Evakuacija s Kavkaza

Ruska vojska napušta Gruziju. Dve poslednje preostale sovjetske baze u toj republici (Ahalkalaki, na granici s Turskom, i Batumi, na crnomorskoj obali) ukinuće se do 2008. godine. Stanodavac Rusa na Krimu – Ukrajina – takođe iskazuje povećano nestrpljenje. Pronalazeći začkoljice u jednom ugovoru, kojim je prisustvo Crnomorske flote u Sevastopolju regulisano do 2017, Kijev poslednjih meseci nastoji da kaže da ostanak ruske flote u ukrajinskim državnim vodama nije više poželjan.

Ukrajina i Gruzija insistiraju na svom što skorijem pristupu NATO-u. Takvo njihovo stremljenje moglo bi ostati neispunjeno ukoliko se doskorašnje istorijske saputnice Rusije prethodno ne oslobode “prisustva stranih trupa” na svojim državnim teritorijama.

Potpis ruskog ministra Lavrova na dokument o saglasnosti s rokovima evakuacije trupa iz Gruzije (krajem maja), potvrđuje veliku političku pobedu gruzijskog predsednika-zapadnjaka Mihaila Saakašvilija. Wegova vlast doživljavala je rusko vojno prisustvo kao kost u grlu – prepreku ujedinjenju Gruzije, male zemlje s čak tri autonomije. Procenjivalo se da Moskva, uz pomoć svojih baza, manipuliše buntovnim elementima u rukovodstvu Abhazije i Južne Osetije, nastojeći da na taj način zadrži Gruziju u orbiti “imperije”. Takvo ubeđenje Gruzina pothranjivano je minulih godina i vojnim i političkim događajima.

Ruski nacionalistički pokret “Rodina”, zastupljen jakom frakcijom u Dumi, pokušao je nedavno da izgura zakon o proceduri “prisajedinjenja Ruskoj Federaciji novih subjekata”, aludirajući na mogućnost da se Abhazija, Južna Osetija, Pridnjestrovlje Moldavije i ko zna ko sve još, u nekom pogodnom trenutku u budućnosti priključe Rusiji. Jer – “to je država nastavljač SSSR-a”, a “Gruzija, Moldavija i druge samo su naslednici određenih prava”, objasnio je deputat “Rodine” Andrej Saveljev. “Nama nije neophodna Rusija ‘jeljcinista’ u njenim sadašnjim granicama. Potrebna nam je prava Rusija, u granicama imperije”, citiran je.

Nacrt nije prihvaćen, ali je inicijativa dobila 91 glas, što dopušta tvrdnju da čak petina predstavničkog tela misli što i Saveljev.

Izgradnja jednog nasipa u Kerčanskim vratima, od ruske obale prema ostrvu Tuzla (u vodama Ukrajine), navela je 2003. predsednika Ukrajine Kučmu da izjavi: “Što bliže nasip Tuzli, to će i Ukrajina brže u NATO!” Moskva je osumnjičena da, gradeći ilegalno nasip, u stvari pokušava da uspostavi kontrolu nad prolazom iz Crnog mora u Azovsko.

Na pusto ostrvo poslati su brže-bolje ukrajinski graničari. Političke strasti pomogle su da se međusobno nepoverenje izrazi do krajnosti. Stvar je izglađena tek dolaskom Kučme i Putina u Kerč i potpisivanjem provizornog sporazuma o prolazu zajedničkim vodama. I pošto je Putin izjavio da “nije znao o poduhvatu”, čuo je za izgradnju nasipa naknadno!

Ruski nasip zaustavljen je na sto metara od ukrajinskog ostrva.

Ko posmatra sa strane, rekao bi – dvovekovna imperija prikuplja rasute rekvizite, ne obnavlja se. Nekad moćna Crnomorska flota je još samo plutajuća gomila zarđalog gvožđa, procenjeno je na Zapadu. Daleko od toga da je u stanju da kontroliše Crno more. Slično je i s bazama, bez nekih ambicioznijih aktivnosti i lišenih opasnije opreme.

Posle raspada SSSR-a, u Gruziji se zateklo čak 15 000 ruskih vojnika, koji su, štaviše, osiguravali i granicu Gruzije s Turskom. Nadmašivali su brojnost gruzijske armije. U Ahalkalakiju i Batumiju danas ima još tri hiljade ljudi (jedna moto-streljačka brigada). Međutim, u stvarnosti, ruski vojni personal ne broji više od nekoliko stotina pripadnika. Ostalo su meštani, unajmljeni da rade po ugovoru. U tim krajevima rad kod Rusa donosi jedine prihode.

U Zakavkazju Moskva je bila zaokupljena izvlačenjem s napuštenih teritorija taktičkog nuklearnog oružja i opreme u stanicama za tajne satelitske komunikacije – nikako utvrđivanjem dugoročnih geostrateških pozicija “imperije u rekonstrukciji”. Ipak, porast međusobnih rusko-gruzijskih netrpeljivosti bio je uočljiv i podstaknut neprijatnim događajima. U ratu Abhazije i Gruzije (1992/93), artiljerija iz ruske baze u Abhaziji i ruski avioni tukli su, na primer, po gruzijskim položajima. Uz izgovor na progon terorista iz Čečenije, ruska avijacija bombardovala je Pankijski klanac. Saakašviliju nije, dakle, bilo teško da pronađe argumente za zahtev da se preostale baze najzad evakuišu, pogotovo što je vojno povlačenje s Kavkaza već usaglašeno tokom pregovora Rusije i NATO-a.

Ipak, priča o ruskim izgubljenim pozicijama nema samo tu jednu stranu. Veliku ulogu u oslobađanju Gruzije i Ukrajine “prisustva stranih trupa” imaju takođe Vašington i NATO, zainteresovani da se Kavkaz uklopi u savremene geostrateške zamisli SAD.

Govoreći jednom turskom listu, direktor programa za kaspijske studije pri Harvardu Brenda Šefer objasnila je (u martu) da “postavljenjem mobilnih baza na Kavkazu SAD žele da kontrolišu centralnu Aziju, Avganistan i Bliski istok”. “Kavkaz je poput aerodroma ‘Ataturk’ u Istanbulu centralna tačka”, citirao je turski list. “Odatle možete krenuti u bilo kom pravcu. To je raskršće i predstavlja kapiju ka centralnoj Aziji.”

Postoje dve osnovne tendencije u aktuelnoj vojnoj politici SAD: “Prva se sastoji u prelasku sa stalnih na mobilnije i aktivnije baze. Druga je prelazak na male baze u okolnim regionima, kao što su baze u Turskoj i na južnom Kavkazu umesto velikih baza u Evropi”, citirao je list.

Ankara bi trebalo da posmatra susedni region “u širem kontekstu”, nastojeći da razvija bilateralne odnose sa zemljama Južnog Kavkaza. SAD su “promenile stav” i nova politika preporučuje da zemlje tog područja postanu punopravne članice NATO-a.

Suštinski, proces novog bezbednosnog ustrojstva je već u toku, započet još u prisustvu Rusa. Povećanje američke vojne pomoći, uz obećanje Vašingtona da će vladi Gruzije pridodati novca da bi namirila troškove zatvaranja ruskih baza (Moskva je zahtevala 500 miliona dolara!), pomoći će Saakašviliju u kampanji za stupanje u NATO. Iznos tekuće pomoći doseže do približno 60 miliona dolara, namirujući troškove uvežbavanja oko dve hiljade gruzijskih vojnika (četiri bataljona) tokom 16 meseci ove i naredne godine. Turska je pozvana da pomogne u obuci jedne brigade od 3 000 vojnika, u rukovanju oružjem, artiljerijom i operacijama izviđanja.

Tokom pregovora s Tbilisijem, Moskva je priželjkivala da Gruzija, posle povlačenja Rusa, ne pruža gostoprimstvo trupama treće strane. Ovog trenutka to je, međutim, kao preporuka žednom da ne pije vodu koja se nudi. Vekovna istorija ruske dominacije, intervencija i krvavo ugušivanih pobuna, ne obećava da će Tbilisi propustiti priliku.