988. u jednom obračunu sa kriminalcima pogođen u glavi i potom proveo u komi čitavih osam godina. Prve reči izgovorio je 1996. godine počevši sa pričanjem viceva i prisećajući se događaja sa zimovanja od pre petnaaestak godina. Nekih 18 sati pričao je potpuno smisleno i bez prekida, da bi potom zaćutao. Kao da je neko okrenuo glavni prekidač u mozgu. Više nikada nije bio u stanju da govori tečno i razumno, iako mu je svest bila znatno boqa nego u proteklih osam komatoznih godina. Sledeće godine umro je od plućne embolije.

Teri Valas, čovek koji je 1984. godine u saobraćajnom udesu povredio glavu i potom 19 godina proveo u dubokoj komi, probudio se nakratko, početkom 2003. godine, rekavši: “Mama, molim te, dodaj mi pepsi.” Potom je nastavio da drema kao i prethodnih godina, ali se više nije vratio u duboku komu.

Života S. iz sela Miloševac, nastradao je u saobraćajnom udesu iza Lozovika na putu za Veliku Planu, 1987. godine, a potom je proveo dve i po godine u komi. U drugoj nedeqi posle povrede posumnjalo se na smrt njegovog mozga, budući da je ostao bez ijednog refleksa, a i takozvani atropijski test mu je bio negativan (nakon ubrizgavanja atropina živ mozak reaguje tako što menja frekvenciju pulsa). Smrt mozga nije proglašena jer je registrovana minimalna cerebralna aktivnost, tako da se g. Života izvukao i sa liste potencijalnih posmrtnih donatora organa za transplantaciju, iako je bio u najužem izboru. Za sve nas koji smo ga pratili u jedinici intenzivne nege, u Neurohirurškoj klinici u Beogradu, na volšeban način je preživeo. Kad se probudio u proleće 1990. godine, progovorio je i na kraju otišao kući zabrinut što nije oprskao voćnjak, mada je pre neki dan, kako se vajkao, kupio potreban materijal...

Petog maja ove godine na Si-En-Enu i na našim televizijskim stanicama prikazana je slika čoveka u vatrogasnoj uniformi, po imenu Donald Herbert, koji je, bar kako je pisao prethodnog dana The Nenj York Times, došao sebi posle devet godina provedenih u komi vigile, tj. stanju odsustva svesti, ali uz otvorene oči i bez ikakvih mentalnih kontakata sa okolinom. Intervenišući u jednom požaru, ostao je 10 minuta bez kiseonika, što je bilo dovoqno da devet godina provede u komi, bez reakcija na zvuk i svetlost. Pošto je aprila ove godine, potpuno neočekivano, od medicinske sestre koja mu je bila okrenuta leđima zatražio telefon da bi se javio ženi, ova je od iznenađenja ispustila špric iz ruke. Dobro raspoložen čovek u kolicima hteo je da proćaska sa ženom i da je zapita gde se on, u stvari, nalazi.

Za razliku od vatrogasca i prethodna tri čoveka, koji pripadaju retkim medicinskim fenomenima, takoreći čudima prirode, Amerikanka Teri Šiavo nije imala sreće. Ona je pre 13 godina, nakon pogrešno određene koncentracije kalijuma u krvi, otišla na operaciju tokom koje je došlo do prestanka rada srca i prestanka cirkulacije krvi kroz mozak. Rezultat je bila trinaestogodišnja koma. Ove zime, posle trinaest godina, po sudskoj odluci a protiv žeqe njenih roditeqa, njoj je uskraćeno pravo na daqe veštačko održavanje života. Proglašena je osobom koja vegetira, bez sposobnosti mišqenja. Lekari su doneli odluku da zbog njenog stanja “biqke”, odstrane sistem za unošenje hrane u stomak i da je prepuste prirodnoj smrti.

Na ovom svetu ne postoji ništa zagonetnije od želatinozne mase teške oko 1 400 grama, koju nazivamo mozgom. Bez njega se ne može, mada postoje i oni koji ne koriste sve prednosti tog božjeg dara u kome se nalazi više nervnih ćelija nego što ima zvezda u našoj galaksiji. Mozak je u svih qudi podjednakog izgleda ali ne i kvaliteta. Wegova veličina i težina nisu od presudnog značaja za funkciju. Anatol Frans je imao dosad najlakši mozak od svih koji su izmereni u normalnih qudi – 1 100 grama, tj. skoro 300 grama ispod proseka, a ipak je bio genijalan čovek. S druge strane, osobe velike glave, a možda male pameti, mogu imati mozak težine skoro 2 000 grama. Doduše, Turgenjev je dao dela čija je vrednost u srazmeri sa težinom njegovog mozga koja je iznosila 2 200 grama.

U dualističkom konceptu života, koji datira još od Platona i Aristotela, qudsko biće odlikuju telo i duša. Wegov kraj je za stare Grke obeležavan prestankom kucanja srca. U hebrejskoj kulturi momenat prestanka života bilo je odsustvo disanja, dok je za Majmonide u 12. veku, život prestajao tek kad bi se odsekla glava i tako razdvojila od tela.

Gledište po kojem je smrt mozga ekvivalentna smrti dijagnostikovanoj na osnovu kriterijuma disanja i rada srca, prihvaćeno je u medicini, a i u zakonima većine zemaqa u svetu. Osim toga, humanizam kao dominantna sekularna filozofija, pa i judeo-hrišćanska misao, podržavaju koncept moždane smrti kao pravog kraja qudskog života.

Neurološki hirurzi, suočeni sa situacijom u kojoj telo duboko besvesnog bolesnika funkcioniše, a da pri tom nisu sigurni u opstanak duha u tom telu, imaju u vidu dualistički koncept o dva dela qudske egzistencije; prvi je telesni, dok je drugi metafizički kapacitet. U odlučivanju da li je komatozni bolesnik živ ili ne, prednost daju, naravno, metafizičkom kapacitetu. Drugim rečima, ukoliko je telo živo (arterijski pritisak, srčana akcija i puls u najboqem redu) a mozak mrtav, čovek nije živ. Zbog toga je Teri Šiavo bila samo “živa”, svih 13 godina, uz prazan hod mozga. Za razliku od nje, mnogo teških bolesnika koji su dugo bili s one strane, na kojoj ne postoji duh, uspeli su da se vrate u svet svesnih qudi najviše zahvaqujući sreći, velikim materijalnim ulaganjima i qubavi onih kojima je do njih stalo.

Momčilo B. Đorđević

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu